Srbija izručuje ljude u mučilišta: Da li posle Turske i Bahreina sledi i Belorusija

Slučaj Andreja Gnjota, beloruskog novinara, reditelja i opozicionog aktiviste koji u kućnom pritvoru u Beogradu čeka pravosnažnu odluku Srbije o ekstradiciji u Belorusiju, ponovo je aktuelizovao pitanje o tome koga je Srbija sve spremna da isporuči.

Najsvežiji dostupni podaci, koje je objavio Beogradski centar za ljudska prava, kažu da je od početka 2017. do kraja 2021. godine, pred višim sudovima u Srbiji pokrenuto je 563 postupka izručenja.

Do sredine maja 2022. godine, kada su zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja od viših sudova tražene anonimizovane kopije spisa ekstradicionih predmeta za potrebe analize Beogradskog centra za ljudska prava, 528 postupaka izručenja pokrenutih od početka 2017. do kraja 2021. godine je bilo pravnosnažno okončano, a svega 35 je ostalo nezavršeno do tog trenutka.

Od ukupnog broja okončanih postupaka, 125 nije rezultiralo izručenjem zbog različitih razloga, kao što su nalazi sudova da nisu postojale pretpostavke za izručenje, zbog odluka ministarki pravde o nedozvoljavanju izručenja, zbog povlačenja zamolnica za izručenje i obustava postupaka izručenja, a u 17 predmeta je izručenje bilo odloženo u skladu sa Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.

U najvećem broju analiziranih predmeta pitanje zabrane vraćanja, takozvani princip non-refoulement se nije ni postavljalo.

Princip non-refoulement je osnovno načelo međunarodnog prava utemeljeno u Konvenciji o statusu izbeglica koja zabranjuje nekoj zemlji da deportuje (refoulement) bilo koju osobu u bilo koju zemlju u kojoj bi njen život ili sloboda bili ugroženi zbog rase, vere, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkom mišljenju.

Foto: Fonet / Ivana Sanjević

Slučajevi u kojima je Srbija pogrešila

Ipak, dva slučaja ekstradicije, zbog kojih je Komitet protiv torture Ujedinjenih nacija proglasio Srbiju odgovornom za kršenje Konvencije protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, pokazuju da bi Srbija i u slučaju Andreja Gnjota mogla da prekrši Konvenciju.

Prvi slučaj je izručenje kurdskog političkog aktiviste Dževdeta Ajaza Turskoj u decembru 2017. godine.

U svojoj odluci Komitet je utvrdio da su organi nadležni za sprovođenje postupka azila i postupka izručenja prekršili Konvenciju, jer prilikom odlučivanja nisu ispitali postojanje rizika od zlostavljanja u slučaju izručenja Ajaza Turskoj. Ustanovljen je čitav niz nepravilnosti u radu organa nadležnih za sprovođenje ekstradicionog postupka koji su doveli do kršenja principa principa non-refoulement.

Drugi slučaj je iz januara 2022. godine, i to je još dramatičniji primer kršenja ljudskih prava, kada je Srbija izručila Bahreinu državljanina te zemlje,
uprkos privremenoj meri koju je za taj ekstradicioni postupak izrekao Evropski sud za ljudska prava.

Taj državljaninu Bahreina se od novembra 2021. godine nalazio u ekstradicionom pritvoru u Srbiji i izrazio je nameru da traži azil u Srbiji, tvrdeći da mu u Bahreinu prete opasnost od mučenja, politički i verski progon.

Vlastima u Srbiji su bile poznate aktuelne okolnosti o stanju ljudskih prava u Bahreinu, odnosno da u toj zemlji režim često krši politička prava i građanske slobode šiitskom delu populacije, kojem je pripadao i čovek o čijem izručenju je odlučivano u postupku.

I pored izrečene privremene mere Evropskog suda za ljudska prava kojom je od nadležnih organa u Srbiji zatraženo da se uzdrže od izručenja do okončanja postupka traženj azila, Srbija je izručila tog čoveka, i kao i u slučaju Ajaza, prekršila ne samo privremenu meru, već i niz potvrđenih međunarodnih ugovora i pravila međunarodnog običajnog prava.

Ustav Srbije štiti i ljudska prava stranaca

Ustav Srbije nalaže da stranac može da bude proteran samo na osnovu odluke nadležnog organa, u zakonom
predviđenom postupku i ako mu je obezbeđeno pravo žalbe i to samo tamo gde mu ne preti progon zbog njegove rase, pola, vere, nacionalne pripadnosti,
državljanstva, pripadnosti određenoj društvenoj grupi, političkog mišljenja ili gde mu ne preti ozbiljno kršenje prava zajemčenih Ustavom.

Ustav, takođe, garantuje da stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u Srbiji.

Foto: Pexels/MADDOG Video Creations

Predugi postupci traženja azila

Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava kaže za „Vreme“ da kada neko zatraži azil u Srbiji, postupak ekstradicije ne bi trebalo da bude okončan pre pravnosnažnog okončanja postupka azila.

