Pred kraj prošle godine objavljeni su zabrinjavajući podaci o deficitu spoljnotrgovinske razmene od 10,5 odsto u trećem kvartalu; u prva dva kvartala deficit je bio ispod tri odsto BPD-a, a procenjuje se da će u 2024. godini deficit biti između 5,5 i šest procenata BDP-a.
Posebno zabrinjava to što se pogoršavaju sve komponente spoljnotrgovinske razmene: smanjuju se doznake, raste odliv po osnovu dividendi i kamata, a uvoz raste brže od izvoza, piše Nova ekonomija.
Doduše, nisu svi ekonomski pokazatelji tako loši: privreda Srbije ostvariće solidan rast BPD-a od 3,6 do 3,7 odsto, u uslovima kada je privreda u EU praktično stagnirala.
Ipak, to je slaba uteha za kreatore ekonomske politike. Vodeći srpski ekonomisti, Pavle Petrović i Milojko Arsić upozoravaju da je postojeći model ekonomskog rasta iscrpljen i neodrživ na duži rok.
SDI polako presušuju, a počinje odliv dividendi
Privredni rast je u proteklom periodu bio zasnovan na stranim direktnim investicijama (SDI) koje su od 2017. do 2023. godine bile 25 milijardi evra (za 2024. godinu SDI će biti oko pet milijardi evra). Iako nominalno rastu, SDI opadaju u odnosu na BDP: u periodu od 2018-2022. godine SDI su iznosile 7,5 odsto do 7,3 odsto BDP-a, da bi 2024. godine bile oko 5,5 procenata.
Visok nivo stranih investicija u prethodnom periodu znači da možemo očekivati da ćemo uskoro imati i visok odliv dividendi iz zemlje. Strani investitori ulažu u Srbiju ne iz ljubavi, nego iz interesa, i kada se završi investicioni ciklus povlače dividendu. Dodatni problem su izuzetno visoke SDI u građevinarstvu: tu se radi o investitorima u stanogradnju koji su privučeni visokim cenama nekretnina i profitima koji se ostvaruju u toj delatnosti. Čim se ti investicioni projekti završe, taj novac se povlači.
Zato i ne čudi da odliv dividendi naglo raste (kao što se to dogodilo i u drugim državama Srednje Evrope), kao i troškovi kamata za dug prema inostranstvu, pa je visina SDI u prošloj godini praktično izjednačena sa odlivom na ime dividendi i kamata. Narednih godina ti odlivi će samo rasti, jer će usled rasta spoljnog duga, rasti i odlivi po osnovu kamata.
Dodatni problem sa SDI je što smo do sada mogli da ponudimo radnu snagu i relativno niske plate. To više nije slučaj jer je stopa nezaposlenosti pala sa 20 odsto na oko osam procenata, delom zbog povećanog zapošljavanja, a delom zbog negativnih demografskih trendova pa je znatno smanjen broj radnika spremnih da rade za niske plate, a pritom su zarade u nekoliko prethodnih godina rasle iznad produktivnosti privrede.
Smanjene su i doznake iz inostranstva u Srbiju: za prvih devet meseci stiglo je 3,76 milijardi evra, što je za 160 miliona evra manje nego 2023.
Državne investicije dugoročno neisplative?
Drugi generator privrednog rasta je domaća tražnja, indukovana pre svega velikim državnim investicijama u infrastrukturu.
U principu, povećana državna potrošnja je poželjna, posebno ako se na radovima angažuje domaća privreda i radna snaga. Problemi nastaju kada se ti objekti završe a ne donose dodatu vrednost, a država mora da otplaćuje kredite kojima je finansirala njihovu gradnju.
Dobar primer promašenih investicija su kovid bolnice, kao i „velelepni stadioni“.
Teško je verovati da će se isplatiti „Nacionalni stadion“, a da o kompleksu EXPO 27 ne govorimo. Novi autoputevi koji se grade teško da mogu da imaju ekonomsko opravdanje jer su glavni saobraćajni pravci već pokriveni, a država počinje gradnju autoputeva na pravcima gde nema puno saobraćaja i gde bi dovoljno bilo da se prošire magistralni putevi sa po jednom dodatnom trakom i izgrade obilaznice oko naseljenih mesta. Poseban problem je što su ti projekti žestoko preplaćeni: ilustracije radi, „Moravski koridor“ koštaće umesto ugovorenih 750 milijardi evra tri puta skuplje.
Neravnoteži u spoljnotrgovinskoj razmeni doprinosi i rast zarada koji je već čitav niz godina iznad rasta produktivnosti privrede. To dovodi do povećane potrošnje stanovništva i povećanog uvoza. Sa druge strane, usled rasta zarada iznad rasta produktivnosti privrede proizvodnja u Srbiji postaje sve manje konkurentna.
Dodatni problem je i inflacija, koja je u prošloj godini bila 4,3 odsto, znatno iznad inflacije u EU koja je na nivou od 2,4 procenta. Uz de fakto fiksan kurs dinara to dovodi do realne apresijacije dinara u odnosu na evro, čime se dodatno ugrožava konkurentnost privrede.
Vlada odustaje od fiskalnih pravila zarad EXPO
Sredinom 2024. godine vlada je odustala od relativno oprezne fiskalne politike i opredelila se da budžetski deficit u narednim godinama bude tri odsto, što je maksimalni iznos koji je prihvatljiv za MMF. Veliko je pitanje da li će vlada uspeti da održi deficit na nivou do tri procenta.
Prvi problem će biti eventualni otkup (ako do njega dođe) dela ruskog vlasništva u Naftnoj industriji Srbije (NIS) koji uopšte nije predviđen budžetom za ovu godinu. Pored toga, do povećanja budžetskog deficita može doći zbog vanrednog povećanja plata u prosveti od po pet odsto u martu i oktobru, usled programa subvencionisanja stambenih kredita za mlade kao i sve većih izdvajanja za javni prevoz u Beogradu.
Profesor Arsić smatra da, ukoliko se ostvari rast društvenog proizvoda od oko četiri odsto tokom ove i narednih godina, neće biti teškoća da se finansira budžetski deficit od tri procenta, ali da postoji rizik da deficit bude veći a rast BDP-a niži od procene.
Spašavaju nas (za sada) visoke devizne rezerve
U ovom trenutku platnobilansna pozicija Srbije nije ugrožena, jer su devizne rezerve Narodne banke Srbije dostigle rekordnih 29,2 milijarde evra. To omogućava finansiranje deficita u razmeni sa inostranstvom u narednih nekoliko godina. Ipak, razloga za optimizam nema: Milojko Arsić misli da imamo samo nekoliko godina da se prilagodimo, pre svega da se zaustavi rast zarada iznad rasta produktivnosti privrede, kao i da se zaustavi realna apresijacija dinara. U suprotnom, u budućnosti nas čeka ili recesija ili inflacija.
