Škola na dijalizi

Pričam sa dvadesetogodišnjom Beograđankom čiji bubreg nekada nije bio njen. Pre dve godine joj je presađen. Bio je to kraj godina naporne dijalize zbog koje je osnovnu školu pohađala u bolnici.

U srednjoj školi je potom imala problema sa pojedinim nastavnicima koji nisu mogli da shvate njeno odsustvo, slabiju koncentraciju i sve što su joj tegobe donosile.

Nije, kaže, imala ni društvo u školi. Često su joj se rugali i odbacivali je. Sa 18 godina dobila je novi bubreg, a iste godine završila je i školovanje.

„Društvo iz škole nemam. Moji prijatelji su deca sa kojima sam delila bolnički krevet i aparat za dijalizu“, kaže ona. I danas joj je teško da stekne nove prijatelje.

Svi za Beograd na dijalizu

Zbog problema u radu bubrega, četrdesetak dece u Srbiji redovno obavlja dijalizu.

Petnaestoro njih je na hemodijalizi, što znači da moraju da je obavljaju u bolničkim uslovima, vezani za mašinu koja im pročišćava krv. Ostali dijalizu obavljaju svakog dana u kućnim uslovima.

Bilo da su iz Subotice, Kragujevca ili Tutina – deca koja zavise od bolničke mašine na dijalizu svakog drugog dana odlaze u Univerzitetsku dečiju kliniku u čuvenoj Tiršovoj ulici u Beogradu. To je jedina bolnica gde se vrši dijaliza za maloletne.

Zbog toga, često izostaju sa nastave. Ali, neka deca zato nastavu pohađaju na samoj klinici.

Bolnička škola

U Tiršovoj postoji bolnička škola za osnovce. Nastavu drže učitelji i nastavnici iz Osnovne škole „Dr Dragan Hercog“, koja nastavom obuhvata decu na lečenju u Beogradu.

Škola počinje popodne, od 14 časova, u bolničkim sobama i bolničkoj učionici. Za decu na dijalizi, časovi su individualni. Iako bi deca, samim ulaskom u bolnicu, trebalo da postanu učenici ove škole, mogući su izuzeci.

Foto: www.tirsova.rs

Sin Dejane Ogarević iz udruženja „Sve za osmeh“, koje se bavi problemima dece bubrežnih bolesnika, bio je osmi razred kada je morao na dijalizu. U dogovoru sa bolnicom, nastavio je obrazovanje u školi u Smederevu.

„U to vreme je krenula i pandemija, pa je organizovana onlajn nastava, te su sva deca tako završila razred. Tako možda nismo imali hendikep koliko druga deca, jer su svakako svi bili na onlajn nastavi“, govori Ogarević za Međuvreme.

U klinici se ne organizuje nastava za srednju školu, pa je Dejanin sin do transplantacije išao u srednju školu – ali uvek uz pauze u danima dijalize.

„Nekako se deca posle završetka osnovne škole, te u Tiršovoj, ili posle transplantacije, jako teško resocijalizuju sa vršnjacima u mestima stanovanja“, priča Ogarević.

„S druge strane, za srednjoškolce nema organizovane nastave, mnogo odsustvuju sa nastave zbog dijalize. Umorni su, ne mogu da prate nastavu ni onda kad odlaze, tako da to dodatno opterećuje“, kaže ona.

Deca koja su pak na kućnoj dijalizi na nju troše 14 do 16 sati dnevno. „Osim dijalize, oni imaju vremena još samo za odlazak u školu i bukvalno im se život svodi samo na to.“

A opet, i te se bitke redovno dobijaju.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!