U Srbiji prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (od pre dve godine) se po glavi stanovnika na godišnjem nivou popije oko 11 litara alkohola, dok je svetski prosek šest.
„Uzmi jednu valja se” – kultura konzumiranja alkohola u Srbiji je i više nego prisutna, a za domaćine koji sami proizvode rakiju, vino i druga alkholna pića ne uzeti piće kada ponude može biti uvreda.
„Naša kultura govori da nisi muškarac ako ne popiješ. Jednom sam doživeo da domaćin nije želeo sa mnom da sedne jer ga ‘nisam ispoštovao’. Tražio sam sok umesto njegove rakije”, kaže za „Vreme“ Aleksandar Janić iz rehabilitacionog centra „Duga” Novi Sad i neko ko se izborio sa zavisnošću od alkohola.
Objašnjava da je imao velikih problema sa alkoholom i da nikada više nije popio ni kap alkohola, te savetuje i druge da ne postoji “još samo jedna čašica” ili “malo ću, nisam dugo”.
Govori da je „Duga“ organizacija koja je pomogla veliki broj ljudi koji imaju problema sa alkoholom, ali i da je broj ljudi koji imaju ove probleme konstatno velik, te da nema ni smanjivanja ni povećavanja broja.
„Problem je ogroman jer se ne prepoznaje kao problem i jer je alkohol široko dostupan“, kaže naš sagovornik.
Koja je njegova priča?
Zbog ružnog razvoda svojih roditelja i pregrubog za njegova shvatanja već sa 17 godina Janić je otišao od roditeljskog doma sa ogromnom zaradom. Svirao je gitaru, a nakon toga počinje samostalno da radi kao jedan od prvih di-džejeva u Jugoslaviji. Bilo ih je, kaže svega četvorica ili petorica, pa su mogli da diktiraju cene.
Nakon toga dolaze devedesete i kako bi povećao svoja primanja postaje vlasnik nekada popularne diskoteke „Đava“ u Novom Sadu. Pozajmio je novac od ljudi od kojih se, kaže, „ne pozajmljuje novac“, nakon čega počinje rat, te diskoteka prestaje sa radom.
Partner je pobegao sa svom opremom u koju je Janić uložio novac, a i zbog rata je svakako sve izgubilo smisao, te i prodaja te opreme ne bi išla.
„Kao takav uvek sam imao pristup ljudima koji su voleli da dođu od onih opasnijh do običnih. Kada sam upao u takvu gužvu neko od tih ljudi je došao sa kesom, sa kilogramom heroina i ponudio mi je besplatno kako bih se izvukao. Naravno od toga ništa nisam prodao, navukao sam se.“
Početak uzimanja alkohola
Ideja je bila da ne bude kod kuće, a u glavi da ne bude u realnom životu. Posle 14 godina uzimanja heroina, počinje da pije.
„Ustanete ujutru i samo telo pri pomisli na uzimanje alkohola vam se buni, kreće povraćanje i sve drugo uz to, ali mozak kaže: ’Uzmi da bi bio bolje’. Tako sam živeo četiri godine, a još sam kombinovao i sa tabletama.“
Pokušavao je devet puta da se leči, a poslednji put nije verovao u efekat lekova to jest Esperala. Kada nakon njih uzmeš alkohol izazivaju mučninu, epi napade, pa čak i smrt.
„Nisam u to verovao. Popio sam alkohol preko toga i pao mrtav preko puta jedne velike pijace. U tom trenutku se tu slučajno našla hitna pomoć. Tako da ja verujem da sam božijom zaslugom, a neko kaže srećom, preživeo.“
Kada se pita zašto sve ovo, Janić kaže „sve iz stava da bi bio frajer i neko ko je mangup, a to je jako skupa cena“.
„Medicina nas se odrekla“
Nakon 18 godina takvog života došao je u jednu organizaciju koja je na bazi hrišćanstva osnovana i dodaje da su jedino takve organizacije ovde, i ne samo ovde nego i u Evropskoj uniji, koje se bave ovakvim stvarima jer oni, kaže, doživljavaju da ih se medicina odrekla.
„Ne postoje lekovi za bolesti zavisnosti. Postoje lekovi za depresiju koji se daju ljudima koji imaju problem sa bolestima zavisnosti, ali depresija je klasičan pratilac alkoholizma, svih bolesti zavisnosti.“
Kaže da nakon toliko godina rada mehanizam koji se primećuje da pomaže u lečenju bolesti zavisnosti jeste da se nakon medicinske detoksikacije ode u sredine gde neko može biti pošteđen od iskušenja, te da tako usvaja nove načine razmišljanja i donošenja odluka.
A o tome kako neko odluči da život mora promeniti, kaže da se retko desi da nekome klikne da promene mora biti, nego se „obično zabiješ u zid, dođeš do nekog kraja gde ti odlučuješ.“
Svoje lečenje započinje u Rehabilitacionom centru „Duga“ i to je trajalo godinu i po dana, a nakon toga je odlučio da pomaže drugima. Tako da je već 15 godina svoj život posvetio pomoći drugima, a pored toga ima i svoju porodicu.
„Mislio sam da je moj život okončan, da nema smisla i da je sve besmisleno, ali ta moja muka dobija smisao i svrhu kroz pomoć mladima.“
Srbija se ne brine dovoljno o mladima
Napominje da bi u Srbiji svi da beru cveće, a niko da ga zaliva – pa kaže da su deca divna, ali da se ne brinemo o njima dovoljno.
„Mislim da zakonske sprege prodaje alkohola maloletnicima ne funkcionišu baš najbolje.“
Drugi problem koji navodi jeste taj da svest kod ljudi o ovom problemu nije dovoljna, te je lako nadmudriti i zamoliti nekoga da proda alkohol.
„Nekad je veća ljubav reći ne nego da.“
Zaključuje i da je problem i zakon koji govori o reklamiranju alkohola u medijima, te se tako svašta nudi direktnim ili indirektnim putem.