On podseća da je u Srbiji bilo promera da su ljudi bili izručivani, a da su ušli u postupak traženja azila koji nisu bili okončani.

Ilić ističe da je problem tome što postupak traženja azila često traje dosta dugo, pa našim organima treba nekoliko meseci – nekad i duže od godine, da donesu odluku.

Ako zahtev za azil bude odbijen, onaj ko traži azil može da podnese žalbu Komisiji za azil, koja isto mesecima odlučuje o žalbama.

Ako onaj ko traži azil nije zadovoljan ni odlukom Komisije može da podnese tužbu Upravnom sudu, a u tom sudu predmeti bivaju nerešeni i po nekoliko godina.

S druge strane, ekstradicioni postupak se odvija dosta brže, jer tu postoji maksimalni rok u kojem država može neku osobu da drži u takozvanom ekstradicionom pritvoru.

„Zato bi bilo logično da se postupak za traženje azila u takvim slučajevima vodi s naročitom hitnošću, ali da to ne bude na uštrb temeljnosti i pravičnosti postupka, i to bi na odgovarajući način trebalo rešiti zakonom“, kaže Ilić.

Obaveze domaćih sudova

On ističe da bi sudovi, kada se pred njima pojave ljudi koji tvrde da im u zemlji koja traži njihovu ekstradiciju preti opasnost od torture, progona ili smrtne kazne, trebalo da te ljude da pouče o pravu da zatraže azil i o načinu kako to pravo mogu da ostvare.

Sudovi bi i u zapisniku o saslušanju trebalo da konstatuju da je osoba izrazila nameru da traži azili ili da je već podnela zahtev za azil.

Pored toga, sudovi bi trebalo i da konstatuju da li takva osoba negde uživa izbeglički status.

„Zabranjeno je nekoga izručiti u zemlju u kojoj mu preti opasnost od torture, progona i smrtne kazne, i zbog toga bi i za organe u Srbiji koji učestvuju u postupku ekstradicije taj princip trebalo da bude obaveza, a ne samo preporuka“, kaže Ilić.

Foto: Pexels/Harry Shelton

Nekritičko prihvatanje garancija

On napominje da sudovi u Srbiji vrlo često nekritički prihvataju diplomatske garancije zemlje koja traži izručenje.

„Zamislite neku državu u kojoj postoji široka primena smrtne kazne za neko krivično delo, ili postoji raširena praksa torture nad osuđenicima ili situaciju da se svi osuđeni za neka teža dela drže u zatvorima u kojima su uslovi veoma loši i slično, i imate zahtev za ekstradiciju neke osobe koja se uklapa u takav profil. Onda država koja traži ekstradiciju navede kako će u slučaju onog čije izručenje traži poštovati ljudska prava ili neće nad njim izvršiti smrtnu kaznu. Osnovno pitanje je da li se možete osloniti na date diplomatske garancije“, kaže Ilić.

On ističe da diplomatske garancije ne bi trebalo po automatizmu smatrati dovoljnim, samo zato što je država koja traži ekstradiciju tako obećala.

„Ako imate situaciju da ekstradiciju traži država koja je u ranijim slučajevima kršila date garancije ili državu koja masovno krši ljudska prava, onda postoji razlog da se posumnja da ta država neće poštovati garancije koje je dala u postupku izručenja“, kaže Ilić.

On kaže da sudovi u Srbiji u postupcima ekstradicije pogrešno postupaju i utoliko što primenjuju pogrešne dokazne standarde.

„Kada neka država traži izručenje neke osobe koju tereti za neko krivično delo, a ta osoba tvrdi da će u toj državi, na primer, biti izložena torturi, onda ne mora da se dokaže van razumne sumnje da će ta osoba biti izložena torturi. Dovoljno je i potrebno da se ukaže na činjenice koje govore o ozbiljnoj sumnji ili riziku da do toga dođe. Ako postoji ozbiljan rizik, to je dovoljno da sud odbije ekstradiciju osnjanjući se na princip zabrane vraćanja (non-refoulement)“, kaže Ilić.

Nedovoljno senzibilisane sudije

On ukazuje da sudije u Srbiji pre svega nisu dovoljno senzibilisane za pitanja ljudskih prava, a da je i pitanje koliko sve sudije koje rade u postupcima ekstradicije poznaju međunarodne standarde u oblasti ljudskih prava, koliko znaju pravila koja se odnose na zabranu torture i slično.

„Utisak mi je da je prisutna i svojevrsna difuzija odgovornosti, jer nakon suda ministar pravde treba da donese konačnu odluku o ekstradiciji, pa na psihološkom planu sudije smatraju da je konačna odgvornost za neku odluku o ekstradiciji u rukama ministra. Ne postoji ni odgovornost. Kada bi neki sudija, nakon što donese odluku o ekstradiciji koja je očito pogrešna zbog kršenja ljudskih prava, snosio nekakve posledice, možda bi to donelo neke promene“, kaže Ilić.

On zaključuje da je u pitanjima procene svakako moguće da sud može da pogreši, ali da su nekada stvari sasvim jasne, i da nekada ne može da se ne vidi očigledno.