Normativno uređivanje sistema lokalne samouprave tokom minule decenije odvijalo se pod uticajem inercije legislative administrativnog socijalizma, koji je samo preko spoljnih i manje važnih obeležja stvarao iluziju mekšeg i fleksibilnijeg zakonodavstva. Na delu je bio nedemokratski politički sistem, u kome nije bilo vladavine prava i tržišne ekonomije, sa naglašeno centralističkim i netransparentnim tipom organizacije i upravljanja. Česte promene u pravnom sistemu bile su prevashodno dokaz vladavine nekvalitetnog prava. Stvorena je gusta i nefunkcionalna normativna mreža, koja je pogodovala političkom voluntarizmu i biropatologiji.
Sledstveno opštem političko-pravnom ambijentu, i oblast pravnog ustrojstva lokalne zajednice manifestuje, ne samo u organizaciji vlasti, zaostajanje domaće legislative u odnosu na savremena rešenja u razvijenim zemljama Evrope, razvijenim demokratijama, u kojima su se odigrale izuzetno krupne promene. Prepoznatljiva je u nas i priviknutost na drastična odstupanja, trajni i neprevaziđeni raskorak između normativnih projekcija i prakse. Otuda su retki domaći pravni instituti, institucionalna i organizacijska rešenja po kojima bi vrednost našeg sistema mogla biti pouzdano upoređivana sa teorijom, normom i praksom u drugim sredinama.
U situaciji kad smo pred izazovima opsežnih i dubokih promena, ne samo pravnog sistema, otvara se potreba boljeg razumevanja značaja lokalne zajednice i lokalnog društva, lokalne vlasti i lokalne samouprave, lokalne politike i lokalne demokratije. Bez obzira na veličinu i složenost institucionalne i organizacijske mreže – države, privrede i društva – lokalni nivo ostaje početak, a u mnogim stvarima i kraj ispoljavanja i zadovoljavanja interesa, potreba i aspiracija velikog broja građana. Na tom planu najuočljivije i najefektivnije su slabosti sistema, njegova nefunkcionalnost i neelastičnost, otuđenost i dezorganizovanost njegovih institucija i organizacija, ali i nekompetentnost, neažurnost i neetičnost njegovih kadrova, činovnika i nameštenika.
Steklo se previše ozbiljnih i neodložnih razloga da se pristupi postepenoj i sinhronizovanoj rekonstrukciji pravne regulative i utemeljenju novih koncepcija u stvaranju i ostvarivanju zakonskih i podzakonskih akata. Od novog pravnog sistema očekuje se da postane i ostane solidna barijera u odnosu na sva iskušenja kvarenja sistema, njegove totalitarne i autoritarne degradacije kao i potencijalne uzurpacije vlasti. Međutim, to više nije samo stvar jedne sredine, jedne države, jednog društva. (Re)integrisanost u međunarodnu zajednicu, u uslovima sve svrsishodnije međuupućenosti i međuuslovljenosti država, regiona i gradova, postaje koegzistencijalni imperativ.
