Stavljanje džezve za kafu i uključivanje računara su prve dve stvari koje uradim svakog (uobičajenog) jutra. Nekad prvo uključim šporet, nekad računar, sve u svemu idealno bi bilo da se pale na isto dugme. Računar je najčešće i poslednja sprava koju gasim pred odlazak na spavanje. Dakle, ukoliko sam ceo dan kod kuće, on je stalno uključen, mada ja nisam prikovan za ekran. Ne. Odem do prodavnice, zanimam se sa ukućanima, dolaze nam gosti. Jedino u uglu sobe tiho zuji mali ventilator.
Držim da sam ekološki vrlo svestan. Opominjem druge da gase nepotrebno upaljene sijalice, vodim računa da se ne pregrevamo i ne hladimo previše. Nastojim da vozim ekonomično. O đubretu da ne pričam, uvek uredno u kantu, da postoji mogućnost razvrstavanja i to bih sa zadovoljstvom radio. Ne pušim. Najčešće u radnju nosim ceger.
Zato mi nije bilo nimalo prijatno kada sam u subotu sedmog jula, na svetski poziv da očuvamo prirodu (koncert Live Earth) saznao da smo moj računar i ja prilične štetočine. I ne samo nas dvojica, već i moja dva mobilna telefona, iPod, radio, televizor i muzički uređaji. Sve sam to znao i ranije, ali ovoga puta neko je umesto mene sabrao štetu i mi lako dođosmo do više od tone ugljen-dioksida koja se za proizvodnju potrebne električne energije emituje u atmosferu tek da bih ja živeo u svetu moderne elektronike i komunikacija.
I to nije najstrašnije, poručuju. Trećina od toga (utrošene struje) zapravo je čist kal, odnosno vreme kada su uređaji bespotrebno uključeni ili su u takozvanom stendbaj režimu. Kod računara je to još strašnije jer je njemu za rad potrebno oko 350 vati i gotovo isto troši kada se na njemu radi i kada stoji ‘nako. To su, otprilike, četiri sijalice za čije se gašenje lavovski borim. A biće još gore.
Novi modeli televizora, sa plazma i LCD ekranima, tek su prave trošadžije. Razlog je očigledan, ovi aparati su mnogo veći od starih televizora – ko uopšte kupuje LCD manji od pola metra ili plazmu sa manje od metar u dijagonali. Isto važi i za kompjuterske monitore. Kada sam kupovao prvi računar, koristio sam „televizor“ od 14 inča, malo posle sam prešao na 15, dok moj sadašnji LCD ima 17. Standard je već 19, a dok ja stignem za zamenu stojim vam dobar da će biti barem 21, tj. opet onih gotovo pola metra u dijagonali. Sudeći po nekim istraživanjima, potrošnja struje takvih ekrana raste sa kvadratom njihove dijagonale, tj. duplo veći ekran troši četiri puta više. Ekolozi nas sada pozivaju da kupujemo efikasnije uređaje, kad god je to moguće, ali slaba vajda od tog poziva ako ja koristim sve više efikasnih uređaja budući da se stalno pojavljuju novi neznamkakosamživeobeznjih „gadžeti“.
Primer efikasnosti je, recimo, punjač za mobilni koji troši i kada telefon nije priključen. Stariji modeli „vukli“ su tri do pet vati, noviji ispod jednog vata. Ali mi u kući imamo već četiri punjača koji često „samuju“ u zidu, te smo tu efikasnost anulirali. O muzici ne smem ni da pričam, pojačalo mi stoji na stendbaju, ali godinama.
Pred pisanje ovog teksta sve sam u kući pogasio, televizore isključio na On/Off dugmiće umesto na daljinskom, obasjava me samo svetlo sa ekrana. I opet ne mogu samom sebi da odgovorim jesam li ja sada bolji čovek.
