Berlinski proces: Lepe želje i nelepa stvarnost

„Vreme je da se prevaziđu regionalni sukobi, koji vas već dugo drže podeljenim, a proces normalizacije odnosa između Kosova i Srbije mora biti ubrzan“, rekao je nemački kancelar Olaf Šolc na otvaranju Samita u okviru Berlinskog procesa, te da  Evropa, to jest Evropska unija, „nije potpuna“ bez šest zemalja Zapadnog Balkana.

Dvadeset i sedam godina nakon prestanka rata u Hrvatskoj i potpisivanja Dejtonskog sporazuma, 23 godine posle NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore i gotovo 15 godina od proglašenja nezavisnoti Kosova, slične poruke zapadnih političara se uvek nanovo upućuju liderima Zapadnog Balkana.

Dijalog u znaku pobune

Pošto je trenutno u fokusu odnos između Beograda i Prištine, Šolc je, pored zahteva za ubrzanjem kosovsko-srpskog dijaloga, apelovao da razgovori, tako ubrzani, daju konkretne rezultate, prenose albanski mediji.

A što se zaista konkretnih stvari tiče, trenutno kosovski policajci srpske nacionalnosti odbijaju da izvrše naređenje svojih pretpostavljenih u Prištini, već slušaju direktive iz Beograda, pa neće da učestvuju u prisilnoj preregistraciji vozila u vlasništvu kosovskih Srba na tablice sa oznakom „Republika Kosovo“. Bez političkih filtera to bi moglo da se nazove pobunom, koja (još uvek) nije oružana.

Ko to tamo hoće u EU

Berlinski proces će, rekao je dalje Šolc, ,,unaprediti integraciju Zapadnog Balkana u Evropsku uniju, jer „zajedno štitimo evropske vrednosti“.

Ako su „evropske vrednosti“ neuvođenje sankcija Rusiji, vlast u rukama jednog čoveka, partijska država, kontrola državnih institucija i većine medija, koje naprednjačka vlast već 10 godina brani kao svoje bogomdane vrednosti, onda „evropske vrednosti“ revnosno štiti i Srbija.

I dalje, rečima kancelara Nemačke: šest zemalja Zapadnog Balkana pripada slobodnoj i nezavisnoj evropskoj demokratiji, pa je njihovo članstvo u interesu EU.

Od tih šest zemalja koje pripadaju „slobodnoj i nezavisnoj evropskoj demokratiji“ Srbija je, po svakoj mogućoj definiciji, autokratija sa nerešenim granicama, Bosna i Hercegovina je još uvek međunarodni protektorat pa i kao takva nefunkcionalna država, u Crnoj Gori vlada konstantna politička kriza, Makedonija je zbog Grčke morala da promeni ime u Severna, a Bugarska osporava postojanje makedonske nacije i jezika, Albanija ima Edija Ramu. Šesta država je, sa stanovišta Nemačke, Kosovo: zemlja čiju nezavisnost nije priznalo 5 članica EU i koja nije članica Ujedinjenih nacija.

Da ovom prilikom ne spominjemo ekonomska, socijalna i pitanja ekoloških standarda.

Rekao je Šolc, na otvaranju ovogodišnjeg samita zapadnobalkanskih lidera, drugim rečima isto što se kao lajtmotiv u EU decenijama ponavlja u kontekstu Zapadnog Balkana, da je „naša dužnost“ da obećanje evropske budućnosti „pretvorimo u stvarnost“.

Da bi se ta lepa želja ispunila, potrebno je, dakako, da se prvo famozni lideri Zapadnog Balkana, ko god da bili, zarad sprovođenja u delo evropskih vrednosti odreknu dobrog dela svojih poluga moći, pa da onda počnu da ubeđuju svoje građane da je članstvo u EU u njihovom najboljem interesu. Ili da ih, te i takve lidere, građani koji žele da budu punopravni žitelji Evropske unije, skinu sa vlasti.

U slučaju Srbije članstvo u EU bi pride značilo da prizna nezavisnost Kosova.

Pa da odavde krenemo dalje u priču o „evropskoj budućnosti“ Zapadnog Balkana.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com