Navršava se tačno četvrt veka od jednog od najtragičnijih datuma u novijoj istoriji Niša. Tog 7. maja 1999. godine Šumatovačka ulica, autobuska stanica i Tvrđavska pijaca zasute su kasetnim bombama. Stradalo je 16 ljudi, među kojima je bila i 26-godišnja trudnica. Tog dana NATO bombe padale su i pored zgrade patologije Kliničkog centra i u Duvaništu, a povređeno je 18 ljudi.
„Tela su bila razneta među šargarepama i drugim povrćem, u lokvama krvi“, prenela je agencija AP tog dana iz Niša. Napadi kasetnim bombama na ovaj grad ponavljani su i narednih dana.
Brojni građani su tog prolećnog prepodneva požurili na pijacu da, između sirena za vazdušnu opasnost, kupe neophodne namirnice. A onda je sat pokazao na 11:20 i počela je tragedija kojoj je svedočio i dugogodišnji novinar Marko Smiljković, tada izveštač lista Glas javnosti, koji inače živi u ovom delu Niša.
U to vreme narod nije ni znao da postoje kasetne bombe, pričao je Smiljković, niti ga je vlast pripremila na to da je napad njima moguć. Zato ni sam nije bio svestan da su „kišobrančići“ koji su počeli da padaju na Šumatovačku, gde je i on prolazio sa prijateljicom, zapravo – bombe BLU-97.
„Mislio sam da je u pitanju marketinški trik, da nas teraju na predaju. Bio sam prekoputa Banovine kada je pala prva bomba na svega petnaestak metara od mene. Jedan automobil ‘zastava 101‘ je ekplodirao na moje oči. Zavladao je haos. Otrčao sam prema kući da vidim da li su moji živi, a ispred moje kapije je ležao čovek kome je kasetna bomba raznela nogu. Vrištao je strašno, a neki ljudi su mu pomagali“, svedočio je Smiljković.
Da bi ušao u svoje dvorište sa druge strane, zašao je u Ulicu Anete Andrejević. I u njoj je, priseća se, zatekao užas.
„Mrtvi ljudi po celoj ulici. Obični ljudi koji su krenuli na pijacu. Majka i gosti koji su tada bili u kući su, srećom, bili živi. Svako od nas za taj 7. maj ima svoju priču, jednako tešku, jednako tužnu. Bilo, ne ponovilo se”, kaže ovaj novinar, prenose Južne vesti.
Šta su kasetne bombe
Kasetna bomba je oružje koje se raspada u vazduhu i oslobađa više eksplozivne podmunicije ili „bombica“ na širokom području. Mogu se isporučiti avionima, artiljerijom i projektilima, navodi Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK).
U pitanju je kontejner sa više desetina ili čak stotina malih kasetnih bombi, koje su veličine limenke piva. One se pod rotacijom raseju nad ciljem, tako da padaju po površini koja može biti i po nekoliko hektara.
Eksplozivna snaga svake od bombica takva je da može probiti i laka pancirna vozila. Ali, kasetna municija prevashodno je opasnost za civile. Bombe se seju u širokom luku, a mnoge od njih ne detoniraju odmah.
Zato kasetne bombe, poput nagaznih mina, predstavljaju rizik za civile dugo nakon upotrebe. Mogu ubiti i osakatiti ljude godinama ili čak decenijama nakon što je municija ispaljena. Česte žrtve su deca koja naiđu na njih, pa pomisle da su igračke.
Slično kao i mine, kasetne bombice kontaminirale su mnoge zemlje sveta, a njihovo uklanjanje je skup, rizičan i mukotrpan posao.
Recimo, u Libanu je godinu dana nakon izraelskog udara 2006. ukupno više od dvesta civila stradalo od kasetnih bombi koje su kasnije eksplodirale. Upravo je to bio okidač da se inicira međunarodni sporazum o zabrani ovog oružja, koji je stupio na snagu 2010. godine, a ratifikovalo ga je do sada stotinak država.
