Vlada Republike Srbije donela je na sednici u nedelju donela rešenja o dodeli novčane nagrade osvajačima medalja na upravo završenim Olimpijskim igrama u Parizu.
Osvajače zlatne medalje Srbija nagrađuje za njihove uspehe sa po 200.000 evra.
Za osvojenu srebrnu medalju u olimpijskoj disciplini tekvondo, Aleksandri Perišić i njenom treneru Petri Butali dodeljena je nagrada u iznosu od 100.000 evra, dok je članovima muške košarkaške reprezentacije pripala nagrada u visini od 60.000 evra za osvojenu bronzanu medalju – svakom igraču i selektoru Svetislavu Pešiću.
Ni manje zemlje, ni većih nagrada
Poređenja radi, američki olimpijski i paraolimpijski komitet isplaćuje bonuse svojim osvajačima medalja, pored drugih stipendija i beneficija, poput zdravstvenog osiguranja, plaćajući 37.500 dolara za zlato, 22.500 dolara za srebro i 15.000 dolara za bronzu.
Iznose koji su naši sportisti zasluženo osvojili, prosečni srpski građani mogu samo da sanjaju. Predviđene nagrade veze nemaju sa domaćom ekonomijom, te se uvek nakon slavlja pokrene i niz pitanja, da li Srbija to može da priušti i zašto se druge oblasti ne tretiraju kao sport?
Prvi primer, uvek su učenici koji postižu izvanredna dostignuća na međunarodnim naučnim olimpijadama. A ima ih mnogo.
Predsednica Unije sindikata škola Beograd, Snežana Romandić Petrović kaže za „Vreme” da se, osim nekog teksta u novinama ili prigodne prilike kad ih predsednik primi, ne govori o adekvatnim nagradama za njihova postignuća.
„Te nagrade bi barem trebalo da budu stimulišuće, da oni ostanu da se školu u Srbiji i da kasnije žive i rade tu. Mi ni ne znamo šta se sa njima dešava, nekako su ispod rdara interesovanja”, kaže Romandić Petrović.
Dodaje da nagrađivanje sportista uvek ode u pravcu reklamiranja sporta u svrhu nečije politike.
„Kod nas je sve postavljeno tako da svi hoće da se očešu o nečiji uspeh”, kaže Romandić Petrović.
Zašto ne važi isti princip?
Sagovornica „Vremena” naglašava da joj nije žao što sportisti koji su postigli rezultate dobijaju te nagrade, ali pošto nisu usaglašene sa našom ekonomijom, nekako nas teraju da se međusobno upoređujemo.
„To nije suština. Sportisti se čitavog života spremaju za ovakva dostignuća i niko ne spori da treba da budu nagrađeni jer i oni reprezentuju zemlju.
Ali, zašto se isti princip ne primenjuje i za druge oblasti, to je pitanje za nadležne”, kaže Romandić Petrović.
Dodaje da koliko kod mi govorili da smo ekonomski jaki, mi smo u suštini siromašna zemlja, koja nema novca za kamen temeljac, obrazovni sistem i ulaganje u mlade.
Zaključuje i da država koja ne ulaže u obrazovanje ne može ničemu da se nada.
