Žrtva zakona rata

Svet najzad može da odahne. Nepodnošljivi moralni pritisak izazvan ratom u Bosni naglo je oslabio posle pogibije dvojice Francuza pod plavim šlemovima u blizini sarajevskog aerodroma. Ako je slučaj s obaranjem italijanskog aviona još nejasan, ovoga puta gotovo svi se slažu da je zločin počinila muslimanska strana. Do sada je važilo da su najveći krivci i agresori Srbi, zatim Hrvati, dok su Muslimani uglavnom nedužne žrtve. Svet koji je priznao Bosnu i prihvatio Aliju Izetbegovića kao njenog predsednika nije hteo ili mogao da mu efikasno pomogne, a oni koji bi trebalo da brinu o održanju svetskog poretka nisu znali kako da se odbrane od optužbi vlastite javnosti.

Zapadna štampa i televizija gotovo su uspele da iznude vojnu intervenciju koju nije želeo niko od političara i generala. Muslimanski zločin sada postaje ključni argument onih koji su se zalagali samo za humanitarnu pomoć, pošto više nema nevinih, pošto se može umanjiti Izetbegovićevo početno moralno preimućstvo, što znači da se gubi cilj i opravdanje svake intervencije. Ako i s muslimanske strane pucaju na „plave šlemove“, onda se tu više nema kome pomagati.

Ovakva situacija bila je, zapravo, stvorena i pre ubistva dvojice Francuza, još na Londonskoj konferenciji, gde je konačno prevagnulo opredeljenje za diplomatiju i uklonjena vojna pretnja, što je Izetbegoviću bez sumnje donelo bolno razočaranje u svetsku pravdu. On zna da mu niko za stolom ne može vratiti ono što je na terenu izgubio i time je cela njegova strategija pala u vodu. Konferencija je, po svoj prilici, bitno uticala na konačnu promenu ponašanja njegove vojske. Ne samo što više nije vredelo čekati na pomoć spolja nego su im se i mirovne trupe morale učiniti kao simbol nepravde i kao smetnja da slobodno ratuju kada se već ratovati mora.

Izetbegovićeva politika nije bila ratna; on nije želeo i nije verovao u rat, što se vidi po tome da ga je dočekao nespreman. Govorio je o jedinstvenoj Bosni kao građanskoj državi, što je, možda, iskreno mislio, što je, svakako, delovalo razumno i što se, očigledno, pokazalo nerealnim. Karadžićeva stranka nije htela ni da čuje, a HDZ je pustila da oni prvi uđu u sukob s Muslimanima.

Oni Bosanci koji su zaista odbijali nacionalne stranke i koji i danas, iz svojih podruma ili iz neke nesrećne emigracije, još veruju u neuništivost svoje Bosne, bili su spremni da Izetbegoviću priznaju neku prednost nad srpskim i hrvatskim vođama. On je morao biti veći Bosanac od njih, već i zato što Muslimani iz Bosne nemaju kud. Ta razlika pravila se do početka rata, pa i docnije, barem u Sarajevu gde se znalo samo za one koji grad napadaju i koji ga brane.

Ali, Karadžić je lako mogao dobiti opkladu da će bosanski predsednik tokom rata morati da ostane samo muslimanski vođa. Njegovu „građansku“ politiku moraće da zastupa neko drugi, onda kada to ponovo bude imalo nekog smisla. Izetbegović je žrtvovao svoje moralno preimućstvo koje mu nije ništa donelo, osim naklonosti i sažaljenja svetske javnosti. Odmah posle povratka iz Londona objavio je da mu nije više prioritet mir nego sloboda, što znači rat do kraja. Njemu mirovne trupe više nisu potrebne i možda je zaista tačno da je napad na njih „planiran i svestan“. Ali, Izetbegoviću i njegovom štabu sada se čini da je ceo svet, takođe planirano i svesno, žrtvovao Bosnu i Muslimane.

Ova akcija, u svakom slučaju, nije u duhu dosadašnje strategije provociranja međunarodne intervencije ili traženja pomoći u oružju, kao što ni Izetbegovićev savez s Tuđmanom nije u duhu politike očuvanja jedinstvene Bosne. Radovan Karadžić dobija priliku da dokazuje kako je bio u pravu, kako je od početka to bilo posredi i kako je on nepravedno ocrnjen. Izetbegović mu je poklonio taj politički poen, ali zato sigurno odbija ponudu o trampi 20 odsto zemlje za mir.

