Nakon više meseci blokade u Studentskom kulturnom centru - pažljivo (samo)organizovanom prostoru slobode, umetnosti, kulture i otpora - vlast je odlučila da reaguje popisom
U SKC-u su se tokom prethodnih meseci održavale debate, tribine, izložbe, kolektivna čitanja, radionice – programi koji su davali glas pitanjima koja se sistemski potiskuju: pravima, pravdi, medijima, autonomiji, univerzitetu, odgovornosti.
U trenutku kada su institucije kulture većinom u tišini, sa upravo zamenjenim upravnim odborima članovima bliskim vlasti, studenti organizovani u horizontalnu strukturu su pokazali kako se i bez budžeta, bez zaštite i bez sistema može voditi smislen kulturni i politički dijalog.
Upravo zato su iz tog stvarnog i metaforičkog prostora slobode i izbačeni. I upravo zato je Ana Brnabić došla da „popisuje”.
Ta slika – predsednice parlamenta u pratnji lojalnog političkog analitičara, a trenutnog ministra prosvete, obilazi prazne prostorije SKC-a u potrazi za „nestašnim projektorom” – više je od ilustracije susreta represivnog aparata sa jednom situacijom. To je simbol obračuna sa svakom autonomijom.
Brnabić i vlast u celini ne podnose prostor koji diše samostalno. Ako ne mogu da ga pretvore u kulise sopstvene ideološke platforme, pokušaće da ga prikažu kao devastirani, zloupotrebljeni, neodgovorni haos. Medijski spinovi o iznetoj imovini, navodnim štetama i pozivima na odgovornost, samo su maskiranje činjenice da su mladi ljudi, bez ijedne privilegije otvorili prostor SKC-a za ono što mu i jeste svrha – slobodnu misao, kritički govor, javni interes.
A to je za ovaj režim neprihvatljivo. Zato poseta nije bila tehnička, već politička. Nije bila o inventaru, već o moći.
Vlast želi da „povrati“ SKC – ne da bi ga obnovila, jer nju to i ne zanima, već da bi neutralisala pamćenje na momenat u vremenu kada je kultura studentskog otpora imala svoj oblik. Da više nikada ne bude mesto gde mladi ljudi sami odlučuju šta im je važno, šta im je bolno, i šta im je zajedničko.
Ista ova vladajuća grupa je osvajanje slobode 5. oktobra pokušala da svede na ‘nestalu fotelju’, pa su je po pronalaženju danima trijumfalno slikali i prikazivali javnosti. Nije ih, ipak, ta fotelja toliko uznemiravala, koliko ispitivanje stvarnosti u strahu od neminovnosti dana posle.
Koliko god vlast pokušavala da svede višemesečni studentski samoorganizovani program na „nestali mikrofon”, ipak ostaje trag, snažno sećanje.
I ostaje pitanje: zašto im je toliko neprihvatljivo da su studenti uspeli da proizvedu više društvenog dijaloga, promišljanja i nade nego sve režimske platforme zajedno?
Zato što taj uspeh pokazuje – da je kultura moguća i uprkos njima. A da pobunjeni narod te procese pamti.
Autorka je docentkinja na FDU i koordinatorka Resornog odbora za kulturu Demokratske stranke
Učenici više novosadskih srednjih škola bojkotovaće u sredu nastavu kao znak podrške Dijani Hrki, Milomiru Jaćimoviću i njegovom sinu, a njihovom vršnjaku, Milanu Jaćimoviću
Zaposleni na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu pozivaju akademsku javnost svih visokoškolskih ustanova da svojim potpisom podrže peticiju za ukidanje odluke o osnivanju Fakulteta srpskih studija
Cilj kampanje „Dok nas smrt ne rastavi“ Autonomnog ženskog centra je da upozori da femicid nije iznenadna tragedija, već poslednji čin dugotrajnog nasilja koje je okolina mogla da prepozna
U Službenom glasniku je pre četiri dana objavljena Odluka Vlade Srbije o osnivanju Fakulteta srpskih studija pri Univerzitetu u Nišu. Šta to znači? Koliko profesora podržava ovakvu odluku? Konačno, čemu sve to?
U šatoru ispred Banovine, iza metalne ograde sa katancem, Milomir i Milan Jaćimović nastavljaju štrajk glađu tražeći pravdu zbog zaplene autobusa. „Mogu nas pobiti, ali ne i skloniti“, poručuje Milomir dok im prolaznici sviraju u znak podrške
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Aleksandar Vučić sprovodi neobjavljeni državni udar. Džaba kreči. Nema on odbranu od zahteva za pravdom. Jer kako da pogleda u oči majci koja štrajkuje glađu, umiri narod na ulicama i utiša đačiće koji na ekskurziji viču – „Pumpaj!“
Aleksandar Vučić misli da u utorak putuje za Brisel u svojstvu predsednika Republike Srbije, ali zapravo odlazi kao predsednik Ćacilenda. Na to je sam sebe sveo, samo što toga još uvek nije svestan
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
