Padaj silo i nepravdo…

...

Već mesecima traju protesti građana Srbije protiv represivnog režima Aleksandra Vučića, kao i protiv čitavog korumpiranog, klijentelističkog sistema koji je uspostavljen ili je eskalirao tokom njegove vlasti. Protesti koje su pokrenuli studenti univerziteta u Srbiji razvili su se u međuvremenu u široki narodni pokret koji odbija da napravi alijansu sa bilo kojom od postojećih političkih partija – i to s dobrim razlogom. Anarho-sindikalistički, ili samoupravni način organizovanja, sa čime su krenuli protesti na univerzitetima, značajan je zbog operacionalizacije ideje o autentičnoj demokratiji, nasuprot autokratiji ili liberalnim koncepcijama organizovanja (gde centar odlučivanja nije jedna ličnost već društvene elite, po pravilu u simbiozi sa korporativnim sektorom). Ovo je protestima dalo snagu i kredibilitet.

Za mnoge ljude širom zemlje, naročito one u manjim mestima, ovi protesti su preko potreban dah svežeg vazduha, okus slobode i nade, nasuprot strahu, ucenama, ludilu i represiji kojima su izloženi, što od centralne vlasti, što od medija, što od lokalnih moćnika kojima članske kartice vladajuće stranke, funkcije i veze koje imaju u stranci ili u državi obezbeđuju nedodirljivost i uticaj.

I ovi protesti su pokazali koliko je lako korumpirati pojedince. Ne samo članovi pojedinih stranaka, već i neke od nestranačkih ličnosti koje su se izdavale za svetionike slobodarske misli, moralne vertikale i podržavaoce studentskih protesta, u međuvremenu su postale stranački aktivisti, a da još nije ni došlo do situacije u kojoj će se lešinariti neki ozbiljniji “plen” (u vidu funkcija, novca, projekata…). Zadatak protesta, utoliko, nije samo rušenje režima Aleksandra Vučića (bez čega nema ni govora o tome da će institucije profunkcionisati), niti samo demontaža korumpiranog i klijentelističkog režima, već i preventivna borba protiv “mangupa u našim redovima”, svih onih koji bi da se “ogrebu” o najmasovniji demokratski bunt u Srbiji. Zato su studenti od početka bili u pravu kada nisu dozvoljavali da opozicija “preuzme” proteste, te zato oni koji kažu “dobro ste ovo sve uradili, a sad mi preuzimamo” nisu ništa drugo nego trojanski konji, intelektualni i moralni patuljci željni vlasti i uticaja.

Represivnost i sumanuti potezi koje vuku poludeli Vrhovnik i njegovo neposredno okruženje samo dodatno omasovljavaju proteste i doprinose stvaranju prilično crno-bele slike kada je u pitanju odnos vlasti i protesta. Na jednoj strani su građani željni pravde i koliko-toliko razumnog javnog diskursa, dok je na drugoj strani režim koji ne namerava da se miče sa vlasti osim pod prisilom. Oni kažu da se samo na “izborima” dobija i gubi vlast, ali u korumpiranom, kleptokratskom sistemu u kome nema elementarnih uslova za nešto što bi ličilo na normalne izbore, “izbori” se održavaju na ulicama gradova u Srbiji i volja građana izražena na ovim skupovima je jasna.

KAKO NE PROTRAĆITI KAPITAL

Pokrenuta energija i politička volja je ogromna i to je kapital koji se ne bi smeo protraćiti. Ali kako preći put od masovnih protesta i blokada, kao načina delegitimizacije režima i pritiska na postojeći sistem kako bi se slomio, do institucionalnog delovanja i prevođenja opštih mesta i proklamovanih vrednosti u konkretne politike? Politički karneval je sjajan, dobro se osećaju svi koji su “narod” kada se “dešava narod”, ali posle karnevala mora doći strukturisana politika (po mogućnosti mnogo bolja od dosadašnje). U suprotnom, politički karneval postaje simbol impotentnosti, pretvara se u sopstvenu karikaturu. Prevesti postojeći građanski bunt u konstruktivan i institucionalizovan politički proces nije jednostavno. Dodatna teškoća je to što ovde imamo posla s režimom koji se neće ustručavati da uradi bilo šta – a to znači bilo šta – kako bi se održao na vlasti.

Postoji više modela koji bi se mogli primeniti u procesu oslobađanja od postojećeg autoritarnog sistema, a dosta toga se, kao i uvek, može naučiti iz istorije. Jedan je model primene samoupravljanja na lokalnom, opštinskom i gradskom nivou, kao i primena (anarho) sindikalističkog organizovanja radnika u svim institucijama u kojima bi radnički saveti (“sovjeti”) preuzimali odlučivanje u tim institucijama i odgovornost za njihov rad. (Ovoga ne bi mogle biti pošteđene ni privatne kompanije, naročito ne one najkrupnije i najznačajnije.) Na ovaj bi se način moglo doći do demokratskog izbora predstavnika opština i gradova za neku novu skupštinu ili vladu, čime bi se zaobišle postojeće stranke i ceo postojeći nedemokratski izborni proces. Ovaj ili neki sličan put jeste put revolucije i protiv njega bi bile sve značajnije zemlje, naročito one čije (privatne) kompanije posluju u Srbiji i koje imaju najviše interesa da ne dođe do bilo kakvih značajnijih promena u zemlji.

