Zaštita svedoka

Preporuke Saveta Evrope koje su od značaja za relevantna pitanja zaštite svedoka, ne odnose se na taksativno navedena pravila, već samo na konkretne slučajeve – organizovani kriminal, zatvorene društvene grupe, nasilje u porodici, te se stoga ove preporuke mogu primenjivati na sve, odnosno u svim slučajevima u kojima se javlja potreba zaštite svedoka. Isto se može primeniti i na Izveštaj o zaštiti svedoka Komiteta eksperata za krivičnopravne i kriminološke aspekte organizovanog kriminala, u kome je, u nekoliko navrata, naglašeno da je predmet analize zaštita svedoka koji su spremni da „svedoče protiv lica osumnjičenih za organizovani kriminal ili za drugu vrstu izuzetno ozbiljnih/teških krivičnih dela„. Takođe, ne treba zanemariti razliku između žrtve-svedoka i svedoka.

BALANSIRANjE: Suština problema zaštite svedoka u vezi je s nužnošću konstantnog balansiranja dva interesa – prava odbrane okrivljenog, koje je jedno od osnovnih prava garantovanih Evropskom konvencijom (članom. 6) i elementarnih prava svedoka, poput prava na život, slobodu i bezbednost ličnosti. U presudi Doorson protiv Holandije, Evropski sud za ljudska prava zauzeo je stav da, iako se u „članu 6. Konvencije eksplicite ne zahteva da interesi svedoka i/ili žrtve-svedoka budu uzeti u obzir… da su ti interesi (svedoka) zaštićeni drugim odredbama Konvencije“, pre svega članovima 2. i 8, i da su stoga „države ugovornice dužne da svoje krivične postupke tako organizuju da interesi svedoka ne budu neopravdano ugroženi“. Činjenica je da Evropski sud sve ekstenzivnije tumači član 2. – pravo na život. Od države se pritom zahteva da dokaže da je sprovela temeljnu istragu u slučaju gubitka života; ako to ne uspe smatra se da je povređen član 2. Osim toga, pravo na zatvorene, in camera sesije i na tajnost ličnih podataka podvode se pod zaštitu garantovanu članom 8. Konvencije. Gotovo u svim krivičnim postupcima država članica Saveta Evrope predviđeno je pravo na isključenje javnosti sa suđenja; u istom smislu i značenju, ovo pravo poznaje i garantuje i naš Zakon o krivičnom postupku.

U Preporuci (97) 13 Saveta Evrope koja se odnosi na zastrašivanje svedoka i prava odbrane naglašeno je da se ne sme dopustiti da usled „obeshrabrenosti svedoka da svedoče istinito i slobodno“ bude doveden u pitanje sistem krivične pravde; naravno, ne sme se zanemariti da pored ove postoje i brojne druge relevantne preporuke Saveta Evrope, npr. Preporuka (85) 11 koja se odnosi na položaj žrtve u sistemu krivičnog prava i postupka a koja takođe predlaže posebnu/specijalnu zaštitu svedoka. Stoga je preporučeno (u Preporuci (97) 13) da države članice u svoje pravne sisteme ugrade specifične mere zaštite svedoka. Takođe, treba imati u vidu da je pojam svedoka izuzetno široko definisan. Time je izbegnuta opasnost, predočena u izveštaju koji je Škotska uradila o pitanju zaštite svedoka, da usled suviše krute kategorizacije neke kategorije, lica kojima je zaštita potrebna neopravdano ostanu izvan sistema zaštite ili da se a priori pretpostavi potreba zaštite samo usled povezanosti sa organizovanom kriminalnom grupom. Svedok, prema definiciji sadržanoj u Preporuci (97)13, jeste „svako ko… raspolaže sa/poseduje informacije od značaja/relevantne za krivični postupak. Ova definicija obuhvata i veštake i prevodioce“. Eksperti Saveta Evrope, na Okruglom stolu posvećenom specijalnim istražnim merama, održanom u Beogradu, u septembru 2002, ukazali su na novi pravac u zemljama Zapadne Evrope koje imaju razvijene sisteme zaštite svedoka. Naime, počelo se sa zaštitom/ sakrivanjem identiteta lica zaposlenih u službama zaštite svedoka, zato što je praksa pokazala da se pritiskom/ zastrašivanjem ovih lica nastoji doći do podataka o zaštićenim svedocima.

Preporuka sadrži niz opštih principa: zaštitu svedoka, zavisno od konkretnog slučaja treba obezbediti pre, tokom i/ili posle suđenja; potrebno je obezbediti alternativne metode davanja iskaza (npr. iz posebne prostorije, uz isključenje javnosti, korišćenjem uređaja za iskrivljenje lika i/ili glasa); omogućiti korišćenje izjava svedoka datih u predsudskom postupku ukoliko svedok ne može da se pojavi na suđenju ili bi to bilo opasno po njega ili članove njegove porodice. Međutim, konstantno se u Preporuci naglašava neophodnost zaštite prava okrivljenog uopšte, a pre svega prava okrivljenog da osporava dokaze.

