Dejan Milojević (1977-2024): Dobri nasmejani džin

Svako od nas u životu ima tu jednu osobu – teču, baku, ujaka ili prijatelja – koja je uvek nasmejana i pozitivna, za koju problemi kao da ne postoje, čija vam sama pojava popravlja raspoloženje. Ljudima koji su ga poznavali, ali i onima koji nisu, Deki Milojević predstavljao je upravo takvu osobu. Samo jedan onaj njegov osmeh bio je dovoljan da drugima prenese osećaj topline, smirenosti, životnog sklada i harmonije. Zato je bilo teško pre dva dana prihvatiti vest da je Dejan Milojević imao srčani udar na timskoj večeri u Solt Lejk Sitiju i da se bori za život. Zašto baš on, zašto baš takav čovek? Fanatična borbenost i neverovatna snaga koji su obeležili njegovu igračku karijeru, bili su aduti na koje smo računali. Kroz karijeru je u brojne utakmice ulazio kao autsajder, a iz njih izlazio kao pobednik. Iz poslednje, nažalost, nije uspeo. 

Problematična kolena i nešto manja visina od idealne za poziciju krilnog centra, nisu mu obećavali veliku karijeru. Išao je korak po korak, kao i kasnije u životu. Nije preskakao stepenice, dokazivao se na svakom nivou uoči prelaska na sledeći. Od Beovuka, preko FMP-a, stiže do evroligaške Budućnosti sa kojom osvaja titulu prvaka i Kup SR Jugoslavije. Tri godine je nosio dres kluba iz Podgorice, ostavljajući sve dublji trag, a nagrada je usledila 2001. odlaskom sa reprezentacijom na Evropsko prvenstvo u Turskoj iz koje se vraća sa zlatnom medaljom. Bilo je to vreme kada je konkurencija bila ogromna, a reprezentacija se nije odbijala kao danas. 

U leto 2004. godine usledio je prelazak u Partizan u kome stiče potpunu igračku afirmaciju. U skorašnjim intervjuima otkrio je da je tog leta imao dve dosta unosnije ponude od Partizanove, ali se odlučio za crno-bele jer je to klub u kojem je želeo da igra, a Duško Vujošević trener sa kojim je želeo da radi. Između ostalog, i takve stvari pokazuju kakvim se načelima Deki kroz karijeru vodio.

Teško je rečima objasniti dominaciju u njegovoj igri tokom dve sezone u Partizanovom dresu. U istorijskim knjigama ostaće njegova partija protiv Olimpijakosa i sledeći učinak – 35 poena, 14 skokova, 5 ukradenih lopti i indeks uspešnosti od 55, što predstavlja drugi najbolji individualni učinak jednog igrača u istoriji Evrolige. Fanatična borbenost i košarkaška inteligencija nadomeštavali su nedostatak centimetara i povređena kolena. Posedovao je kompletan napadački repertoar – od šuta za tri poena, otvaranja tranzicije driblingom, osećaja za dodavanje, igre licem ka košu, sve do njegovog zaštitnog znaka – igre leđima na niskom postu. Taj osećaj u ramenu i nepogrešiva predstava gde se nalazi koš, a gde protivnik, kada treba krenuti u poluhorog, roling ili fintu šuta, odvajala ga je od svih drugih košarkaša. Kasnije ju je preneo na bar još dvojicu igrača, Novicu Veličkovića i Nikolu Jokića. Reket je bio njegovo carstvo, u kome se on za sve pitao. Nije postojala izgubljena lopta niti lopta koju on ne može uhvatiti. Dozvolićete potpisniku ovih redova da otkrije svoje navijačko, crno-belo opredeljenje, ali je za kompletnu sliku bitan sledeći utisak. Gledao sam i bolje košarkaše u dresu Partizana, ali nikada više nisam, ni pre ni posle njega, imao takav osećaj sigurnosti i poverenja kao kada Dejan Milojević ima loptu u rukama. Kombinacija košarkaškog umeća, nepokolebljivog karaktera i borbenosti prosto je odisala optimizmom i verom u pozitivan ishod. ’’Na njega si uvek mogao maksimalno da se osloniš, na utakmici i treningu. Da budeš siguran da će ono što je važno da uradi na najbolji mogući način’’, reči su trenera Vujoševića koja na još lepši način opisuju Dekija kao igrača. 

