Baš kao što je bilo apsurudno da poslanici Srpske napredne stranke, koja je imala većinu u Skupštini, pre koju godinu beskonačnim, nesuvislim govorancijama blokiraju njen rad kako poslanici opozicije ne bi došli do reči, tako je van svake pameti da stranka na vlasti organizuje masovni protest zbog stanja u zemlji. Bilo bi van svake pameti, da je Srbije iole normalna zemlja.
Ovako, nema sumnje, ipresivan broj građana sa naprednjačkom partijskom knjižicom, a ima ih, prema sopstvenim iskazima, jedno 700.000, biće 26. maja iz svih krajave zemlje dovezeni u Beograd da pruže podršku Aleksandru Vučiću u njegovoj borbi za „normalnu Srbiju“. Da pokažu ko je pravi i jedini narodni vođa. Biće tu i onih koji rade u državnim peduzićama, ili kompanijama čiji su vlasnici odani SNS-u, a kojima odlazak na skupove podrške predsedniku partije spada u radnu obavezu.
Slika naprednjačkog mesta kontrakomemoracije ispred Starog dvora, Skupštine Beograda, koje je trebalo da kaniliše odavanje pošte žrtvama iz OŠ „Vladislav Ribnikar“ u partijske tokove, a zvrjalo je prazno, baš kao i hiljade građana koji su u ponedeljak izrazili svoje nezadovoljstvo zbog tragedija u Beogradu i okolini Mladenovca i potonjim nastupima i potezima predstavnika vlasti, veoma je iritiralo predsednika države. Videlo se to po njegovim reakcijama.
Događaji prethodnih dana okrnjili su predstavu njegovih sledbenika o njegovoj nedodirljivosti. Ni mnogima od njih se nije svidelo toliko odsustvo bilo kakve empatije njihovog vođe nakon ubistva šesnaestoro dece i mladih ljudi i Dragana Vlahovića. Dugo je već Vučić na paritijskom prestolu i radi šta hoće, neće biti da su baš svi naprednjački funkcioneri srećni zbog toga. Otuda one Vučićeve pretnje partijskim drugovima, otuda i ideja o formiranju Narodnog pokreta za državu.
A tu je, istovremeno, i onaj golemi tekst u „Njujork tajmsu“ o vezi naprednjačke vrhuške sa klanom Veljka Belivuka, što je upozorenje da se u Vašingtonu više ne gleda blagonaklono na politiku vrdanja Aleksandra Vučića. Tu su i očekivanja Zapada u vezi Kosova, uvođenja sankcija Rusiji. Vidno je i negodovanje Moskve. Prostor za vrdanje postao je veoma, veoma uzak.
Pod pristiskom spolja i iznutra Vučić je bio primoran da brzinski vuče poteze i počeo je da pravi greške: jedna konferencija za medije, druga konferencija za medije, pretnja ostavkama celog državnog vrha, pa nastup na RTS-u, nastup na TV Happy i konačno, preko „Večernjh novosti“, samo 5 dana nakon ubistava u „Ribnikaru“ i 4 dana nakon ubistava kod Mladenovca, najava velikog kontramitinga 26. maja.
Pobrinuće se kamermani i reditelji Željka Mitrovića da snimanje tog skupa bude dostojno jedne Leni Rifenštal, ikonografija i scenografija isticaće da Srbija ima samo jednog jedinog, pravog vođu. Pritisnut sa svih strana Vučić će se sakriti iza naroda. Slike masovnog skupa koje će preplaviti kontrolisane medije potkrepiće njegovu neprikosnovenost, biće mu alibi za poteze koje bude bio vukao. A ni sam u ovom trenutku ne zna kakvi će biti, zavisiće od merenja javnog mnjenja.
Pokazaće i tzv. spoljnom faktoru da je on jedan jedini, čija će se volja sprovditi u Srbiji.
Makar je sve to tako zamišljeno.
Ovim kontramitinogom apsurd u Srbiji se, međutim, samo povećava: partija koja ima većinu u Skupštini, koja je na vlasti u gotovo svim opštinama i gradovima, koja se infiltrirala u vrh svih ključnih državnih institucija, politiku prenosi na ulicu.
To je rizičan potez, a rizične poteze ne povlači niko, ko na to nije primoran.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