Drugi put, manje revolucionaran i više sistemski, bio bi organizovanje neke nove političke partije koja bi uspela da artikuliše ideje protesta i okupi nekorumpirane ljude koji prethodno nisu imali funkcije u postojećim stankama. Po formiranju takve stranke imalo bi smisla ići na generalnu blokadu sa zahtevom za raspisivanjem izbora koje bi, s obzirom na podršku koju bi takva stranka već imala među građanima, bilo jako teško pokrasti.

Konačno, mogao bi se izvršiti pritisak (kombinacijom masovnih protesta, obustave rada vitalnih sistema i lobiranjem) na režim da on sam, u postojećem sazivu parlamenta, izglasa nestranačku prelaznu vladu. Kako god bilo, prelazna ili prva nova vlada imala bi zadatak da omogući elementarno funkcionisanje društva (koje tek čekaju ozbiljni ekonomski izazovi), da pripremi novi izborni zakon, izvrši lustraciju i organizuje nove izbore.

BEZ MANEKENA

Bezidejnost je opasna. Odustajanje od konkretnih poteza koji bi vodili ka artikulisanoj političkoj promeni je neodgovorno. Sklapanje saveza sa neozbiljnim i korumpiranim pojedincima i strankama, kao i sa svima koji su gladni pažnje i položaja je glupo – ako se želi promena sistema.

S obzirom na njenu vidljivost i uticaj u društvu, Srpska pravoslavna crkva bi u trenutnoj situaciji mogla odigrati značajnu ulogu. Mnogo puta su kroz istoriju sveštenici, pojedinačno ili kolektivno, stajali na čelu širokih narodnih pokreta, pa čak i predvodili neke levičarske pokrete. SPC je po ovom, kao i mnogim drugim pitanjima, podeljena. Među episkopima ima onih koji otvoreno podržavaju režim, onih koji su otvoreno protiv režima, dok se najveći deo ne oglašava čekajući da prvo vidi kako će vetar duvati pre nego što saznaju šta (treba) da misle. Patrijarh Porfirije je ostao nedorečen. Očigledno previše slab da bi se javno suprotstavio Vrhovniku, patrijarh nije otvoreno podržao proteste, ali ni režim, sa idejom da Crkva treba da ostane iznad društvenih podela.

Ovakva situacija nije nužno loša vest. Ako na postojećem talasu bunta protiv aktuelnog režima dođe do značajnijih (pozitivnih) promena u društvu, onda će do njih doći zbog entuzijazma građana i njihovih predstavnika. To će biti čin ponovnog konstituisanja zajednice, u čemu institucionalna crkva neće igrati važnu, još manje presudnu ulogu. Držanje sveštenika (naročito dominantne religijske zajednice) podalje od direktnog bavljenja stranačkom politikom ili državnim stvarima je, po mom mišljenju, uvek dobra ideja, i to ne samo zbog poštovanja principa sekularnosti države.

Ako su protesti u Srbiji autentično demokratski i ako se želi autentična demokratizacija zemlje i promena sistema, onda ona treba da se dogodi bez “elitnih” figura na čelu tog procesa, bez “manekena” koji će preuzeti ovaj pokret zarad sopstvenih ego-tripova, ili da bi putem javne sfere rešavali svoje komplekse i životne promašaje. Ne, srpskom društvu ne treba nikakva “elita” na čelu postojećeg građanskog bunta; nisu potrebne nikakve vođe u vidu akademika, profesora, vladika, sudija, glumaca, nije potrebna nikakva “ekspertska” vlada ili “vlada nespornih autoriteta”. Previše je foliranja, ispraznosti i prodaje magle među “elitom”. Potrebno je da građani budu dovoljno zreli i na nivou zadatka da između sebe iznedre ne vođe, nego ljude koji će u ime i za račun građana obavljati određene javne poslove. Neka to budu ljudi iz lokalnih sredina, pošteni i sposobni pekari, medicinske sestre, advokati, konobari, učitelji, poljoprivrednici… oni, mislim, zaslužuju mnogo veće poverenje nego etablirane (kvazi) intelektualne i druge “elite”. Većina njih bi, ubeđen sam, sa mnogo više savesti i predanosti radila povereni im posao, naročito ako bi znali da će se, posle isteka mandata, vratiti u svoje sredine, na svoj posao, i položiti račun za sve što su radili (ili nisu radili), ne samo pred svim građanima već najpre pred svojim komšijama i prijateljima.

Autor je redovni profesor Univerzitetskog koledža u Stokholmu