Borba za kadar

Odavno smo primetili sličnost između ponašanja učesnika rijaliti programa i političara. Slično je i sa modalitetima političke borbe. U retkim sučeljavanjima na televiziji, legitimno je nadglašavanje sagovornika, vikanje i upadanje u reč.

Međutim, čitav niz aktuelnih političkih događaja možemo jedino objasniti pojmovima iz rijaliti žanra. Naime, veoma brzo svaki učesnik nauči kako se drugim takmičarima „krade kadar“. Naučite gde su kamere i čekate da vaš konkurent dobije reč. Čim on (ili ona) zinu da nešto izuste, vi skačete i „držite banku“. Ukoliko se konkurencija uzjoguni i nastavi da govori, vi ne prestajete, budite uporni, glasni i bezobrazni. Tada i samo tada će za vas reći da ste iskusan rijaliti igrač. Političari su, očigledno, pažljivo gledali i marljivo trenirali. Rezultat je poslednjih dana veoma vidljiv jer se na kraj vanrednog stanja nadovezala prekinuta predizborna kampanja.

foto: tara radovanović / tanjug / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

CIRKUS PRED SKUPŠTINOM

A počelo je, opet kao u rijalitiju, svečanim ulaskom u Skupštinu, na prvu sednicu, kada je Boško Obradović sa ostalim poslanicima pokreta Dveri izazvao haos i „ukrao kadar“. Obezbeđenje je moralo da razdvaja poslanike, dobacivalo se i ministru Lončaru, a najgore je prošao Marjan Rističević, kojem su pocepali sako. Došlo je do fizičkog kontakta, a pregledom video-snimaka nedvosmisleno je utvrđeno da Marjan nije imao u ruci nož, već privezak i ključeve od automobila. Usledila je maratonska rasprava tokom koje je Obradović doživeo manje-više opštu osudu.

Nedugo zatim, pred Skupštinom se, na stepeništu, u narodnoj nošnji pojavio samostalni poslanik dr Miladin Ševarlić i saopštio da stupa u štrajk glađu. Motiv je ignorisanje njegovog predloga da se u Skupštini raspravlja o stanju na Kosovu i Metohiji, gde se krši rezolucija 1244, te da je na delu tiha kapitulacija. Ma šta mislili o njegovim političkim stavovima i ovom doktoru agroekonomije, koji je mandat dobio na listi Dveri a zatim se razišao prvenstveno oko teme bojkota, moj utisak je da se radi o čoveku koji je u politiku ušao sa iskrenom željom da uradi nešto za javni interes. Verovatno je široj javnosti najpoznatiji po upornoj borbi protiv upotrebe GMO. Sedeo je na stepenicama, baš kao i na svom mestu u sali, okićen nekakvim plastificiranim transparentima.

Ova vrsta propagande najpre me podseća na agilnije prodavce na pijacama u Beogradu, najčešće pčelare, koji svoje tezge okite fotografijama košnica ili Homoljskih planina. Bilo je nečeg tragičnog u tom činu čoveka koji se našao u rijalitiju srpske politike. Iako je ostao u Skupštini, suočio se sa ignorisanjem svake inicijative koja ne dolazi direktno od vlasti. Maja Gojković je ostala neumoljiva, pa je doktor Ševarlić odlučio da gladuje.

Taj tračak medijske pažnje trajao je, nažalost, veoma kratko, jer se na istim stepenicama pojavio Boško Obradović objavivši štrajk glađu, sa dozom pokajničke samokritike i nekom čudnom inicijativom o pomirenju, uz posredovanje vanpartijskih ličnosti poput Novaka Đokovića?! On je valjda sinonim sa konsenzus u Srbiji, mada posle izjava o vakcinama možda više nije tako.

Medijska pažnja se podelila još jednom kada su, opet poštujući fizičku distancu, štrajk glađu objavili i poslanici vladajuće većine Aleksandar Martinović i njegova koleginica Sandra Božić. Njihov motiv je nereagovanje tužilaštva na napade Boška Obradovića. Politički rečeno, počeo je štrajk jedne grane vlasti (izvršne) protiv druge (sudske). Oni su seli na nekakve stolice, za razliku od Ševarlića i Obradovića, koji su ostali na nekakvim jastučićima. Da bi ugođaj bio potpun, gerilski se pojavio i Simo Spasić sa svojim transparentima i megafonom. Onda su ispred stepeništa počeli da se okupljaju navijači Dveri i SNS, policija je postavila kordon i počeo je cirkus.

MEDIJSKO POKLAPANJE

Predsednik Vučić apelovao je (prvenstveno na svoje) da se prekine štrajk, što je koleginica Božić poslušala, dok se Martinović oglušio. Nekim čudom, opet kao u rijalitiju, Vučić je znao tačan broj pristalica svakog od štrajkača. Nezvanično, koleginica Božić se pominje kao buduća predsednica Skupštine Srbije, pa je ovo možda bila lepa prilika da je upozna narod.

