Učiteljica koja nije poklekla: Mesecima bez plate uzdignute glave

Ustala je među prvima i poslednja izašla iz obustave nastave. Učiteljica iz Lazarevca Olivera Ljubojević u učionicu je poslednji put ušla 24. decembra, a od tada do 27. juna bila je u obustavi nastave.

Zbog odluke da ne odustane, poslednjih meseci, sa punih 26 godina rada u prosveti, na račun joj leže tek nekoliko hiljada dinara mesečno – između šest i 11.000 dva puta u toku meseca. Poslednju punu platu dobila je u februaru, za mesec januar.

Trenutno je na raspustu, a u sredu (6. avgust) leći će joj prvi deo julske plate – koja je i inače umanjena zbog aktivnosti koje se tokom raspusta u školi ne obavljaju. Koliko će novca dobiti, nije sigurna, jer ne zna kojom će se računicom računovodstvo služiti.

„Na početku nas je bilo dosta, na kraju sam ostala sama”

Na početku obustave nastave, u januaru, broj kolega sa kojima je delila bunt bio je velik, ali se vremenom osipao, govori ona za „Vreme”.

„Na početku nas je bilo najviše, onda je većina odustala posle dve nedelje. Mislim da je nas 11 ostalo do kraja marta i onda je samo nas tri ostalo i u aprilu. Dve koleginice su posle otvorile bolovanje, a ja sam ostala do kraja školske godine u obustavi nastave”, priča Ljubojević.

Tako je kraj nastavne godine dočekala jedina u blokadi na teritoriji opštine Lazarevac. Pored nje, najduže je izdržalo još dvoje kolega iz drugih mesta u Srbiji. Jedna od njih dobila je u međuvremenu otkaz, a protiv drugog je pokrenut prekršajni postupak, priča Ljubojević.

„Ja bih pogazila sama sebe da sam odustala. U prosveti radim 26 godina, moji bivši đaci su studenti, sin mi je maturant koji je takođe bio u blokadi. Nikakvu dilemu nisam imala. U startu sam raščistila sama sa sobom da nema odustajanja, pa šta god da bude”, priča Ljubojević.

Novi ministar, stari problemi

Sektor prosvete u međuvremenu je dobio i novog ministra, Dejana Vuka Stankovića, koga Ljubojević naziva „ministrom osvete”.

Ne može da tvrdi da li se i šta od tada u školi promenilo, jer nije učestvovala u nastavnim aktivnostima, iako je svakodnevno išla u školu, osim u junu kada je ostala sama, pa se dešavalo da „preskoči” koji dan.

„Kažu mi kolege da je užasna atmosfera u školi. Ljudi postaju svesni da smo i mi bili deo mašinerije za pranje novca”, priča Ljubojević.

Podrška

Imala je, kaže, ogromnu podršku porodice, a najviše ju je bodrilo što su svi njeni bivši đaci, koji su studenti, gledali u nju, govori sagovornica „Vremena”.

„Nikada neću zaboraviti protest koji smo imali kada su naši lazarevački maturanti krenuli u školu i kada su mi rekli da ih svi ostavljaju na cedilu, a podrška im je u tom trenutku bila najviše potrebna. Rekla sam im da ih neću ostaviti i da ću sa njima biti do kraja”, kaže Ljubojević.

Podršku je imala i od koleginica koje su bile u obustavi.

„Sakupljale su novac, pa su mi uplaćivale kada im je zbog nadoknade vraćena plata, deo koje su dobile od IT zajednice prebacivale su na moj račun. Od tih šest ili sedam plata koje nisam dobila, uspela sam da nadoknadim iz te pomoći tri plate. I Lazarevčani su uplaćivali pomoć na račun sindikata gimnazije, pa smo i od toga dobijali nešto”, priča učiteljica iz Lazarevca.

U kolektivu njene škole je 99 prosvetnih radnika, ali je totalnu podršku imala od njih 11.

„Najviše me je pogodilo da me neki dobri prijatelji nisu nijednom pozvali da pitaju kako sam. Nije najvažnija finansijska pomoć, važniji je ljudski gest.”

Direktor ju je, kada je ostala jedina u obustavi, zvao nekoliko puta i nagovarao da se vrati na posao ili otvori bolovanje.

„Ja sam to odbila. Prvo, nisam bolesna da bih išla na bolovanje. Drugo, ja sam prilično aktivna, ako sam na bolovanju, ne bih mogla ni na proteste da idem. Poslala sam otvoreno pismo koje sam prosledila na cirkularni mejl da mogu da pročitaju sve kolege i zamolila ga da me više ne nagovara, jer je to moja odluka. I više me nije zvao, osim da mi kaže da ipak nije trebalo da šaljem otvoreno pismo i da on nema ništa protiv mene”, prepričava sagovornica „Vremena”.

Povratak od 1. septembra

Poslednje dve godine, Ljubojević je radila u produženom boravku, a od nove školske godine dobija novu generaciju prvaka i kaže da će se u učionicu vratiti.

U njihovoj školi je pravilo da kada izvedu jednu generaciju učenika, učitelji naredne dve godine rade u produženom boravku, tako da su njeni đaci imali nastavu, ali nisu imali produženi boravak.

„Imala sam i veliku podršku roditelja. Prihvatili su moju odluku, nisu se žalili, niko nije otišao direktoru da se žali zašto deca nemaju produženi boravak”, priča Ljubojević.

Roditeljima i đacima je objasnila da mora da podrži decu koja su porasla.

„Ja ne mogu da pogazim ono čemu sam ih učila i da ne stanem iza njih. Pogazila bih tako samu sebe”, priča Ljubojević, objašnjavajući zašto, između ostalog, bez obzira na ukidanje plate i sve okolnosti, od obustave nije odustala.

„Od 1. septembra ću početi da radim, dobijam prvake i mislim da ne bi bilo fer i korektno da ne počnem da radim, ali je pitanje da li će škola početi da radi od 1. septembra. Nadam se da će se neke stvari rešiti, pošto vidim da se iz dana u dan svašta nešto dešava”, priča Ljubojević.

„Da bismo došli do cilja, moramo da stanemo svi“, zaključuje Ljubojević. „Postigli smo mnogo proteklih meseci, ali bismo postigli mnogo više kada bismo svi stali. Probudila se svest među ljudima, nisu bile uzaludne šetnje. Mnoge stvari su izašle na videlo, otvorila se Pandorina kutija.”

Veliki letnji popust na „Vreme“! Samo kliknite ovde, odaberite pretplatu i podržite redakciju u nezavisnom radu.