Dragi moj, dragi naš dobri Teofile,
Zbunio si me, priznajem, svojim uprkos svemu nenadanim odlaskom, zbunio si me toliko da ovog puta ne mogu, kao na promocijama tvojih knjiga, da govorim „iz glave“. Ono što sam poželeo da kažem, tačnije mali deo onoga što bih želeo da kažem, moraću da pročitam.
Zbunio si me jer kad smo se pre nekoliko nedelja videli i razgovarali (kao i uvek, kako bi ti rekao, „uz smeh i šalu“), ni po čemu nisam mogao ni da naslutim da ćemo se sledeći put sresti na ovom mestu. Jer koliko god strašna bila bolest s kojom si ratovao, nikom od nas koji smo se s tobom tokom te iscrpljujuće borbe viđali nisi ni na tren dozvolio da nazremo bilo kakav nagoveštaj tuge, očaja, kraja. Vodio si tu borbu snagom svog moćnog duha, podstican silovitom, nepresušnom energijom Oljine istrajnosti, predanosti i ljubavi. Telo je na kraju izgubilo bitku, ali je duh ostao nepobeđen.
Nepobeđen je ostao duh čoveka kome je kao kakvom drevnom mudracu prezime poodavno postalo nepotrebno: dovoljno je reći Teofil – i to ne zato što nema mnogo ljudi s tim imenom, nego zato što nema i neće biti nikog kao što je ovaj naš Teofil. Prvi put se danas ne radujemo susretu s njim, prvi put nas neće opčiniti, prosvetliti i obasjati svojom pričom. Pričanje je ovog puta prepustio nama, da se snađemo kako znamo i umemo.
Prijatelj, drug, čovek
Mnogo je toga rečeno o Teofilu ovih dana, govorili su i govore o njemu mnogi koji su ga bolje poznavali i mnogo bolje no ja umeli da dotaknu suštinu njegovog značaja i veličine, pa ne bih, bojim se, mogao da ispričam ništa novo: mogu samo da navedem neke od razloga zbog kojih je Teofil Pančić meni bio i ostao važan.
Sada, dok polako zamiče putevima neznanim, sa svežnjem tek odštampanih novina i časopisa u jednoj ruci i koferom punim knjiga u drugoj, na Teofila ponajpre mislim kao na druga i prijatelja čijim se preporukama – književnim, muzičkim, filskim, pozorišnim, gastronomskim, i svim ostalim – čovek se zaista odlikovao vrhunskim poznavanjem svega – čijim se preporukama, dakle, moglo i moralo verovati. Kad kažem čovek, mislim na čoveka s velikim početnim slovom, koji je bespoštedno ismevao glupost, rugao se šupljoj pretencioznosti i tragikomičnoj umišljenosti niščih duhom i moralno nedostojnih, ali iznad svega nastojao da svima koji žele da ga čuju – a takvih je mnogo i biće ih, slutim, sve više kako vreme bude prolazilo – otvori oči za prave vrednosti, za uzvišene tvorevine ljudskog duha koje oplemenjuju život i čine ga vrednim življenja.
Jugoslovenska armija čitalaca
A umeo je, baš je umeo u svakom svom obraćanju da bude ubedljiv kao malo ko. Njegov je stil u pisanju (kao i u govoru, kao i u životu) jednostavno neprevodiv, njegova rečenica ima u sebi ono nešto neuhvatljivo što ne dopušta bilo kakvo parafraziranje ili prepričavanje (a naročito ne oponašanje, tek je to nemoguće – znaju to mnogi njegovi neuspešni epigoni, jedan je Teofil); morate ga citirati doslovno, jer nije moguće reći Teofil je rekao to i to, koliko god njegova misao sama po sebi bila briljantna, morate reći i kako je rekao, jer ta misao u sprezi s njegovim jezičkim izrazom postajala je još briljantnija, jedinstvena i samo njegova.
(Smenjuju se, primećujem, u ovom mom nemuštom iskazu prošlo i sadašnje vreme, jer razum pokušava da prihvati strašnu činjenicu, koju srce tvrdoglavo negira. Razum govori u prošlom vremenu, srce u sadašnjem.)
Dakle i takav, neprevodiv, Teofil je imao (i ima) **armiju zahvalnih čitalaca, imao je (i ima), mogli bismo reći, jugoslovensku narodnu armiju zahvalnih čitalaca na prostorima raskomadane nam domovine, na kojima su njegova britka misao i slobodna reč s lakoćom brisale sve stare i nove granice, granice koje on nikada nije priznavao – znaju to i te kako dobro njegovi prijatelji i poštovaoci u Sarajevu, Podgorici, Zagrebu, Rijeci, Puli, Ljubljani, znaju to oni koji su ga u tim i mnogim drugim gradovima voleli; takvih je uvek bilo mnogo, mnogo više od onih koji ga nisu voleli i čije je izlive bezumnog gneva Teofil uvek primao s gospodskom ironijom i otmenim spokojstvom.
Ljubav je uvek jača od mržnje – izvini, Teofile, zbog ovih patetičnih reči, ali zaista jeste tako, koliko god naivno zvučalo: snaga tvoje ubojite kritičke reči nije izvirala iz netrpeljivosti prema onima o kojima si kritički pisao, već iz duboke naklonosti i odanosti prema onima kojima si se obraćao, prema idealima koje si negovao i nepokolebljivo čuvao, katkad i po cenu razbijene glave.
I, da: poslednji film za koji si mi rekao da ga obavezno pogledam, samo njega, još nisam pogledao. Mislim da nikad i neću: jer, ostaću posle toga bez tvojih nepogrešivih preporuka, i praznina koju za sobom ostavljaš postaće još malo veća, i konačna. A s tim saznanjem ne bi bilo lako živeti.
Za kraj, jedna pesma:
Onaj trenutak
kada smo zastali
jednom zauvek
rastavljeni na atome
koji su nas i uništili
možda je to nekakav foto-finiš
našeg postojanja
Ovu sam pesmu prvi put pročitao pradavnog januara 1982. godine u Književnoj reči. Pored nje stajala je fotografija autora: dugokosi momak s postpubertetskim brčićima i pronicljivim pogledom tamnih očiju ispod još tamnijih obrva. Ispod slike pisalo je: Teofil Pančić rođen je 1965. godine u Skoplju. Živi u Zagrebu.
Biće nešto od njega, pomislio sam.
I eto, bilo je, i jeste, i biće.
Rekoh neoprezno, pesma za kraj – ali priči nije kraj, Teofile. Ona ovde tek počinje. Za večnu slavu si se sam pobrinuo. Meni ostaje samo još da kažem: hvala ti, druže.
Govor na ispraćaju za kremaciju Teofila Pančića (Novi Sad, 8. februar 2025.)
(Autor je profesor engleski književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Filološkom fakultetu u Beograd, esejista, prevodilac i Teofilov prijatelj)
