Odavno tvrdim kako nema boljeg načina da se sazna nešto o trenutnom mentalnom stanju nacije – ili bar onog njenog dela koji je najskloniji javnom Izražavanju Mišljenja za koje nije plaćen i za koje ga niko nije pitao – od redovnog praćenja rubrika Pisama čitalaca, naročito u „Glasu javnosti“: tim momcima čeličnog stomaka ama baš ništa nije gadno da objave! Blago čistačici koja prazni njihove kante za otpatke, u koje drugi urednici obično frljače odurne, kriminalne, preteće, uvredljive, skaredne i, uopšte, neobjavljive stvari: ta baš nema posla! Tako je, recimo, javnost pre neki dan (7.6.2001) počašćena i mišljenjem stanovite građanke Anke Ilić iz Rume, strašno iznervirane što se neki izdajnici i sumnjivi elementi protive proterivanju i šikaniranju ljudi koji se „pogrešno“ zovu ili krste, a sve povodom poznatog hrtkovačkog slučaja. Građanka Ilić egzaltirano tvrdi, a „Glas javnosti“ proudly presents, kako zapravo treba „proterivati pripadnike hrvatskog naroda“ i sa njima „zamenjivati imovinu“, ovako sejući uskličnike u apsolutnoj preseliteljskoj pomami: „Treba, i te kako treba! Pravde radi i Boga radi! Srba radi i Hrvata radi!“ (to je, vidi vraga, i za njihovo dobro…). Ima toga još, i nije to jedini slučaj patološkog izbruha mržnje (a obaška i otvorenog plediranja za vršenje nekolikih krivičnih dela, što je takođe kažnjivo), i nije Glas javnosti jedini u kojem ovakve stvari prolaze. Otuda ovo i nije priča o ličnoj moralno-mentalnoj tragediji jedne građanke, nego o postoktobarskom medijskom okruženju, odnosno o tome kako se ovdašnja „opštila“ nose sa antinomijama slobode.
Ispada, naime, da je „pre“ sve bilo nekako jednostavnije: za „starog“ režima, moj uvaženi kolega, specijalizovan za hvatanje javno izrečenih gluposti, niskosti i drugih verbalnih izlučevina u letu i za njihovo presovanje u poznatu rubriku u Vremenu, ponekad bi utorkom popodne znao zabrinuto reći, naboranog čela gadljivo zdvajajući nad hrpetinom novinskog treša: „moroni su podbacili ove nedelje“. Istina, to se nije dešavalo često, jer su „moroni“ ovde ipak bili vrlo produktivni i nisu tek tako ispadali iz forme; prirodno, kad im je ceo Sistem išao naruku, kada su svi dominantni komunikacijski kanali bili sistematski zakrčivani njihovim đubretom! Uređivačko-kolekcionarski problem za herbaristu je, pred kraj vladavine Najgorih, više bio u „kvalitetu“ iliti „stilu“ dostupnog materijala koji je trebalo živopisno da ilustruje patološku prirodu jednog poretka: što je Organizovana Glupost više divljala i proizvodila više svojih nusprodukata, to je njen izraz bio više konfekcijski, sterilan u svojoj (nadri)ideološkoj kanonizovanosti, groteskno predvidljiv i predvidljivo groteskan. No, u to je vreme, ako ništa drugo, postojala određena lako raspoznatljiva linija podele na javnoj sceni: na jednoj strani Mi, zastupnici medijske – i svake druge – slobode, na drugoj Oni, njeni gušitelji i ubice. U tim okolnostima, nije bilo teško iskonstruisati lik Neprijatelja, jer je Neprijatelj ionako bio odviše stvaran. Otuda je ono što je usledilo po 5. oktobru ličilo na šok slobode, od kojeg se svi zapravo još uvek oporavljamo: onog trenutka kada je „sve“ u medijima postalo stvarno, moguće i dozvoljeno, Srbija je iz faze divlje, ali polovične i šlampave diktature, u kojoj je sve bilo po sistemu „mož’ da bidne, al’ ne mora da znači“, prekonoć uskočila u fazu apsolutno anarhičnog medijskog lassez–faire, slobodnog džikljanja svakovrsne divlje gradnje u javnom diskursu: represije i paraideološkog diktata iz Centra Društvene Moći konačno je nestalo, a s njim i sistematski usmeravanog i po-pragmatičnoj-potrebi-trenutka doziranog „govora mržnje“ kao reprezentativnog oblika zagađenja javnog prostora doslovno od prvih dana postojanja Miloševićeve vladavine, medijski započete rasističkim somnabulijama i mitomanskim buncanjima potonjih ratnih zločinaca i njihovih hagiografa po Politici nepravedno zaboravljenog Žike Minovića. Nestanak ove industrijske proizvodnje, distribucije i eksploatacije neizbrojnih kibli „retorike mržnje“ ne može se ni preceniti ni prenaglasiti: bila je to najtransparentnija moguća promena društvenog ozračja, jedno zaista momentalno olakšanje.
Bilo bi krasno da se ova priča može završiti baš na ovom mestu, uz blaženo samozadovoljstvo Pobednika. Stvari su, međutim, kanda malko komplikovanije, kako se može videti i iz onog primer-pisma: simbolički prelazak iz „socijalističkog“ u „kapitalistički“ način organizovanja života, društva i proizvodnje vrednosti (ala sam ovo „marksistički“ sročio!), prelazak koji Srbiju u „stvarnosti“ zapravo tek čeka, pre je doneo reorganizovanje načina (samo)reprodukcije „govora mržnje“ nego njegov stvarni nestanak, pre njegovu stratešku relokaciju unutar medijskog „mejnstrima“ nego istinsku i doslednu delegitimizaciju i sabijanje u nekakav podzemni naci-geto, u kojem danas vegetira u svim građansko-liberalnim porecima. On se, dakle, samo preselio sa Ovlašćenih Državnih Predikaonica na nebranjenu teritoriju „čudesnog svijeta privatluka“, u kojem mu više niko ništa ne može, jer je u fazi divljeg medijskog kapitalizma na snazi postmodernistička maksima anything goes! (sve može, sve prolazi, tj. – a što ne bi moglo…) reinterpretirana na dirljivo prostački način: ne možete vi toliko da se nalupetate koliko mi vaših „mišljenja“ možemo da objavimo (moj i dalje omiljeni primenjeni filozof inspektor Harry Callahan, neoficijelni doktor mizantropije, premudro kaže: „Mišljenje je kao i dupe – SVAKO ga ima“). U tome i jeste problem: u prirodi naprosto nema toliko raspoloživog i upotrebljivog mozga za ovoliko izrečenih „mišljenja“, i ta diskrepanca, taj deficit na strani suvislosti i pameti, uzrok je svih nevolja. To se, međutim, rešava tako što se za javni govor kvalifikuju i legitimišu samo stavovi koji zadovoljavaju makar najnužnije civilizacijske standarde; sve ispod toga je varvarstvo bez ljudskog lika. A upravo je to slika & prilika jednog društva koje je moralni kompas i bolje obzire odavno veselo zafrljačilo u travuljinu, pa sada nikako da ih nađe, a nije čak ni sigurno treba li uopšte da ih traži, sad, kad se ionako – sve može…