„Srbija nema razlog da potpisuje“
Sporazum, pak, nisu ratifikovale velesile SAD, Rusija i Kina, koje se broje u najveće proizvođače ovog oružja, kao ni Brazil, Ukrajina, Pakistan ili Izrael.
Srbija je još 2007. godine uveliko zagovarala pokretanje Konvencije o kasetnoj municiji. Te godine su se u Beogradu diplomate iz velikog broja zemalja prvi put susrele sa pravim žrtvama kasetnih bombi umesto sa brojevima i zvaničnicima, kao što je do tada bilo uobičajeno.
Tako je Slađan Vučković, tada već zagovarač zabrane kasetne municije organizacije Handicap International iz Brisela, prvi put došao na konferenciju i obratio se javnosti. Govorom ovog deminera koji je na dužnosti ostao bez obe šake Srbija je tako postala zemlja koja je pokrenula istorijski dokument.
Ipak, na iznenađenje mnogih, Srbija nije potpisala Konvenciju, iako je bila jedan od glavnih zagovarača. U to vreme, Vlada Srbije na čelu sa Mirkom Cvetkovićem je ćutala. Kada je više od 30 zemalja ratifikovalo Konvenciju ona je postala međunarodno pravni dokument, a na snagu je stupila prvog avgusta 2010. godine.
Ironija je što Srbija taj datum umesto po primeni Konvencije pamti po stradanju dvojice oficira deminera od kasetnih bombi na Kopaoniku 2012. godine.
Aleksandar Vučić, tada ministar odbrane, na pitanje zašto Srbija ne potpisuje ovaj dokument, odgovorio je da Srbija nije bacala kasetne bombe, pa nema razloga ni da potpisuje.
Arsenal kasetnog oružja
Prema podacima sa sajta Vojske Srbije, u naoružanju zemlje nalazi se samohodni višecevni lanser raketa sa kasetnom bojevom glavom M-87 Orkan, domaći proizvod koji je u drugoj polovini osamdesetih razvijen u saradnji Iraka i socijalističke Jugoslavije.
Projektovan je u Vojnotehničkom institutu u Beogradu, dok je Irak finansijski podržao projekat, piše Radio Slobodna Evropa.
Orkan M-87 sa kasetnom municijom je koristila Jugoslovenska narodna armija (JNA) tokom rata devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije, a kasetnu municiju su koristile i druge zaraćene strane – hrvatska i bošnjačka.
Vojska Srbije takođe raspolaže kasetnim bombama britanske proizvodnje BL-755 kojima mogu da dejstvuju ruski avioni MiG-21 i avioni domaće proizvodnje Orao i G-4 Super galeb, kao i ruske kasetne bombe KMGU kojima može da gađa MiG-29.
Nije javno dostupan podatak koliko kasetne municije Vojska Srbije ima.
Municije ima i za izvoz
Takođe, fabrika oružja i municije „Zastava oružje“ sa sedištem u Kragujevcu u proizvodnom programu ima pešadijsko oružje automatski bacač granata M93, koji prema podacima sa zvaničnog sajta tog preduzeća – može da koristi granate sa projektilima „parčadnog dejstva“, što je izraz koji se koristi za kasetnu municiju.
Iz zvaničnih finansijskih izveštaja „Zastava oružja“ za 2019. godinu vidi se da je to preduzeće ukupno od prodaje gotovih proizvoda i usluga na inostranom tržištu prihodovalo 2,3 milijarde dinara (oko 20 miliona evra), piše RSE.
Među deset najznačajnijih inostranih klijenta navodi se Ministarstvo odbrane Azerbejdžana, Ministarstvo odbrane Ugande i Ministarstvo odbrane Saudijske Arabije.
Prema podacima UN-a, Azerbejdžan i Saudijska Arabija nisu među potpisnicima Konvencije o kasetnoj municiji, dok je Uganda potpisala konvenciju, ali je još nije ratifikovala.
