Život na točkovima: Ispovest dostavljača iz Niša

Digitalne promene u svetu uticale su i na Niš. Dostavljači su postali neizostavni u životnoj svakodnevnici grada. Iza brze vožnje na točkovima krije se priča o istrajnosti i predanosti kako bi svaka isporuka, među kojima prednjače obroci, stigla pravo na prag naručilaca.

Danilo Simonović je nakon neuspeha svog privatnog biznisa na selu odlučio da se prijavi za posao dostavljača. Potpisao je onlajn ugovor i sačekao da ga kontaktira posrednička agencija. Kompanija za koju se opredelio mu se više sviđala od konkurentske za koju je ranije radio, jer je ona zahtevala da se unapred odrede radni sati.

Istrajnost i niska zarada

Danilo nije samo dostavljač hrane, on  ljudima kojima dolazi na vrata donosi osmeh.

“Kada ljudi otvore vrata, ne donosim samo obrok, već i novi dan, osmeh, olakšanje i trenutak radosti. Ali šta ja dobijam zauzvrat?”, kaže naš sagovornik, ne krijući da se nadao da će u kompaniji umeti da cene njegov rad, odnosno da će njegova zarada biti u skladu sa težinom posla.  Bio bi spreman da iznajmljivanje bicikla plati i do 160 evra mesečno, da politika kompanije poštuje dostojanstvo radnika.

Tim pre što se iza svake uspešne dostave kriju se i izazovi na putu. Gust saobraćaj, loši vremenski uslovi, sam ritam života, predstavljaju teškoće zbog kojih dostavljači postepeno gube entuzijazam. Danilo nije želeo da rizikuje ni svoj ni živote drugih na putu. Zbog toga je njegova najveća zarada iznosila ukupno 3500 dinara za 17 isporuka u jednom danu.

Sistem je tako napravljen da sa 180 dostava tokom sedmice dostavljač ostvaruje bonus, ali za takav učinak mora brzo da se vozi. Danilu bonusi nisu bili prioritet u odnosu na ljudski život. Pored brojnih izazova, težina ovog posla najviše zavisi od fizičke kondicije i spremnosti dostavljača.

“Moje radno vreme obuhvata i večeri, vikende i praznike, kada je povećana potražnja. Brza vožnja bilo kojim vozilom zahteva veliku spretnost, a ja idem biciklom, što zahteva dobru fizičku kondiciju. U zimskim uslovima to je katastrofalno. Zamislite da radite tako dugi niz sati… Bezbednost je važna u mom radu, ali mi je nažalost niko ne garantuje. U jednoj kompaniji za koju sam prethodno radio, dečak koji je radio za nju je bio povređen u saobraćajnoj nezgodi i kompanija ga je ubedila da se nagodi. Zatim su uzeli 300 evra koje je dobio i platili njegov gips, a 50 evra prisvojili”, priča Danilo.

Dodaje da njegov posao zahteva komunikacijske sposobnosti i ljubaznost, a “ljudi su prilično neljubazni i, zavisno od moje radne zone, može se povećati gustina porudžbina što znači da moram da uložim mnogo veći napor da isporučim sve“.

Dostavljači su, kaže, postali deo lokalne zajednice. “Znaš da si deo nečega većeg, kada ljudi počnu da te prepoznaju i pozdravljaju na ulici, mada to nije dovoljno da mi plati račune… Ipak, to je osećaj zajedništva koji me čini ponosnim i to je jedna od retkih dobrih strana ovog posla.”

Naš sagovornik tvrdi da nikada u životu nije odbio nijednu dostavu, a najduža distanca je bila 11 kilometara – tu je zaradio 320 dinara.

A gledao je da radi duže dostave čija je cena, na primer, 250 dinara dok se one kraće vrednuju 160 dinara. “Za razliku od zemalja EU, u kojima dostavljač nije partner već ima određeni status (u Nemačkoj dostavljač zarađuje i do pet hiljada evra), ovde u Srbiji je cena našeg rada potpuno oborena. U Nišu je cena još manja nego u Beogradu, što južnije to tužnije – nije kliše.”

Budućnost rada na dva točka

Mnogobrojni razlozi zbog kojih ovaj dostavljač razmišlja o napuštanju posla su: mala cena rada, prevelika odgovornost za vozilo, isplata na svakih 15 dana, isplata na ruke, kodeks kojim se zahteva da se kompaniji dostavljaju svi računi (ukoliko se to ne radi kompanija povećava svoj procenat), kao i zahtev da moli klijente da račun koji se plaća u gotovini bude otkucan na pib-u kompanije za koju radi.

Kao prednost u odnosu na druge poslove na kojima je radio navodi da može da se uključi i isključi kad god poželi.

Dok kreće na sledeću dostavu, Danilo kaže da ovo nije njegova vizija budućnosti. “Želim da nastavim da budem deo zajednice, jer postoje dobre strane, to je više od platforme. Ipak, loša strana povlači tas – radno vreme, gustina narudžbina i fizički napor su preveliki za ono što zaradim.”

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Unapređenje medijskog izveštavanja o radnim pravima platformskih radnika u Srbiji“ koji realizuje Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), a koji je deo šireg projekta “Novo zapošljavanje: zagovaranje prava radnika na digitalnim platformama u Srbiji” koji sprovodi Centar za istraživanje javnih politika, u saradnji sa Savezom samostalnih sindiata Srbije, Ujedinjenim granskim sindikatima “Nezavisnost”, Digitalnom zajednicom i Udruženjem za radno pravo i socijalno osigiranje Srbije, uz finansijsku pomoć Evropske unije. Tekst nužno ne izražava zvanične stavove Evropske unije i isključiva je odgovornost izdavača.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com