Partizan napušta nakon dve osvojene titule prvaka države, ali je crno-belima ostavio i nešto mnogo vrednije – Duleta Vujoševića na klupi i Novicu Veličkovića kao svog naslednika, čime je dobrim delom zaslužan za nastavak Partizanove dominacije. Vreme je bilo za inostranstvo, tačnije Pamesu iz Valensije, potom i Galatasaraj. U španskoj ekipi je igrao odlično, beležeći redovno dvocifren broj poena u najjačoj domaćoj ligi u Evropi. Iako je bilo mišljenja da je mogao da bira druge klubove tokom svoje karijere, uvek je u prvi plan stavljao porodicu, a za porodicu je Valensija bila najbolje rešenje. Njegov nekadašnji saigrač Fredi Haus, ovako je to objasnio: ’’Kod njega stvari idu ovako. Na prvom mestu porodica, na drugom prijatelji, pa tek onda gleda sebe. E to je Dejan Milojević. Možda će ga svi pamtiti kao neverovatnog košarkaša, što on definitivno i jeste bio, ali ja ću ga pamtiti kao prijatelja koji je uvek bio spreman da razgovara, pronađe vreme za ljude.’’ 

U leto 2009. godine imao je potpisan novi ugovor za povratak u Partizan. Međutim, nešto nije bilo kako treba, onaj osećaj prosto nije bio tu. Nakon dvanaest godina profesionalnog bavljenja košarkom i barem dvanaest godina borbe sa sopstvenim kolenima, došlo je vreme za odmor. Mogao je tada da se pretvara da je to samo prolazna bol, da će brzo da bude onaj stari, da sedi i prima dogovorenu platu, kao što su radili mnogi pre i posle njega, ali prosto Deki nije bio takav lik. Tako nešto se kosilo sa njegovim principima i karakterom. 

Nakon par sezona pauze, 2012. godine, pomalo neočekivano počinje drugi deo njegove košarkaške karijere, ovaj put u ulozi trenera Mege. Zbog pomenute visine i građe delovao je atipično kao igrač, a zbog osmeha koji mu ne silazi sa usana, atipično je izgledao i kao trener. Trenerski poziv je jedno od najstresnijih zanimanja, pa nije nikakvo čudo što treneri često ostavljaju utisak nervoznih i nepristupačnih ljudi. Deki je i u tome bio autsajder, i u tome drugačiji. Za osam sezona na klupi Mege nikada nije uvredio protivničkog trenera, nikada došao u sukob sa bilo čijim navijačem, nikada dao zapaljivu izjavu na konferenciji za medije. Predstavljao je oličenje fer pleja i osveženje za sportsku scenu u Srbiji u datom periodu. Istina, nije imao imperativ rezultata u fantastično organizovanom sistemu Mege (mada ostaje u pamćenju osvajanje Kupa Radivoja Koraća i plasman u finale ABA lige), ali jeste imao imperativ pravljenja igrača. Inovativne metode rada i veliko košarkaško znanje doprineli su razvoju brojnih talentovanih igrača koji će kasnije postati ozbiljni NBA ili evroligaški igrači poput Ivice Zubca, Vase Micića, Radeta Zagorca, Ogija Jaramaza, Timoti Luvavua, Nemanje Dangubića, Goge Bitadzea, Vlatka Čančara… Možda najveće trenersko čudo i Dekijevo košarkaško nasleđe dolazi u liku i delu još jednog igrača atipične građe, igre i ponašanja, dvostrukog najboljeg igrača sveta i šampiona NBA lige, Nikole Jokića. 

Osim talentovanih klinaca, Dejan je kroz rad u Megi uspeo da ’’produži’’ karijeru ili vrati na pravi put i nešto starije igrače poput Novice Veličkovića, Ratka Varde, Dejana Muslija, Bobana Marjanovića, Aleksandra Rašića i mnogih drugih. Takođe, postoji u košarci nešto što se zove ’’trenersko drvo’’, a predstavlja listu pomoćnika određenog trenera, koji su nakon rada sa njim nastavljali da se bave trenerskim pozivom. Dejanovo drvo sadrži imena Nenada Čanka, Vuleta Avdalovića, Vese Petrovića i Baneta Ratkovice… 

