Biće izbora, biće krađe, ali od Vučića ništa ne zavisi

Ako ima nekoga kome je promaklo, Aleksandar Vučić, predsednik svih građana Srbije (naročito onih sklonih bejzbol palicama), u žestokoj je predizbornoj kampanji. To, dabome, ne znači da će izbora i biti.

Ili, kako je to lepo rekao drug Tito: radimo kao da će sto godina vladati Vučić Aleksandar; spremajmo se kao da će sutra biti izbori. Ili tako nekako.

Ako bi, u međuvremenu, prosečnom stanovniku obližnjeg Marsa, ili potrošaču Informera i Pinka, bilo malo nejasno zašto bi se neko spremao za izbore ako ne namerava da izbore organizuje, to je samo stoga što živi na Marsu, odnosno troši Informer i Pink, pa pojma nema ko je Vučić Aleksandar: osoba koja se ne obazire na neugodnosti poput istine, stvarnosti ili logike.

Ali to znamo. Reč je o nečemu drugom.

Čekanje prilike za krađu

To što se predsednik svih građana (naročito onih koji baš vole da gaze studentkinje i studente i mrcvare ih) zahuktao u neformalnoj predizbornoj kampanji znači da još samo to nije probao kao sredstvo da umiri pobunjene građane Srbije.

To znači da će, uz nezakonito trošenje novca svih građana Srbije, biti u kampanji sve dok ne proceni da su se stvorili uslovi za kvalitetnu i masovnu izbornu krađu. Tada će i formalno raspisati izbore.

Ne bi, inače, s ovoliko energije pokušavao da pojeftini ono što pojeftiniti ne može (osim ako svoja obećanja ne potkrepi novcem svih građana, ali sebi u korist), ne bi slao onog Malog da obećava povećanje penzija, ne bi pokušavao besomučno da ugasi N1 i Novu S, niti bi plaćao 50 evra po glavi koja će spontano, u organizaciji SNS, izaći da ga podrži (u atmosferi koja više dolikuje pogrebu nego karnevalu).

Iznad svega, ne bi povukao snage „reda i mira“ s ulica, jer shvatio je da je to dvosekao i dvosmeran proces.

Za šta se, dakle, sprema Vučić Aleksandar, predsednik svih građana Srbije i najgori vladar u istoriji ove zemlje? Za izbornu krađu epskih razmera. Da pojasnimo.

Nije predsednik svih građana Srbije dobio nijedne izbore u životu (izgubio ih je ni sam ne zna koliko) jer izbori koje nije on organizovao, već predstavnici republike, bili su regularni, dakle pošteni i slobodni.

Na poštenim i slobodnim izborima Vučić Aleksandar nikada nije imao nikakve šanse. Nikakve šanse ne bi imao ni danas. Zato će, kao i do sada, pokušati da organizuje imitaciju izbora.

Krađa neće biti mačiji kašalj

Šta će, utoliko, da razlikuje naredne izbore od svih ranijih? Pa to što neće uspeti da ih pokrade u meri u kojoj je to radio do sada.

U Kosjeriću i Zaječaru, da podsetimo, pokrao je izbore na svim ravnima izbornog procesa: slobodni mediji su uslov mogućnosti poštenih i slobodnih izbora, samo što ih nije bilo. Uz to, kada je shvatio da milioni evra uloženih u katastrofalna asfaltiranja (putevi oko Kosjerića i Zaječara se već raspadaju) i kupovinu glasova (parama direktno na ruke, belom i obojenom tehnikom) neće biti dovoljna, angažovao je batinaše i policiju da prevoze i čuvaju kutije s falsifikovanim glasovima. I svemu tome uprkos dobio je simulaciju izbora na jedvite jade.

Ništa od onoga što je do sada radio neće mu biti dovoljno, jer nema on toliko batinaša, toliko odane policije, a, sva je prilika, ni članova partije da bi pokrao dovoljan broj glasova. (Verovatno mu je opozicija poslednja nada, ali šta ako se dogodi čudo neviđeno pa se opozicija ujedini?)

Kontrola izbornog procesa je, dakle, od presudne važnosti. Drugi element, međutim, nije manje bitan: ko će da prizna rezultate izbora koje organizuje Vučić?

Istina, ni do sada niko priseban te rezultate nije priznavao, ali neorganizovano i individualno neslaganje nije proizvodilo nikakve učinke. Sada je, međutim, odnos snaga promenjen i ništa više neće biti kao prije.

S druge strane da li iko veruje da će Vučić, ukoliko izbore izgubi – priznati poraz? Šta, dakle, ako građani, studenti i trenutno mrtva opozicija pobede?

Jedan od činilaca je ubedljivost pobede. Ako razlika bude jasna ništa Vučiću neće vredeti ni Informer, ni batinaši, niti policija.

S druge strane nezamislivo je da građani i studenti priznaju pobedu izvojevanu krađom. Sasvim je, naravno, izvesno da će da krade. Čovek nije navikao drugačije. (A navika je druga priroda.) To bi, opet, značilo da izbori ništa nisu rešili, a šta bi dalje bilo zavisilo bi samo od odlučnosti građana.

Ukoliko, pak, oceni da gubi, Vučić bi mogao da prekine izborni proces, ali mu to ne bi donelo sreću. Izbori pod evropskim pokroviteljstvom, što bi bilo jedino normalno, neće se dogoditi. Ostajemo, dakle, ranjena zvečarka i mi, s tim što je sada sve jasno (a do sada nije bilo): sve, doslovno sve, zavisi od nas (a ne od njega).