Muhamed Alabar, čovek koji neometano kupuje Beograd

Mediji su ga 2015. predstavili kao anonimnog biznismena iz Dubaija  čiji će novac omogućiti Aleksandru Vučiću da ostvari svoj san o Beogradu na vodi, a sad je dovoljno da kažu samo  – Alabar.

MUHAMED ALABAR

Njegovo ime u svesti Beograđana znači „onaj koji sve više i više kupuje Beograd“. Neki se zbog toga namršte, a neki se ozare. Nedavno je njegovoj firmi Igl Hils koja već poseduje Beograd na vodi, država prodala još 327 hektara  površine Beograda.

Taj prostor uključuje „Mostarsku petlju“, tri pojedinačna bloka u Savskoj ulici, celokupan prostor Beogradskog sajma sa garažom i tramvajskom okretnicom Gospodarska Mehana u Bulevaru vojvode Mišića, prostor Petlje Radnička u sklopu Mosta na Adi sa okolnim akvatorijumom i marinom, Savski rukavac sa obalom na Adi Ciganliji pa i sam ulaz za Adu, prostor „Stare šećerane“, pojas uz Topčidersku reku  sve do Doma garde, a na Novom Beogradu površinu između Gazele i Mosta na Adi, uključujući i priobalje Save i Stari železnički most.

Prema proceni ekonomista, taj prostor vredi dvadeset milijardi evra.

Direktna pogodba

Da taj deo Beograda pripadne Alabaru, odredila je Vlada Srbije Odlukom o izradi izmena i dopuna plana područja posebne namene uređenja dela priobalja grada Beograda – područja priobalja reke Save za projekat „Beograd na vodi“. Alabar je samo platio, i počeo da sprovodi Odluku.

Plan izrađuje Agencija za prostorno planiranje i urbanizam Republike Srbije. Nije, međutim, raspisan međunarodni urbanističko-arhitektonski konkurs koji se podrazumeva za ovakav poduhvat, već je vlast ceo posao dogovorila sa Alabarom direktnom pogodbom.

To može da znači sledeće: da vlast ne poštuje zakon, da za Alabara ne važe srpski zakoni, da ono što on hoće da napravi na tom delu Beograda ne bi pobedilo na međunarodnom konkursu zato što bi bez svake sumnje međunarodni žiri znao šta je dobro a šta nije, da to što on hoće da napravi hoće i vlast. I zato je sve ostalo nepotrebno, i zato se o Beogradu odlučuje direktnom pogodbom.

Kao u Belorusiji

Da stvar bude još grđa, sve to, i Odluka i pogodba, dešava se nekako istovremeno kad se saznalo (Rojters) da je Alabar pokrenuo prodaju svog udela u projektu Nort voterfront u Minsku, glavnom gradu Belorusije koja je zbog bliskosti sa Rusijom na udaru zapadnih sankcija. Nort voterfront je stambeno naselje slično Beogradu na vodi. Zauzima 1000 hektara Minska koje je Alabar  dekretom dobio od predsednika Lukašenka uz brojne dozvole, pa i da poveća gustinu izgrađenog prostora na 93 odsto.

Naravno da nas se ovo poslednje ne tiče, osim što ukazuje na podudarnost odnosa beloruske i ovdašnje vlasti prema Alabaru, ali bi zato trebalo da nas se tiče deo ove priče o prodaji jer, sve je moguće.

Kako to rade Zagrepčani

U Zagrebu Muhamed Alabar nije uspeo da kupi ništa, a hteo je. U vreme gradonačelnika Milana Bandića hteo je da pokrene Zagreb-siti, kongresno-poslovni-stambeni megakompleks uz Savu, na području Velesajma, ali mu nije uspelo. Stručna javnost, opozicija i građani su bili protiv, i gradska vlast je pre četiri godine odustala od projekta.

Beograd nije bio te sreće. Stručna javnost, opozicija i građani samo negoduju zbog širenja Beograda na vodi na još 327 hektara, što je naravno isto kao i da ćute, iako već imaju crno-na-belo primer Beograda na vodi koji im je doneo veliko ništa.

Kad je nedavno potvrđena informacija (Rojters) da Alabar sarađuje sa Džaredom Kušnerom povodom zgrade Generalštaba, da će im je vlast dati u zakup na 99 godina bez naknade kako bi je pretvorili u stambeno-poslovni kompleks, opet se nije reagovalo. O ovoj saradnji i o njenim posledicama bilo je nekoliko medijskih tekstova i reakcija stručnjaka. Znači opet ništa.

I posle se svi čudimo kada je već kasno. Biće da Zagrepčani znaju nešto što Beograđani ne znaju.