Nasilje, protesti, Srbija: Celom društvu treba psihoterapeut

Koliko društvo vapi za psihoterapijom? Da li kultura i okruženje, politička klima, masovna kultura i ekološka situacija signaliziraju potrebe čoveka za psihoterapijom?

I da li se protesti po srpskim ulicama mogu smatrati nekom vrsto „masovne psihoterapije“?

O tome se pričalo u novom razgovoru iz serije susreta „Psihoterapija i put ka sebi“, u organizaciji izdavačke kuće Clio i Galerije New Moment.

Pojedinac u svetu sistema vrednosti

„Književnost i postoji vekovima kao neka vrsta psihoterapije, kako za one koji je pišu, tako i za one koji je čitaju“, kaže pisac i prevodilac Zoran Paunović, profesor na Filološkom fakultetu u Novom Sadu.

Ilustruje to primerima iz „Hamleta“, „Kralja Lira“, „Zločina i Kazne“, gde postoje likovi koji „igraju ulogu“ psihoterapeuta i pomažu glavnom junaku da se izbori sa iskušenjima.

Psihoterapija u vezi sa kulturom ima ulogu da pojedincu pomogne da usvoji sistem vrednosti određene zajednice i kulture.

„Kao jedan od osnovnih etičkih principa psihoterapije ističe se vrednosna neutralnost, koja je dugo postojala kao ključan princip psihoterapije, ali se uvidelo da mi ne možemo biti potpuno vrednosno neutralni“, kaže psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović, profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu i urednica edicije „Imago“.

Pitanje je, dodaje Ignjatović, koliko psihoterapeut može i treba da bude vrednosno neutralan. Psihoterapeut ne usmerava ka svojim ličnim vrednostima, ali je važno pravilno balansirati šta je ono što je prihvatljivo i šta treba prihvatiti, a šta menjati.

„Mi smo svi zajedno odgovorni da menjamo neke društvene uslove i kontekst u kojem živimo. Ako on nije u skladu sa onim vrednostima koje smatramo važnim i relativno univerzalnim, adaptacija na neke pojave koje procenjujemo kao amoralne nije nešto za šta psihoterapeut može i treba da se zalaže“, naglašava Ignjatović.

Hoćemo li protestovati zbog mentalnog zdravlja?

Kultura i umetnost mogu, kaže Ignjatović, da po sebi imaju terapijski efekat, dok sa druge strane mogu biti represivni i na kraju generator mentalnih tegoba i poremećaja.

„Na nas sve utiču društvo i istorijski trenutak u kojem živimo. Mi živimo u trenutku nepovoljnom za naše mentalno zdravlje, što pokazuju rezultati različitih studija“, kaže Ignjatović.

Objašnjava da nova epidemiološka istraživanja govore da svaka treća osoba u Srbiji ima neke teškoće sa mentalnim zdravljem, a svaka šesta ispunjava kriterijume za mentalni poremećaj.

„Mi u najmanju ruku možemo da govorimo o egzistencijalnoj nesigurnosti“, naglašava Ignjatović i dodaje da nesigurnost, neizvesnost, ugroženost vazduha i vode i situacija sa litijumom ukazuju da „mi dugo živimo u dramatičnom i zagađenom prostoru“.

Mentalno zagađenje je, kaže, to što (ne)kultura promoviše nasilnost u komunikaciji i javnom diskursu. Kako kaže, građanska je dužnost da se to menja.

Dok se narod nekada borio za slobodu i parče zemlje, a danas da odbrani vodu i čist vazduh, da li će sutra ustati i „šetati“ za svoje mentalno zdravlje?

Da li je onda ključ okretanje jednih prema drugima i stvaranje neke bolje zajednice? Jer, kako Ignjatović ukazuje, „protesti, koje imamo godinama unazad jesu iskazivanje potrebe za zajedništvom“.