Basna za poslepodne

Banke pljačkam od svoje devetnaeste godine. Ujak mi je najpre poverio da čuvam konje, da se ne otrgnu usled pucnjave koju banda jeste izbegavala, ali do čega je ponekad dolazilo jer bi neko od mušterija osetio potrebu da se istakne pa je morao biti ustreljen po mogućstvu u desno rame, ali za tako precizne pogotke nije uvek bilo uslova, pre svega mislim na žurbu, vernu pratilju svake pohare, i na izvesnu tremu koju imaš uprkos praksi.

Novac smo držali u oknu napuštenog rudnika i nismo smeli da ga trošimo kako ne bismo privukli pozornost, u gradu bismo uoči nastupa proveli dan ili dva proučavajući rutinu banke; predstavljali smo se kao geometri koji traže mesto gde će proći pruga (jednom su došli pravi geometri, pa smo rekli da smo iz konkurentske kompanije za koju oni nisu ni čuli, a o kojoj smo kazali da se sve više okreće mostogradnji).

Stanovništvo se tešilo da su banke osigurane te da će im novac biti nadoknađen, mnogi su ispoljavali i zluradost naspram banaka… Da im razbijemo tu iluziju o osiguranju i da ih kaznimo za njihovu neosetljivost na tuđu patnju, pa bili to i oveštali zelenaši, opljačkamo ti mi i sva četiri osiguravajuća društva… Da. Redovno smo, posle svake akcije, odgovarajuću svotu novca slali šerifu i sudiji: „Pošto nemate naše slike i nemate predstavu kako izgledamo, koliko nas je itd., a znate na šta smo sve spremni, preporučujemo da gledate svoja posla, ma koliko vam se činilo da smo i mi, ili pre svega mi, u vašem časnom delokrugu. Ne stavljajte život na kocku zbog banaka čiji je i poslednji potrčko bio plaćen bolje nego vi.“

Podređenima, sve nestrpljivijim da uživaju u zarađenom, ujak je govorio: „Kad sredimo još ove dve banke, ima mi da osnujemo nekoliko banaka koje će davati hipotekarne kredite, pa ćemo natenane prisvajati te kuće sa verandama, goveda, zemlju, šume… Ići ćete uzdignute glave, a ne kao razbojnici što za sada jeste…“

„Šta ćemo ako nas opljačka neko ko će biti kao bivši mi?!“ – usudio sam se kao jedini krvni srodnik vođin da izrazim opštu zebnju nad budućim našim biznisom. „Iskoristićemo naše prethodno, tj. sadašnje iskustvo, na jednog blagajnika biće dvanaest čuvara…“

Nedugo pošto smo opljačkali i dve preostale banke, krenuli smo preko našeg advokata da otkupljujemo zgrade banaka, manje-više redosledom kojim smo ih pljačkali: mogli smo plen da investiramo i negde gde nismo operisali, ali ovde smo znali da će vlasnici banaka biti presrećni da drvena zdanja sa kojih se uveliko ljuštila farba uopšte prodaju, i zaista, sa crkavicom dobijenom od nas sutradan u zoru već su odlazili na zapad, gde ih niko ne zna i gde nikome nisu dužni. Predložio sam da pustimo brade, da promenimo frizure, možda i hod, ma ko im jebe mater, rekao je ujak, odelo čini čoveka, i zaista, možda se neko od građana videvši nas na sekundu i setio geometara, ali taj je sam sebe ukorio, šta je meni, ono su bili ljudi terenci, a ovo je fini svet, doteran… Doduše, jedan se šerif naglas pitao da nismo možda mi ti lažni geometri, koji su orobili banku i imali drskosti da je posle budzašto kupe i da se nastane u obližnjem gradu (gde su dve banke bile opljačkane!), umesto da se neobrijani i neokupani veru po kojekakvim gudurama dok potera steže li steže obruč, ali su mu građani oduzeli značku i zapretili da će ga poslati u zavod za umobolne te se on obesio o jako lep javor.

Drugde te paranoje nije bilo i trideset dvoje nas prvoboraca obrelo se da tako kažem s one strane šaltera, tristo osamdeset četvoro proverenih kadrova dužilo je vinčesterke i jamčilo sigurnost uloga.

Para na paru ide: suša je prve godine spržila svima letinu pa je zbog neplaćenih kamata banka zaplenila 473 akra zemlje, 72 kuće i silnu stoku… Nas pa nije bilo dovoljno za toliki plen u naturi, te je vlasnicima zaplenjenih kuća odobreno da u njima žive, da obrađuju izgubljenu zemlju i da muzu krave, s tim da sve što proizvedu pripada bankama. Znali smo da će nas prokletnici potkradati, da će deo proizvedene hrane sami pojesti, usred noći slali smo inspekcije i oduzimali nađene zalihe, drugo, banka je sve dužnike koji su se ma i dve funte ugojili prijavljivala šerifu, ovaj ih je kao neprijatelje društva odvodio u zatvor gde su trebili pasulj i mak sa njegove plantaže…

Većina se ipak pokazala dostojnom našeg poverenja. Presrećni što su im sačuvana radna mesta i što smo im obezbedili nužni smeštaj, dužnici su radili više no ikad pre, dok je njiva bila moja nisam imao ovakav polet, čudom se čudio stari farmer J., ujaku je verovalo 98 odsto stanovništva (jedan odsto je poverenje poklonio vojsci, jedan odsto ver. zajednicama), preko svog „Bankarskog glasnika“ predložio je da teret krize podnesu bogati. „Ne možemo to da dopustimo“, usprotivili su se dužnici. „Jedino ste vi bogati, mi smo većina, na nama neka se slome kola!“ – „Dobro onda“, rekao je ujak. „Okrug ima sve uslove za razvoj turizma, dobićete hotel, kazino, sportsku kladionicu, lutriju, dve teretane – svi koji duguju banci volontiraće u tim dobrotvornim ustanovama…“

Društveni dogovor pozdravilo je i nebo, kiša je padala tačno kad se zrno nalivalo, prinosi su se udvostručili, ovce su se dvojanile i trojanile kao u Bibliji, šap i slinavka nisu odneli nijedno goveče, ako se ovako nastavi mi ćemo otplatiti dugove i opet će sve ovo biti naše, mišljahu pauperizovani staleži, avaj, zatezne kamate baš u taj mah skočiše te povećani prinosi elegantno pređoše na konto banaka… Pojedini dužnici počeli su već mrko da pogleduju ka ustanovi koja im je blagostanje omogućila, ja sam uzeo otpremninu i odjahao na istok, da ujku koji je toliko učinio za okrug ne otpuže za nepotizam.