Brojni i kompleksni su ciljevi koje bi novi Zakon o lokalnoj samoupravi mogao tokom vremena u većoj ili manjoj meri da zadovolji, to jest da podstakne buduće i dalje putokaze u traganju za prosperitetnijim, sređenijim i stabilnijim razvojem lokalne i nacionalne zajednice. Od ovog Zakona očekuje se da doprinese pokretanju procesa postepene debirokratizacije i demokratizacije političkog, ekonomskog i društvenog sistema u lokalnoj zajednici. Taj preokret moguć je samo afirmacijom7 nespornih karakteristika moderne organizacije i upravljanja, uvažavanjem tendencija decentralizacije, dekoncentracije i delegacije vlasti. Jačanje položaja i uloge lokalne zajednice može se započeti i očuvati ne samo prenošenjem prerogativa viših instanci već i doslednijim širenjem njenih izvornih prava, ovlašćenja i odgovornosti. Krajnje je vreme da se napusti model prenormiranog i uniformnog, monotipskog pristupa lokalnoj zajednici, koji ne poznaje i ne priznaje potrebu usvajanja modela deregulacije i elastičnih i fleksibilnih formi, politipske organizacije i upravljanja. Sa pravom se očekuje promena svesti i ponašanja kod svih važnih društvenih agensa, kako bi se u lokalnoj zajednici ojačala samoinicijativnost, samopomoć i samoodrživi razvoj. Vreme je da se napusti i lažna dilema o suprotstavljenosti uslova i potreba za demokratizacijom vladanja i upravljanja (izvitopereni laicizam) i uslova i potreba za jačanjem zanimanja, struke, profesije (izvitopereni tehnokratizam). Nesumnjivo je da će eliminaciji ove dileme doprineti i nezaustavljivi rast i primena tehnoloških inovacija, sticanja i širenja novih sadržaja i formi informacija i znanja – raznorodnih i raznovrsnih modernizacija. Tek po zadovoljavanju svih spomenutih ciljeva, aspiracija i potreba stekli bi se uslovi za postepenu harmonizaciju domaćih i evropskih pravnih instituta i institucija, za postupno približavanje dva udaljena sveta.
Međutim, vredna su spomena i nesumnjiva ograničenja koja su se našla na putu rekonceptualizacije ovog Zakona. Prvo, političke insuficijentnosti sistema, idejne nekoherentnosti i institucionalne manjkavosti; drugo, duboka senka nasleđenog pravnog poretka, sa brojnim ograničenjima u ključnim pravnim aktima; treće, nekonsolidovanost ekonomskih instituta i kategorija, s indikacijama drastičnog pada privrednih pokazatelja; četvrto, sindrom zatvorenog društva, izolacije i internacionalne marginalizacije; peto, inercija tradicionalističkog pristupa u administrativnim, organizacijskim i menadžerskim modalitetima; šesto, poremećaji u vrednosnim i etičkim kriterijumima društva, etniciteta i pojedinca.
Značaj i ciljevi zakona o lokalnoj samoupravi
Normativno uređivanje sistema lokalne samouprave tokom minule decenije odvijalo se pod uticajem inercije legislative administrativnog socijalizma, koji je samo preko spoljnih i manje važnih obeležja stvarao iluziju mekšeg i fleksibilnijeg zakonodavstva. Na delu je bio nedemokratski politički sistem, u kome nije bilo vladavine prava i tržišne ekonomije, sa naglašeno centralističkim i netransparentnim tipom organizacije i upravljanja. Česte promene u pravnom sistemu bile su prevashodno dokaz vladavine nekvalitetnog prava. Stvorena je gusta i nefunkcionalna normativna mreža, koja je pogodovala političkom voluntarizmu i biropatologiji.
Sledstveno opštem političko-pravnom ambijentu, i oblast pravnog ustrojstva lokalne zajednice manifestuje, ne samo u organizaciji vlasti, zaostajanje domaće legislative u odnosu na savremena rešenja u razvijenim zemljama Evrope, razvijenim demokratijama, u kojima su se odigrale izuzetno krupne promene. Prepoznatljiva je u nas i priviknutost na drastična odstupanja, trajni i neprevaziđeni raskorak između normativnih projekcija i prakse. Otuda su retki domaći pravni instituti, institucionalna i organizacijska rešenja po kojima bi vrednost našeg sistema mogla biti pouzdano upoređivana sa teorijom, normom i praksom u drugim sredinama.
U situaciji kad smo pred izazovima opsežnih i dubokih promena, ne samo pravnog sistema, otvara se potreba boljeg razumevanja značaja lokalne zajednice i lokalnog društva, lokalne vlasti i lokalne samouprave, lokalne politike i lokalne demokratije. Bez obzira na veličinu i složenost institucionalne i organizacijske mreže – države, privrede i društva – lokalni nivo ostaje početak, a u mnogim stvarima i kraj ispoljavanja i zadovoljavanja interesa, potreba i aspiracija velikog broja građana. Na tom planu najuočljivije i najefektivnije su slabosti sistema, njegova nefunkcionalnost i neelastičnost, otuđenost i dezorganizovanost njegovih institucija i organizacija, ali i nekompetentnost, neažurnost i neetičnost njegovih kadrova, činovnika i nameštenika.
