Panađur i prateća dokumenta: A šta ste očekivali?
U senci glasanja oko personalnih izbora u Demokratskoj stranci, a posebno u senci donkihotovskog pokušaja Vuka Jeremića da se probije u strukturama s kojima je do samih izbora imao tek ovlašan kontakt, sve to garnirano kolapsom u izbornoj proceduri, ostali su, u toj senci, neki „stožerni“ odgovori na pitanja od kojih zavisi sudbina društva. S dva dana zakašnjenja mediji su se okanili personalnih izmaglica – koliko je glasova dobio Đilas a koliko Jeremić, prvi i poslednji po broju glasova, od šest kandidata za pet potpredsedničkih mesta – i obratili pažnju na projekt „Srbija 2020“.
Sudeći po prvim reakcijama, za Demokratsku stranku bi bilo bolje da se ove teme nisu ni dohvatili, jer nema tog pripravnika za analitičara srpske političke i ekonomske scene koji se nije gotovo izbljuvao na ovaj dokument, načertanije boljeg života na kome DS temelji veru da će još dugo biti vladajuća partija u Srbiji. Nije mi baš jasno šta su očekivali od jednog partijskog dokumenta nego da deklariše ciljeve i tek naznači sredstva za njihovo ostvarivanje.
Kao što ti partijski panađuri liče jedan na drugi kao jaje jajetu tako i „prateća dokumenta“ predstavljaju tek deklaraciju, izražavanje političke volje, i mislim da su kritike neodmerene: upotrebljava se teška artiljerija protiv jedne papirnate umotvorine koja i nije državni projekt, već neka vrsta smernice za partijski rad.
S druge strane, ovaj papir i nije tako loš koliko mu to pripisuju kritičari. On barem u šest opštih ciljeva koji su postavljeni pokazuje da su ljudi iz DS-a prepoznali načine da se reše osnovni problemi društva: povećanje broja zaposlenih; unapređen ljudski kapital; investiranje u znanje i tehnologiju, rast bruto društvenog proizvoda; rast zasnovan na izvozu i racionalnoj upotrebi energije i socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.
Vest nedelje: Ko će stati na „ludi kamen„
Kad se te deklaracije pretoče u stvarni život, onda vest nedelje glasi: Gradsko veće Jagodine, u cilju povećanja nataliteta, donelo je odluku da se supružnicima, ako je jedno starije od 38 godina, kod stupanja u brak iz budžeta dodeli jednokratna pomoć od 3000 evra. Svota je za srpske prilike pozamašna i verovatno će nekog naterati da zbog para stane na „ludi kamen“. U vesti se još kaže da će pare dobiti oni kojima je to prvi brak. A ne kaže se šta će biti ukoliko se već sutradan razvedu.
Slutim. Jagodina je mala pa bi Dragan Marković, zvani Palma, gradonačelnik male varoši, tu vest o razvodu saznao odmah. Supružnici bi, pretpostavljam, imali obavezu da vrate pare brzinom adekvatnom onoj s kojom su pred matičarem izgovorili „da“, dok taj princip, rekao bih, ne važi za Mlađana Dinkića i njegovo štedro poigravanje budžetskim sredstvima kojima podmićuje strane kompanije da ovde otvaraju radna mesta.
Stimuliše ih višehiljadarskim evro podsticajima da stanu na „ludi kamen“ i ovde otvaraju pogone, mada je i to obeleženo Dinkićevom geopolitikom više nego racionalnošću. Tako je „Gorenju“ ponuđeno da novi pogon, uz te podsticaje, otvori u Zaječaru zbog čega se ljute Valjevci jer u njihovom gradu pogoni slovenačke fabrike već postoje. Tvrde da se isto dogodilo sa fabrikom za proizvodnju čarapa koja se širi sada po Loznici, mada je matična fabrika takođe u Valjevu.
Suštinski, ovakve vesti ne pokazuju ništa drugo nego da bez podsticaja nema ni braka ni biznisa, kao što nema ni politike. Palmina je ideja da poveća natalitet, a Dinkićeva da poveća zaposlenost, plus svoj politički uticaj u regionima kao neku vrstu odskočne daske za izbore, pa kad god da izbori budu.
