Tokom pedesetak dana pandemijskog lockdowna znalo mi se dešavati da sanjarim kako se budim i ustanovljavam da je pandemija, sa svim što je prati, bila samo ružan san. Ovih prekrasnih majskih dana i najovlašniji pogled na spoljnu stvarnost deluje kao da mi se san na čudnovat način ostvario: ne da nema tragova pandemijskog karantina, nego kao da nikakve epidemije nikada nije ni bilo. Narod se bije i pljuje po ulicama, recimo pred Skupštinom – pred koju je dobrim delom organizovano doveden krcatim „sendvičarskim“ autobusima – kao da ni oni a ni oni koji vladaju i koji su kanda odgovorni za javno zdravlje nikada nisu ni čuli za tzv. socijalnu distancu i ostale mantre iz sanitetsko-potpukovničkog žargona. Jedino još ako ste baš tako jako baksuzni u životu da negde naletite na Boška Jakšića ili na onog imunologa Jankovića, lica zamotanih u one epidemijske feredže, možete da se delatno podsetite da živite negde gde je pre samo desetak dana važio brutalni policijski čas. Na čijoj mrtvoj straži oni i njihovi proređeni saborci ušte postojano stoje.
Tako to ide u privatnoj Vučićevoj kneževini od stiropora: ili si danonoćno pod ključem, ili ništa, totalna raspašojka. Ovo su, recimo, krajnosti, mada ih ja ipak nikako ne bih izjednačavao: sloboda je uvek bolja od ropstva, pa čak i kad ta sloboda više liči na puku zanemarenost nego na bilo šta drugo. Prosto, vlasti kao da je pandemija dosadila, iscrpela je već sve njene potencijale, i sad joj treba nešto drugo; recimo, valja organizovati novu trijumfalnu izbornu pobedu i ostale preduslove neograničenog vladanja. A obični mali čovečuljak poput mene ili nekih od vas (epidemijske čistunce i zakrabuljene paničare s pompeznim opštehumanističkim pokrićima izuzimam: neka oni i dalje žive svoj svetački život, s razlogom prezirući naše niske i trivijalne porive) od svega toga, ma koliko to nerado priznaje, ipak kolateralno profitira, jer mu svakodnevica iznova makar liči na nešto normalno i čoveka dostojno. Naročito ako u međuvremenu, inteligentnim i odmerenim antipandemijskim merama zahvaljujući, nije ostao bez posla ili stana koji ne može da plaća; ako pak jeste, neka se obrati pandemijskim čistuncima da ga oni uteše, oni će mu već objasniti da je sve to bilo za njegovo dobro i da zato mora odmah da prestane da sebičnim kukumavčenjem iskazuje nezahvalnost svojim spasiocima.
Svakodnevica nam se, dakle, bar prividno vraća u normalu, ali kako pandemija i lokalno i globalno još uveliko traje, i kako dobar deo Evrope i zapadnog sveta mnogo sporije i opreznije od naprasno otključane Srbije izlazi iz karantina, naš me život poslednjih dana, u tanušnoj, ali dragoj i utešnoj slobodici otvorenih kafića i restorana, promičućih gradskih autobusa i uopšte nekog sveprisutnog lepog životnog strujanja stopljenog s prolećem kao životvornom silom pred kojom sve uzmiče, podseća na kraj februara ili početak marta kad je kleta korona bila Negde Drugde, na varljivo bezbednoj udaljenosti, i kada smo ne bez pomalo nedostojnog prizvuka zabavljenosti čitali o tome kako po deset Italijana šeta jednog te istog (iznemoglog) psa, ne bi li se legalno dočepali malo šetnje na otvorenom. Tjah, nedugo posle, i mi smo merkali na čijeg kera da se navrzemo… Možda su se tako nekako, kao mi pred potonuće u vanredno stanje, osećali građani Jugoslavije tokom duge i potmulo zloslutne 1940, prateći sve strašnije i gromovitije vesti iz svetskog rata u kojem njih još nije bilo, te je samim tim – činilo im se – postojala mogućnost i da ih ta čaša žuči nekako zaobiđe. Osim što zapravo nije postojala.
Pogled kroz prozor, rekoh, daje zavodljivi privid da pandemije nema i da je nikada nije ni bilo, Srbija kao da se vratila uobičajenim svojim jalovim zanimacijama (izbori bez izbora ili bojkot bez suvislog plana, besmisleno nasilje vs. nasilje besmisla etc.), i sve je nekako brzo utonulo u ono staro, nedobro i depresivno poluništa u kojem ova oteta zemlja životari već skoro deceniju, ali opet, i to je nemerljivo bolje od one strašne tišine vegetiranja pod ključem i sveopšteg terora kanonizovanog straha, straha kao idealnog izgovora za legitimizaciju svake neslobode. Svako, siguran sam, ima svoj bilans iznenađenja i razočaranja koja mu je jedno veliko sveljudsko iskušenje donelo; moja su uglavnom iz domena spoznaje da je već i čašica razumljivog ljudskog straha bila dovoljna da neke saborce svrsta na drugu stranu, da radosno prigrle „dobronamernu“ represiju. I o tome ćemo još mnogo morati da razmišljamo, dok ova pandemija bude nestajala, a mi je polako zaboravljali.
A možda naposletku i ne bude tako: možda nam se zli virus vrati brzo i još jači, ne bi li nas kaznio za ovaj stidljivi gutljaj slobode koji smo prerano i preoblaporno popili; pa će kroz naglo proširena groblja još samo Potpukovnik melanholično koračati, mrmljajući: jesam li vam lepo govorio… (o čemu će bezbedno zamaskirani Boško Jakšić sročiti potresnu belešku u „Politici“, samo što neće više biti nikoga preživelog da je pročita). Možda, ali ipak, imam dve vesti za vas, i obe su dobre. Prva: to je ipak malo verovatno. Druga: sve i da bude tako, vredelo je. Iz raznih dostojnih ljudskih razloga, među kojima je najvažniji ovaj: pokazuje se da i društveni inženjering praćen suptilnom psihičkom torturom ima svoje granice. Ovde, kod nas, tu granicu su označile šerpe u osam i pet. A lokalni Glavni Inženjer je bio dovoljno pametan da njihovu poruku brzo shvati, učinivši time uslugu i sebi i nama. Ugasio ih je tek kad ih je pustio napolje; da nije, bio bi ugašen.