Za vreme boravka u Megi imao je dva poziva da preuzme svoj Partizan. Oba puta je odbio i oba puta je obrazloženjem oduševio navijače crno-belih. “Tačno je da me je Partizan zvao, a istina je i da sam odbio jer nisam želeo da zamenim Duška Vujoševića. On je meni mnogo pomogao u životu i mislim da ne bi bilo u redu’‘, pojasnio je Miloje situaciju prvi put. Drugi put je razlog bio sledeći: ’’Nisam želeo da odem u Partizan, a da glavom budem na drugom mestu. Imao sam poziv da pređem u Partizan. Nisam prešao. A razlog? Vidim sebe u NBA ligi. I verovatno kada se budem vratio iz NBA da ću u nekom trenutku biti trener Partizana’’. Količina poštovanja koja odiše u ovim postupcima i izjavama je potpuno nekarakteristična za ova naša područja. 

Podgorica je bila usputna stanica uoči odlaska u NBA ligu, gde je Milojević preuzeo još jedan njegov klub. Uzdrmanu Budućnost je za kratko vreme stabilizovao, doveo do finala ABA lige i osvajanja duple krune u Crnoj Gori. U leto 2021. godine odlazi u stručni štab Stiva Kera i tako postaje deo slavne organizacije Golden Stejt Voriorsa. Za kratko vreme postaje miljenik saradnika, ali i vrlo važan šraf u pohodu na osvajanje NBA prstena odmah u prvoj sezoni. Dekijevo osnovno zaduženje bilo je u vidu rada sa visokim igračima, što je posebno došlo do izražaja kroz napredak Kevona Lunija. Do tada igrač skromne uloge i statistike, Luni je postao dominantna figura u reketu i jedan od osnovnih razloga iza šampionskog pohoda Voriorsa. Da njegov pečat na tituli Golden Stejta ne ostane nezabeležen, pobrinuli su se američki novinari kroz seriju tekstova, ali i Stiv Ker koji je u superlativima pričao o Dekiju kao treneru, i Dekiju kao čoveku.

Teško je prihvatiti da nas je sa tek 47 godina napustio, ali je u isto vreme neverovatno koliki je trag sa svojih 47 godina ostavio u svetskoj košarci. Iz pozicije autsajdera i sa osmehom na licu, stigao je do brojnih titula, individualnih priznanja, medalje sa reprezentacijom, stvorenih igrača, značajnog ugleda u NBA ligi i šampionskog prstena. Darko Rajaković je pobedu svog Toronta posvetio preminulom kolegi i prijatelju, odajući mu omaž otvaranjem utakmice Dekijevom akcijom. Naravno, akcija je završena pogođenom trojkom. Rajaković ga je nazvao svojim uzorom, trener Sakramenta i bivši saradnik Majk Braun ’’velikim plišanim medom’’, a Dule Vujošević ’’najboljim čovekom koga je trenirao’’. Golden Stejt je odložio dve svoje utakmice, dok su sve utakmice u NBA i Evroligi počele minutom ćutanja. Košarkaški svet je zanemeo, izjave bola, tuge i neverice stizale su sa svih adresa. Sudbina je htela da u narednom kolu ABA lige, u ponedeljak 22. januara sa početkom u 19 časova, igraju njegov Partizan i njegova Mega. Crno-beli su pozvali navijače da dođu i odaju poštu svojoj legendi, dok je Mega na čelu sa Miškom Ražnjatovićem najavila da će njihova trenažna hala ubuduće nositi Dejanovo ime. 

Svojim trenerima bio je omiljeni igrač, a protivničkim neko koga bi voleli da treniraju. Svojim igračima bio je omiljeni trener, a protivničkim neko za koga bi voleli da igraju. Svojim navijačima bio je predmet obožavanja, a protivničkim neko koga poštuju i koga bi voleli da vide u njihovim bojama. Svojim prijateljima bio je oslonac i podrška, a onima koji ga nisu lično poznavali, neko ko deluje kao najbolji čovek na svetu. Osim bogatog košarkaškog nasleđa, Dejan Milojević ostavio nam je jednu važnu životnu poruku: ’’Imamo jedan život i treba da gledamo da što više uživamo u svim aspektima života’’. Odlazi kao veliki igrač, trofejni reprezentativac, trener stvaralac, NBA šampion. Kao najbolji prijatelj, suprug i otac. Kao neponovljiv čovek, najbolji od svih. Hvala za uspomene, titule i osmehe.