Steklo se previše ozbiljnih i neodložnih razloga da se pristupi postepenoj i sinhronizovanoj rekonstrukciji pravne regulative i utemeljenju novih koncepcija u stvaranju i ostvarivanju zakonskih i podzakonskih akata. Od novog pravnog sistema očekuje se da postane i ostane solidna barijera u odnosu na sva iskušenja kvarenja sistema, njegove totalitarne i autoritarne degradacije kao i potencijalne uzurpacije vlasti. Međutim, to više nije samo stvar jedne sredine, jedne države, jednog društva. (Re)integrisanost u međunarodnu zajednicu, u uslovima sve svrsishodnije međuupućenosti i međuuslovljenosti država, regiona i gradova, postaje koegzistencijalni imperativ.
Brojni i kompleksni su ciljevi koje bi novi Zakon o lokalnoj samoupravi mogao tokom vremena u većoj ili manjoj meri da zadovolji, to jest da podstakne buduće i dalje putokaze u traganju za prosperitetnijim, sređenijim i stabilnijim razvojem lokalne i nacionalne zajednice. Od ovog Zakona očekuje se da doprinese pokretanju procesa postepene debirokratizacije i demokratizacije političkog, ekonomskog i društvenog sistema u lokalnoj zajednici. Taj preokret moguć je samo afirmacijom7 nespornih karakteristika moderne organizacije i upravljanja, uvažavanjem tendencija decentralizacije, dekoncentracije i delegacije vlasti. Jačanje položaja i uloge lokalne zajednice može se započeti i očuvati ne samo prenošenjem prerogativa viših instanci već i doslednijim širenjem njenih izvornih prava, ovlašćenja i odgovornosti. Krajnje je vreme da se napusti model prenormiranog i uniformnog, monotipskog pristupa lokalnoj zajednici, koji ne poznaje i ne priznaje potrebu usvajanja modela deregulacije i elastičnih i fleksibilnih formi, politipske organizacije i upravljanja. Sa pravom se očekuje promena svesti i ponašanja kod svih važnih društvenih agensa, kako bi se u lokalnoj zajednici ojačala samoinicijativnost, samopomoć i samoodrživi razvoj. Vreme je da se napusti i lažna dilema o suprotstavljenosti uslova i potreba za demokratizacijom vladanja i upravljanja (izvitopereni laicizam) i uslova i potreba za jačanjem zanimanja, struke, profesije (izvitopereni tehnokratizam). Nesumnjivo je da će eliminaciji ove dileme doprineti i nezaustavljivi rast i primena tehnoloških inovacija, sticanja i širenja novih sadržaja i formi informacija i znanja – raznorodnih i raznovrsnih modernizacija. Tek po zadovoljavanju svih spomenutih ciljeva, aspiracija i potreba stekli bi se uslovi za postepenu harmonizaciju domaćih i evropskih pravnih instituta i institucija, za postupno približavanje dva udaljena sveta.
Međutim, vredna su spomena i nesumnjiva ograničenja koja su se našla na putu rekonceptualizacije ovog Zakona. Prvo, političke insuficijentnosti sistema, idejne nekoherentnosti i institucionalne manjkavosti; drugo, duboka senka nasleđenog pravnog poretka, sa brojnim ograničenjima u ključnim pravnim aktima; treće, nekonsolidovanost ekonomskih instituta i kategorija, s indikacijama drastičnog pada privrednih pokazatelja; četvrto, sindrom zatvorenog društva, izolacije i internacionalne marginalizacije; peto, inercija tradicionalističkog pristupa u administrativnim, organizacijskim i menadžerskim modalitetima; šesto, poremećaji u vrednosnim i etičkim kriterijumima društva, etniciteta i pojedinca.
