Otvaranje Železničke stanice u Novom Sadu: „Želimo li da se vratimo?“

Pet puta nedeljno, a nekada i šest, stajala je Novosađanka Jovana Stojsavljević pod nadstrešnicom Železničke stanice pre nego što se ona 1. novembra 2024. strmoglavila na ljude i odnela 16 života. Među njima je, sasvim lako, mogao da bude i njen. Samo spletom neverovatnih okolnosti Jovana tog 1. novembra nije otišla na stanicu.

„Noć pre sam trčala da stignem pre voza da kupim mesečnu kartu, što sam radila svakog meseca godinu dana unazad“, seća se Jovana u razgovoru za „Vreme“.

Stigla je u poslednji čas, ali da nije, morala bi to da odgodi baš za taj 1. novembar oko podneva, kada inače svakodnevno vozom ide do Beograda. U to neko vreme se stanica i obrušila.

„Nešto me je pogledalo, da li je to Bog ili univerzum, ko god u šta veruje, nije ni važno“, kaže Jovana u septembru 2025. godine, skoro celu godinu nakon što se nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu urušila, odnela ljudske živote, ali i promenila politički život kakav u Srbiji poznajemo.

Dok su se studenti i nezadovoljni građani digli i od tada ne miruju, režim izgleda za godišnjicu ljudske, ali i političke tragedije u zemlji, sprema – otvaranje železničke stanice.

Veliko otvaranje

Gradonačelnik Novog Sada Žarko Mićin izjavio je na sednici Skupštine grada da bi još 15. septembra moglo da se očekuje otvaranje dela glavne železničke stanice u tom gradu, da se krilo D, koje se nalazi na nekih 100 do 150 metara od ulaza u Železničku stanicu, gde se 1. novembra prošle godine obrušila nadstrešnica, može osposobiti i na tom kolskom prolazu bi građani mogli da se bezbedno i nesmetano ukrcavaju na voz.

Ipak, da bi stanicu otvorili moraju da završe proveru statike zgrade, saznaju iz N1, što je neophodno kako bi se izvršila adaptacija kolskog prolaza koji izlazi na oba perona, a to bi poslužilo kao optimalno rešenje za Železničku stanicu u Novom Sadu.

Profesor Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu Ilija Tanackov rekao je za N1 da će, s obzioron na okolnosti, rešenje koje je predloženo biti usvojeno kada ga proveri struka i kada ga odobri Tužilaštvo.

„Dakle, činjenica da 15. septembra nije otvorena stanica je prevalencija struke nad politikom. Zbog ukupnih uslova kretanja i svega što je izazvao proces sa nadstrešnicom i tužilaški proces, koji ide svakako uz podršku veštaka FTN, to treba da bude ispoštovano da se ne bi ponovili negativni primeri koje imamo u našoj praksi, i to nedavnih, kao što je bilo recimo na stanici Međerovo, gde tužilački proces nije bio dobar“ objašnjava.

Tragedija u Novom Sadu: Sistem opasan po život

Protesti kao medikamenti

Jovana ne može da vraća dan kada je nadstrešnica pala. Nebrojeno ljudi zvalo ju je – samo da čuje da je živa, jer znaju da tim vozom putuje svaki dan. Posebno su joj bili teški i trenuci kada se u taj voz vratila.

„Ušla sam već sutradan, dan posle tragedije. Nisam želela, ali nisam imala drugi način da dođem na vreme na posao“, seća se ona. „Kondukterka je plakala sve vreme puta. Nikada neću zaboraviti njen izraz lica. Ja sam u tom vozu morala da provedmn neko mučno vreme tog dana, a njoj je to radno mesto.“

Plakala je, kaže, i ona svaki dan dva ili tri meseca, a na nju su kao terapija i medikamenti delovali svi protesti na koje je otišla jer je osećala da ljudi dele njenu tugu, da je ona postala tuga, ali i bes cele nacije.

I Sara iz Beograda volela je 15 godina unazad taj voz do Novog Sada, čak i kada nije bio brz. U Novom Sadu joj živi šira porodica i isključivo vozom išla je dva puta mesečno.

„Vremenom su garniture poprimale savremenije ruho i bilo je udobnije u odnosu na 2010. kada sam prvi put putovala. Mislim da sam znala svaki kutak nekadašnje železničke stanice, pa čak i kada su je renovirali. Nekoliko starih kioska pred njom, kafić na gornjem spratu koji baš i nije uvek radio, nekoliko šaltera pred kojima su kolone išle i do ulaznih vrata. Tu sliku upotpunjavala je stara lokomotiva – tačka susreta sa mojim najbližim“, seća se Sara.

Slično je i na nju delovao studenski bunt, možda baš zbog specifične veze sa gradom. Svakim okupljanjem, svakom šetnjom ili parolom osećaja je, kaže, „bes, praćen pitanjem – da li je moguće da posle svega i dalje niko ne razmišlja o posledicama i da se sve olako shvata, a još brže zaboravlja?“

Foto: Vreme/Katarina Stevanović

Ko će ponovo kročiti na stanicu

Vlast ne planira da otvori deo gde se nadstrešnica urušila, ali će ljudi koji bi dolazili na peron i uzimali voz biti samo 100 metara udaljeni od mesta zločina.

Potpuno pomešana osećanja koje ne može da razluči ima Jovana kada čuje vest da će se stanica ponovo otvoriti. Ona svakog dana gubi skoro sat vremena u putu jer voz sada ide do i od Petrovaradina.

„Ne mogu da zamislim da se vratim na to mesto, kao da se ništa dogodilo nije“, kaže ona. „Suluda su mi razmišljanja, jer s jedne strane jedva čekam da se stanica otvori, da ne bih morala da uzimam taksi, autobus i da gubim vreme da dođem iz Petrovaradina. Ali, opet, nisam sigurna da li želim i da li će biti bezbedno? Još me više muči – kome da možemo verujemo?“

Gde je odavde izlaz?

Sara i dalje putuje vozom do Petrovaradina, ali kaže da joj osećaj više nije isti.

„Izađem i kao da nesvesno tražim tu lokomotivu i stari kiosk nadomak nje“, opisuje.

Ona se na stanicu u Novom Sadu neće vraćati, barem neko vreme.

„Imajući u vidu šta se sve desilo, ne bih se zaista osećala sigurnom da baš tuda prolazim i dolazim“, kaže. „Osećam nelagodu i svaki put kada dođem do Prokopa, sada glavne železničke stanice u Beogradu. U početku sam gledala gde je nastrešnica i neprestano bih se okretala za sobom tražeći oznaku za izlaz.“