Sve i kada bi bilo istina da su građani dali vladaocu puno poverenje da vodi državu onako kako on u tom trenutku proceni da je najbolje na poštenim izborima i slobodnom voljom (što je, za solidno veliki broj glasača, upitno), nema baš nikakvog osnova da se zaključi da su se saglasili čak ni sa ključnim potezima koje je vlast namerila da preduzme.
Uzmimo primer današnje Srbije. Razne izborne liste, čiji je naziv uvek počinjao istim imenom, a nastavljao se parolama „za našu decu“, „budućnost“, „sutra“, „ne sme da stane“ i slično, dobijale su između 1,6 i 2 miliona glasova, a kao glavni argument u svoj prilog predstavljali su mape Srbije premrežene putevima i prugama i zatačkane raznim privrednim objektima. Neke od njih su bile javne investicije, druge privatni projekti subvencionisani državnim budžetom. Mapa „dela govore“ je u međuvremenu napustila internet, dok se aktuelni nepostojeći projekat, vredan 17,8 milijardi (možda postojećih) evra, „Skok u budućnost – Srbija 2027“ još uvek drži vidno na sajtu Vlade.
Tamo gde projekti postoje i realizuju se, Vlada to čini na jedan od dva načina. Prvi je da zaključuje međudržavne sporazume, koji isključuju primenu Zakona o javnim nabavkama, pa da onda firmi iz te države dodeljuje ugovor bez konkurencije i nadmetanja. Cena koju plaćamo za takve radove po definiciji ne može biti povoljnija od one koju bismo platili da je bilo tendera. A kako se i koliko država stara da obezbedi poštovanje pravila iz ugovora sa izvođačima, na žalostan način smo videli nakon objavljivanja dokumenata o rekonstrukciji železničke stanice u Novom Sadu, a još više iz onoga što nije objavljeno.
Drugi, jednako često primenjen mehanizam jeste donošenje posebnih zakona za jedan ili grupu projekata. To je elegantnije rešenje, jer urušavanje pravnog sistema izgleda manje bahato. Pored toga, kad se već donosi poseban zakon, njime se pored nadmetanja u javnim nabavkama može izbaciti i štošta drugo što može da zasmeta „projektu od nacionalnog značaja“ – na primer neke obaveze oko zaštite životne sredine ili planiranja i izgradnje. A za nabavke, isključenje primene zakona se zamaskira nekom ad hoc procedurom, samo za taj projekat (npr. EXPO, Moravski koridor ili Beograd na vodi – ovaj poslednji obezbeđen dvostruko i kroz međudržavni sporazum i kroz „lex specialis“).
Pa se tako organizuje „tender specialis“, koji bi uz primenu redovnog Zakona o javnim nabavkama kao od šale bio oboren zbog diskriminacije ili narušavanja pravila. Caka je u tome što se pravna sredstva iz Zakona o javnim nabavkama ovde ne mogu koristiti. Kome smeta to što je Vlada rešila da boduje firme prema prethodnom iskustvu, ali samo pod uslovom da je ono stečeno na Balkanu, ili to što je rok za podnošenje ponude samo sedam dana ili ako je nekome čudno što da se među kriterijumima ne boduje finansijski deo ponude, može da se žali „upravi vodovoda“.
Dakle, ako pođemo od blagonaklone pretpostavke da su (neki) građani glasajući za vladajuću stranku glasali za sve te iscrtane projekte i investicije, može li se reći i da su pristali da se sve to gradi i investira po bilo koju cenu i na bilo koji način? Svakako ne, ako nisu bili baš tako pitani. A nisu.
A šta građani zaista misle?
Građane smo zato upitali za stav – da li Vlada treba da objavi ugovore koji se tiču trošenja javnog novca, bez obzira na to da li bi objavljivanje bilo po volji njenom stranom partneru. Ovako pitanje proizlazi iz učestale prakse da se neobjavljivanje ugovora pravda stvarnim ili navodnim zahtevima firmi sa kojima država posluje. Setićemo se, nakon tragedije u Novom Sadu, dok vlast još uvek nije ušla u mod „svi studentski zahtevi su ispunjeni“, priča je bila drugačija – da su ugovori tajni, jer to navodno traži „kineska strana“. Nije ovo, naravno prva vlast koja ugovora ogromna davanja iz budžeta bez namere da onima koji će sve to da plate predoči potpune informacije. Kako god bilo, i kada je tajnost neosnovana, ugovori se sa iznenađujućom lakoćom neodgovornosti jednostavno ne objavljuju. Trenutno je „tarifa“ za objavljivanje dokumentacije o jednom projektu šesnaestoro mrtvih putnika i nekoliko stotina hiljada istrajnih demonstranata.
Koliko se slažete tvrdnjom – Vlada treba da objavi ugovor koji se tiče trošenja novca iz budžeta, čak i ako njen privatni partner iz inostranstva od nje traži da to ne učini , u %
Izvor: Izveštaj sa istraživanja javnog mnenja, „Odnos građana Srbije prema korupciji“, CESID, mart 2025,. Istraživanje na nacionalnom reprezentativnom uzorku od 1000 punoletnih građana Srbije, sprovedeno od 13. do 24. marta, korišćenjem CATI i CAPI tehnike, na osnovu upitnika koji su kreirali CESID doo i Transparentnost Srbija, za potrebe TS.