Prvi je, ipak, odustao doktor Ševarlić shvativši da je njegova inicijativa potpuno medijski poklopljena, a ideja o štrajku kopiranjem obesmišljena. Skupio je svoju šarenicu, rekvizite i transparente i onako u opancima otišao nekud. Bio je to poraz bilo kakve ideje i idealizma u političkoj realnosti Srbije. On jednostavno nije zanimljiv, a usudio se da bez dozvole pokrene pitanje Kosova, što bi se reklo, van svake agende! Kontrola i partijska disciplina mogli su se najbolje videti kada je na društvenim mrežama jedna Beograđanka objavila snimak svog infiltriranja među pristalice SNS. Ovi, navodno, slučajno okupljeni prolaznici, okićeni transparentima, horski su skandirali za Vučića, a protiv Obradovića. Kad je dotična gospođa pokušala da navede simpatizere da skandiraju Ani Brnabić, usledila je kognitivna blokada. Očigledno, nije ništa javljeno za Anu ili Zoranu, jer se tačno zna kome se i kako skandira. Odličan test popularnosti ministara i premijerke pred izbore. Ni tu se ne dozvoljava da neko neplanirano uleti u kadar, pa makar bila i „naša“.

Posle nekoliko dana, štrajk su prekinuli i poslanici SNS jer je policija započela dokazne radnje protiv Obradovića. Tako je na stepeništu do ovog trenutka ostao samo Boško Obradović, koji se tako izborio za svoj kadar. On je prilično mudro iskoristio situaciju za diskretnu promenu slike o sebi, pa je danas sve teže o njemu govoriti kao o „fašisti i nasledniku Musolinija i Hitlera“ dok glađa i žeđa ne ispuštajući iz ruku mobilni telefon, putem kojeg je neprekidno prisutan na društvenim mrežama. Tako je Boško postao Boškić, kojem dobro stoji trodnevna brada, pa dame daju podršku i komentarišu izgled poslanika na dijeti ili malo strožem postu, ko kako više voli da nazove ovo stanje.

U međuvremenu, ne pominje se društveni konsenzus, niti Noletovo posredovanje, već je Obradović zatražio od RTS-a priliku da u emisiji od 60 minuta objasni razloge svog štrajka i mogućnost prevladavanja političke krize.

JAVNI INTERES

Verovali ili ne, RTS mu je odgovorio i odbio njegov zahtev u nespretno sklepanom i nepotpisanom saopštenju. Čini mi se da mu s pravom zameraju na prethodnim nasilnim pokušajima da „uđe uživo u Dnevnik“, ali je tumačenje javnog interesa i uloge javnog servisa bukvalno okrenuto naglavačke. RTS se poslužio portirskom logikom „ako pustimo tebe u program, tražiće i drugi“, a zatim sledi niz primera – od majke sa gladnom decom do fudbalera koji je promašio penal.

Da, draga gospodo, javni interes je upravo to, jer nije samo jedna majka sa gladnom decom ili samo jedan student koji više puta pada isti ispit, to su slučajevi čiji primeri oslikavaju postojanje nekog šireg problema. Obradović je deo opozicionog političkog spektra Srbije, koji ima pravo da iznese svoje stavove na javnom servisu, a to nije slučaj. Istini za volju, opozicija je takođe svojevremeno bojkotovala i gostovanja na RTS-u, ali se reč „bojkot“, čak i kod Obradovića, sve ređe čuje. RTS ne sme da procenjuje vrednost ideja Boška Obradovića (osim ako se ne radi o širenju mržnje ili pozivanju na nasilje), već da svima pruži priliku da se obrate javnosti. On ima pravo da menja mišljenje, a ocenu njegove politike daju građani na izborima.

Da budem sasvim iskren, ne gorim od želje da sat vremena slušam Boška Obradovića na RTS-u, naprotiv, niti delim njegovu veru da bi tih 60 minuta bilo dovoljno da Srbi progledaju. Ipak, čini mi se da, kao i ostali opozicioni političari, ima pravo na to, pa bi Sergej Trifunović mogao da objasni zašto izlazi na izbore, a Đilas bi mogao da konačno dobije priliku da odgovori na višegodišnje optužbe da je lopov, i tako redom. To su sve teme za javni servis, kao i svi ostali primeri navedeni u odbijenici koju je sročio neko na RTS-u.

Na kraju priče o otimanju kadra i medijske pažnje na političkoj sceni u Srbiji, moram pomenuti prvi onlajn miting koji je na društvenim mrežama održao Aleksandar Vučić. Obratio se, kao u filmu Matriks, stotini svojih mlađih sledbenika, koji su aplaudirali sa ekrana. Ako izuzmemo jednog (ili jednu) što im je pukla veza, ostali su uzbuđeno i bez reči slušali glas Vođe sa pratećim ehom.

Bio je to konačni čin pobede i dominacije. Stotine lica i verovatno još hiljade njih pred ekranima i samo jedan čovek nasuprot njih, jedini koji govori. Nema pitanja, nema komentara, samo podrška i poslušnost. Stepen te dominacije u odnosu baca u drugi plan sadržaj govora – uobičajene floskule o svetloj budućnosti i pobedi. Konačni trijumf forme nad sadržajem, jer forma postaje poruka koja je svima jasna – u kadru je samo jedan čovek!