Uskoro će se, međutim, pokazati da je Izetbegović pogrešio, da se uzalud odrekao makar i beskorisne podrške svetske javnosti i ono malo preostalih Bosanaca koji ne gube nadu u obnovu zajedničkog života. Jer, muslimansko-hrvatski sporazum, o čemu god tu bila reč, ne može se održati. Iz istog onog tajanstvenog razloga iz kojeg u ovoj bivšoj zemlji niko ni s kim već godinama ni o čemu nije postigao trajniji sporazum. Ili je ovo vreme nesporazuma, ili ovde niko više ne zna kako se to radi. Svi

igraju samo na sve ili ništa, na život i smrt.

Muslimani i Hrvati već mestimično pucaju jedni na druge i niko im ne može objasniti da su se njihovi vođi drugačije dogovorili. Među Muslimanima će se neizbežno pojaviti pravi fundamentalisti, o kojima od početka govori srpska propaganda, ali ne zato što su se oduvek krili iza maske građanske Bosne, nego zato što rat pojačava ekstreme, traži najprostija, nagonska obrzaloženja i ne može se voditi samo u ime zajedničkog života. Izetbegović nije mogao ratovati u ime sva tri naroda, dok SDS i HDZ predvode samo svoje. A teorija o skidanju maski vodi pravo u anticivilizacijski haos i košmar, pošto zapravo dokazuje da je čovek ipak zver, a sve ostalo je šminka i licemerstvo. Ali, da je život u zverinjaku bio udoban, tamo bismo i ostali.

Svet je propustio najbolju priliku da se umeša u rat na samom početku, kada su srpski dobrovoljci upali u Bijeljinu i kada se videlo kome i čemu služi JNA. Sada svi polako prihvataju srpsku verziju po kojoj je tamo reč o verskom, etničkom i građanskom ratu, dakle o zverinjaku. Intervencija je zakasnila, a diplomatija veoma poranila. Sada bi pomoglo samo prskanje cele Bosne sprejom koji izaziva dremež ili baca ljude u onu istu kontemplativnu, fatalističku pasivnost u kojoj je ta zemlja vekovima živela. Bez spreja, biće potrebno samo više vremena i ljudske krvi, ali na kraju, koji je možda toliko udaljen da nas se i ne tiče, duh prostora i istorije ponovo će se uspostaviti, jer je to nešto što se ne da savladati ljudskim naporom.

To što je Izetbegovićev očajnički pokušaj spasavanja Bosne očigledno propao, ne znači, međutim, da je išta drugo uspelo i pobedilo. Bosna nije ni sačuvana ni podeljena. Barem u ovoj fazi, na koju se god stranu osvrnete imate utisak da je poražena i da joj nema izlaza. To važi za Srbe, Hrvate, Muslimane, Crnogorce, Albance, Makedonce. Niko od njih nije rešio svoj problem, razgraničio se, konstituisao nešto stabilno i stvorio perspektivu makar mirnog života, da ne govorimo o prosperitetu, demokratiji i uključivanju u svetski poredak.

Svi su, međutim, makar verbalno izrazili volju da se usaglase sa svetom, izuzev srpskog režima koji tako nešto načelno odbija, kao sramnu kapitulaciju. Svejedno, stvar se neće bitno popraviti i ako pobedi Panićeva „kapitulantska“ politika, jer problem koji se otvorio više ne zavisi ni od čije pojedinačne volje. Uzalud opozicija i u Beogradu i u Zagrebu traži demokratiju. Uz ovakve nacionalne i manjinske probleme i antagonizme od toga nema ništa, ma ko se smenjivao na vlasti.

Jugoslavija svakako nikada nije bila kolevka slobode, ali njen prostor je tako začaran da se raspadom pretvara u zbirku malih fašizama i, naravno, u zverinjak. Kao kada šest ljudi istovremeno pokušava da iz dva poteza sastave Rubikovu kocku, i to svako svoju boju. Slovenci su uspeli, ali ostali su zato morali da potegnu sekire.

Svetskom poretku preostaje da se odavde povuče i zaključi da međunarodne norme važe svuda osim tamo gde ne važe. Naš slučaj možda će poslužiti kao egzemplar i doprineti smanjivanju globalnih civilizacijskih ambicija. Svet prosto nije jedno selo i to će saznanje možda teže pasti njegovom civilizovanom delu nego nama koji ostajemo po strani. U tome i jeste civilizacijska razlika: oni o nama brinu više nego mi sami. Ako na kraju odustanu, ako produže bez nas kao što bismo mi da smo na njihovom mestu, za tri godine nećemo znati ni kako se kvakom otvaraju vrata u Londonu.