Nisam nikad imao smisla za imperatore, ali naših zahvaljujući i Osmanlijama koje nam uštedeše petsto godina nije ni bilo tako mnogo; u mom školovanju bilo je više neprijateljskih ofanziva nego careva, ne računam tuđinske samodršce kojih je bilo tušta i tma, ali prema kojima nisam osećao ono što sam osećao prema Caru Dušanu, bilo pa prošlo, mislio sam zaboravljajući ih jednog po jednog, ama se jedan sad jedan vratio na malo je reći velika vrata, Car Konstantin rodio se, zamislite, u Nišu koji je, gle, bio kandidat za prestonicu Istočnog Rimskog Carstva (pretpostavljam da su u gradovima-kandidatima na brzu brzinu građene nove arene i kavezi za grabljivce iz roda mačaka bez kojih je sportsko poslepodne bilo nezamislivo)!
Predsednik Republike i Patrijarh Srpske pravoslavne crkve iako Ustavom odvojeni jedan od drugog sjedinili su se u Roždestvu Konstantinovom i pokrovitelji su ravnopravni velelepne proslave, mali Nišlija je doduše u Milanu, budućoj prestonici mode i fudbala, doneo zakon da se hrišćani više ne proganjaju i ne tamane – što je bilo napredno, a što će hrišćani docnije u mnogo navrata zloupotrebiti! Bilo bi dakako bolje da je zakon doneo u rodnom mestu: Niški edikt! Čovečanstvo slavi hiljadu sedamsto godina Niškog edikta, Srbija je kolevka hrišćanstva, ona je hrišćansku Evropu besplatno branila od nezasitih Turaka, sebe nije uspela da odbrani, a na Evropu nije pet vekova dozvolila muva da padne, Hrvati vole sebe tako da vide, ali mi smo bili istinsko predziđe hrišćanstva (nešto poput Bedema ljubavi oko Slobine kuće uoči njegove prekomande u CZ), ushićenje Konstantinom, tačnije time što se rodio kod nas, odneće silan novac iz narodne blagajne, samo pozorišni komad o žitiju Konstantinovom koštaće onoliko koliko država daje četirma beogradskim pozorištima za godinu dana, Sveta matera, slavna po istrajnoj ravnodušnosti naspram sirotinje i po posvećenosti sticanju ovozemaljskih dobara, za Konstantinov rođendan nagradila je novorođenčad medaljonima, pretpostavljam zlatnim, te ikonicama i svetom vodicom, vladika Jovan bio je nameran nagraditi samo dečaka prvorođenog u noćnoj smeni 27. februara, ali su porodilje navalile da rađaju devojčice, proneo se glas da je prvi muškarac rođen na taj veliki dan bio zdrav i napredan Kineščić (budući kineski imperator?), uglavnom je Njegovo preosveštenstvo diglo ruke od koncepta da novorođenče mora biti istog pola kojeg je bio maleni Konstantin (zašto nisu nagrađena deca rođena carskim rezom?!), pa je sav porod, nesmotria na pol, u svečarskoj, jubilarnoj noći dobio nagradu od Crkve.
Ali Vlada razbacuje novac ne samo na velikane odavno upokojivše se u Gospodu, imamo mi i žive legende, Vlada je poslala svoj avion da nam iz Haga immidiately blagodoveze netom oslobođenog generala Perišića: „Druže generale, hvala vam što ste se žalili na prethodnu drakonsku i nepravednu presudu, hvala vam što ste oslobodivši sebe skinuli svaku sumnju sa SRJ i Srbije – ni u Hrvatskoj ni u Bosni nije se naša mati ogrešila o bonton. Najmanje što možemo da učinimo je da doteramo po vas ovaj avion, kriminalci željni premijerove krvi vršljaju oko njega po inostranim hangarima, hoće da izazovu sabotažu, ali ako potpišete da prihvatate ovaj iskreni premda riskantni podvoz, biće nam čast i dika da vas mi prevezemo, iako ste možda bili u napasti da sami sebi za tristo evra kupite kartu i dovezete se u Beograd kao ma koji drugi građanin!“
Koliko sam potrošio na posadu, kerozin, na aerodromsku taksu tamo, to bih pitao vladinog blagajnika, a celu Vladu pitam šta mi poručuje time što haškog optuženika dovozi svojim aeroplanom iako on nije član Vlade?
Od bivše ambasadorke u Rimu čujem posve slučajno da nas je prethodni baštovan koštao tri hiljade evra mesečno, naravno, rezidencija ima krasan il giardino gde zvanice piju i ćeretaju u mom najboljem interesu, ako Srbiji želimo dobro moramo pred strancima da je predstavimo malo možda i imućnijom nego što jeste, o proslavi hiljadušeststote godišnjice Milanskog edikta novine sa voshishcheniem pišu kako je bila velelepna, veličanstvena, iako je slavljenica Srbija bila iznurena ratom, kolerom i siromaštvom koje je njena konstanta (više nego Konstantin!), nije li to tugaljivo, zar ne podseća na velelepni ispraćaj u JNA od kojeg se ponosni otac regrutov neće finansijski oporaviti još dugo pošto mu se sinak vratio sa odsluženja?
Vlada neće nikad dopustiti da propadnu Zvezda i Partizan, naši životi bili bi obesmišljeni i opustošeni bez večitih rivala i bez večitog derbija, pozatvarasmo onolike fabrike, rudnike i zadruge, a ovim dvema ustanovama za prodaju belog roblja moramo svi da pomažemo, stid me je da iznova govorim o speci-naci penzijama za nadljude iz sveta estrade i sporta, ali i te penzije svedoče o večnom bunilu, Vlada neprekidno sanja i bunca o slavi i veličini.
Kojih nema pa nema.