Za bezuslovnu transparentnost Vlade po pitanju objavljivanja ugovora koji dovode do trošenja novca iz budžeta zalaže se 55% građana, a još 22% ispitanika daje prevagu objavljivanju ugovora u odnosu na eventualne suprotne zahteve Vladinih inostranih partnera. Suprotno stanovište zauzima svega 17% anketiranih, od čega je samo 6% onih koji su skloni u potpunosti da podrže poverljivost aranžmana. U okviru demografskih kategorija takvi stavovi su natprosečno prisutni kod građana koji imaju više od 60 godina, koji su završili samo osnovnu školu ili su bez formalnog obrazovanja, kao i žena.
Još je veći broj građana (75%) koji se u potpunosti slaže sa tvrdnjom da uvek treba obezbediti što veću konkurenciju kada se bira izvođač najvrednijih javnih radova (npr. autoputevi, elektrane, namerno nismo pominjali železničku infrastrukturu). Uz to, još 14% anketiranih izražava delimično slaganje sa ovim stavom.
Na suprotnom polu građanima je ponuđen odgovor: „Opravdano je da Vlada direktno bez nadmetanja dodeli posao firmi iz druge države zbog političke podrške te zemlje, čak i ako ćemo platiti veću cenu“. Takav stav je podržalo svega 9% anketiranih građana. U nedostatku drugih argumenata koji bi se mogli predstaviti u korist direktnih dogovora naspram tendera, naveli smo nešto što bi zaista moglo da bude argument u prilog vlasti kada ulazi u ovakve aranžmane. Gledajući današnju Srbiju, ako ništa drugo, vlastima se zaista ne može zameriti selektivnost – umesto primenom Zakona o javnim nabavkama, u direktne dogovore za vredne radove su ulazili sa firmama iz Kine, Rusije, Turske ali i SAD i Francuske, da ne pominjemo Azerbejdžan i naravno firme registrovane u Ujedinjenim arapskim emiratima. Tenderi ostaju za male nabavke i za po neki projekat koji dolazi iz raznih EU fondova.
Koja od ove dve tvrdnje je Vama bliža? , u %
Izvor: isto.
Priču zaokružuju stavovi građana u pogledu posebnih zakona. Kao što možemo da vidimo, taj vid narušavanja pravnog poretka građani ne opravdavaju. Naprotiv, 78% ispitanika je bilo izričito da za sve projekte treba primenjivati redovna pravila o nabavkama, izgradnji i zaštiti životne sredine. Tek svaki deseti građanin nalazi neko opravdanje da se najveći projekti realizuju na osnovu posebnih zakona, iako je upravo to slučaj u stvarnosti (uključujući i najaktuelniji EXPO).
Izvor: isto.
Među ispitanicima koji se protive glavnim modalitetima rada vlasti u Srbiji sigurno ima i mnogo onih koji su više puta zaokružili na izborima promotere takve prakse. To, naravno, može da znači da im transparentnost, zakonitost i konkurencija koja donosi uštede nisu najvažnije stvari pri opredeljivanju, ali je još verovatnije da su do njih slabo dopirale informacije koje osvetljavaju drugu stranu blistavih prezentacija vladinih projekata.
Kako građani mogu da utiču?
Ako pozivanje na volju građana nije validan argument za sve ove nakaradne prakse vlasti, da li to znači da bi o svim ovim pitanjima trebalo da se odlučuje kroz neki vid narodnog izjašnjavanja? Izbori u Srbiji nisu najsrećniji trenutak za to. Za početak, partije nemaju obavezu da uopšte predstave programe. Kada bi takva obaveza postojala, bilo bi dobro da njihovu ekonomsku utemeljenost proveri neko nezavisan i stručan, kao što je kod nas Fiskalni savet.
Bolja opcija je davanje mogućnosti građanima da se neposredno izjasne o najbitnijim pitanjima, na referendumu, kada je reč o velikom zaduživanju. Nema suštinske razlike u tome hoće li meštani nekog sela odlučiti da svako izdvoji po 3-4 hiljade evra za seoski put kroz samodoprinos (o čemu je referendum obavezan) od situacije kada Ministarstvo finansija, Vlada i Skupština (ili jedna osoba umesto svih njih) odluče da za toliko zaduže u proseku svakog punoletnog građanina za izgradnju nekoliko autoputeva (gde ne samo da nema referenduma, nego ni javnih konsultacija o tome šta su prioriteti).
A pošto se pokazalo da u pravnom sistemu nema efikasnog leka protiv posebnih zakona, a naročito međudržavnih sporazuma, rešenje se jedino može tražiti dopunom Ustava. To je i jedna od stvari za koje se Transparentnost Srbija zalaže – da se u najvišem pravnom aktu postavke prepreke prekomernom zaduživanju i kršenju finansijskih propisa, kojih trenutno nema. A ako je do toga stalo i građanima, kao što se čini da jeste ovih meseci, onda jedna od aktivnosti postojećih zborova građana, čija su zakonska ovlašćenja minimalna (predlozi i zahtevi) može da bude upravo prikupljanje potpisa za jednu takvu ustavnu narodnu inicijativu.
Napomena: Istraživanje javnog mnenja, „Odnos građana Srbije prema korupciji“ rađeno je u okviru projekta „EU za vladavinu prava: Angažovanje građana za javni integritet na Zapadnom Balkanu i Turskoj“ koji se sprovodi uz podršku Evropske unije. Za iznete stavove odgovorna je isključivo Transparentnost Srbija. Ne može se na bilo koji način smatrati da izloženi stavovi odražavaju stavove Evropske unije.
Autor je programski direktor organizacije „Transparentnost Srbija“