Srbija ima dramatično nisku stopu nataliteta, a ima i ubedljivo najnižu stopu zaposlenosti u Evropi. Stopa zaposlenosti pokazuje koliki procenat stanovništva između 15 i 64 godine radi. I pre izbijanja krize ova stopa se kretala oko nivoa od 44 odsto i bila je na samom evropskom dnu. Od trenutka izbijanja krize, tvrdi Nebojša Katić, ekonomski konsultant raznih svetskih i prestižnih institucija, u intervjuu za dnevni list „Danas“, stopa zaposlenosti pala je na oko 38 odsto jer je broj zaposlenih smanjen za oko 200.000. Poređenja radi, prosečna stopa zaposlenosti u Evropi je oko 65 odsto, u razvijenijim zemljama EU kreće se oko 70, a šampion je Švajcarska sa gotovo 80 odsto zaposlenih. Na zaposlenima počiva čitava državna građevina, oni zarađuju, troše zarađeno i plaćaju porez. Podatak o stopi zaposlenosti mnogo više govori o stvarnom ekonomskom i socijalnom stanju nego bilo koji drugi ekonomski pokazatelj. To, na primer, objašnjava zašto je budžet prazan, zbog čega srpska država ne plaća struju, telefon, ili zbog čega mora da proda Telekom. Paradoksalno, i u godinama kada je beležen relativno visok rast BDP-a, zaposlenost je padala iz godine u godinu. „Ako hoću da budem ciničan“, kaže Katić, „mogao bih da zaključim kako je u srpskoj privredi sve u redu, samo joj zaposleni smetaju, pa pokušava da ih se reši.“ Rast BDP-a uz istovremeni pad zaposlenosti, nategnuto i idealno, mogao bi se objasniti velikim porastom produktivnosti. Međutim, ako se pogledaju grane koje su tom rastu najviše doprinele, vidi se da vodeću ulogu imaju finansijski sektor, saobraćaj, i donedavno trgovina. Teško je verovati da se u tim granama događaju produktivna čuda. Rast srpskog BDP-a (pre krize i po stopi od 5,5 odsto godišnje) je iluzija bazirana na privatnoj potrošnji i inozaduživanju koje tu potrošnju podstiče i finansira. Onog trenutka kada je zaustavljen priliv kapitala u Srbiju, kada je došlo do pada kreditne aktivnosti i potrošnje, domaća ekonomija je ušla u krizu, da bi se krajem 2008. našla u kolapsu.
Ja bih dodao da je kriza dobrodošla poslodavcima da se reše balasta prekomernog broja zaposlenih i da je dobar deo onih koji su zbog krize izgubili posao, trajno ostali bez radnog mesta trajno.
Otuda Demokratska stranka ne greši kad svoju budućnost vezuje za mogućnost da se broj realno zaposlenih poveća na 65 odsto populacije od 20 do 65 godina starosti. Ali, jedno su partijski dokumenti, dok je Dinkić nešto sasvim drugo.
Farbanje „žute kuće„: Šta Amerikanci ne kriju
Nobelova nagrada za mir već dugi niz godina, kod nas opet ove godine, predmet je suočavanja mislećeg sveta oko vrednosti određenih politika, kulturnih i civilizacijskih modela. Dobar deo sveta je dobrano zgađen jednačenjem mira s interesima „zapadne političke elite“.
Nešto slutim da će i domaći entuzijazam oko „žute kuće“ biti ohlađen potrebom da se prošlost prećuti a plan za budućnost ne poremeti. Amerikanci to i ne kriju. Velike sile odlikuju se velikom inercijom. „Slučaj Tači“ (str. 14. ovog broja „Vremena“) njih se ne tiče. To su saopštili podjednakom brzinom kojom su Ivi Sanaderu oduzeli vizu. Milo Đukanović je još jednom podneo ostavku (vidi str. 10). Region je u nekoj vrsti previranja.
Bliži se kraj godine. Uredništvo „Vremena“ bira ličnost godine na domaćoj sceni. Po propozicijama to je ona ličnost koja je unapredila neku od institucija od javnog, društvenog značaja. Kandidata ima, ali nad raspravom o toj ličnosti nekako se nadvila sumnja da su sve institucije u krizi.