ANONIMNI SVEDOCI: Interesantno je da je Preporukom obuhvaćeno i pitanje anonimnih svedoka, tj. svedoka čiji identitet ostaje skriven/nepoznat okrivljenom. Zahteva se da to bude: izuzetna mera, da postoji posebna zakonom predviđena tzv. verifikaciona procedura, da branilac/ okrivljeni može osporavati kako potrebu anonimnosti svedoka tako i kredibilnost njegovog iskaza. Takođe, presuda ne sme biti zasnovana samo ili pretežno na iskazu takvog svedoka. Preporuka posebno reguliše status svedoka-saradnika, odnosno lica kojima ili preti optuženje ili su već osuđena, a koja organima pravosuđa pruže relevantne informacije. Pre svega predlaže se mogućnost i njihovog uključenja u program zaštite svedoka, a takođe i mogućnost posebnog/povoljnijeg režima izdržavanja kazne zatvora.

Evropski sud je u već pomenutoj presudi Doorson protiv Holandije, utvrdio da nije povređen član. 6 – pravo na pravično suđenje, time što su u postupku korišćeni iskazi anonimnih svedoka. Sud je pošao od činjenice da je identitet oba anonimna svedoka bio poznat istražnom sudiji, da je on pre nego što ih je prezentovao na suđenju preduzeo potrebne mere radi provere iskaza svedoka, kao i od toga da presuda nije bila zasnovana samo na iskazima ovih svedoka. Mali broj evropskih država poznaje institut anonimnog svedoka, npr. Holandija i Ciriški kanton Švajcarske, ali se i u ovim državama anonimni svedoci koriste samo u izuzetnim slučajevima, uz neophodnost ispunjenja brojnih uslova/ preduslova. Međutim, i pored toga što pravo takvu mogućnost predviđa, tome se ne pribegava često, pre svega zato što se može desiti da ključni delovi iskaza moraju biti izostavljeni iz zapisnika (radi zaštite svedoka), usled čega samo svedočenje postaje manje vredno kao dokaz.

Pored preporuka Saveta Evrope, treba imati u vidu kako Izveštaj o zaštiti svedoka koji je 1999. godine priredio Komitet eksperata za krivičnopravne i kriminološke aspekte organizovanog kriminala (inače osnovan 1997. godine) tako i studiju o merama zaštite svedoka koja je izrađena na osnovu analize zakonodavstva i prakse u 22 države članice Saveta Evrope devedesetih godina. Izveštaj o zaštiti svedoka koristio je kao polaznu premisu potrebu iznalaženja modela zaštite svedoka koji bi bio prihvatljiv/ adekvatan za veći broj država članica. Problem je, naravno, što zaštita svedoka zahteva balansiranje brojnih aspekata/ segemenata i to u najrazličtijim situacijama, usled čega je bilo potrebno posmatrati solucije od slučaja do slučaja i pri tome stalno imati u vidu da rigidni/ krut sistem pravila nije prihvatljiv. Izveštaj se zasniva na sistemima zaštite tri države članice; kad god se rade tzv. best practice studije države čije se zakonodavstvo i praksa analiziraju, predmet studije ostaje neimenovan. Inače, dve države ove programe zaštite primenjuju preko deset godina, a jedna preko tri godine. Intencija je bila da se, kroz detaljan prikaz stanja, državama članicama ostavi više prostora za implementaciju, koja bi odgovarala njihovoj tradiciji i pravnim sistemima. Osnovna poruka Izveštaja jeste da upravo interes pravičnosti suđenja zahteva zaštitu svedoka. Tek se garantovanjem/ zaštitom prava i svedoka odista poštuje interes za pravičnom i delotvornom krivičnom pravdom. Ako bi svedoci bili nevoljni/nespremni da svedoče slobodno i istinito, usled pretnji/ prinude, krivičnopravni sistem ne bi mogao da funkcioniše, tačnije ne bi mogao da funkcioniše kao pravičan i delotvoran. Osim toga, ukoliko postoji pravom predviđena dužnost svedočenja, ona (dužnost) je prihvatljiva/opravdana samo ukoliko svedok ne mora da strepi za svoj i život svoje porodice/ bliskih lica.

Sve tri države obuhvaćene Izveštajem imaju različite sisteme uključenja svedoka u programe zaštite (posebni odbori, komisije ili sama služba zaštite), ali su u svima suštinski elementi na kojima se procena potrebe pružanja zaštite svedoku bazira na: prirodi/težini krivičnog dela za koje se vodi postupak, ugroženost/opasnost za svedoka i/ili članove njegove porodice (zahteva se da postoje jasne naznake ozbiljne opasnosti), značaj samog svedočenja (da je reč o svedočenju koje je od suštinskog značaja za ishod postupka), pristanak svedoka i podobnosti svedoka za ulazak u program zaštite (procenjuju se psihološki, medicinski, društveni uslovi).

MERE ZAŠTITE: Suštinsko pitanje jeste kako zapravo zaštiti svedoka. Kako bi se izbegla ponavljanja, najbolje je relativno šematizovano ukazati na različite mere koje se koriste u programima zaštite svedoka imajući u vidu i Izveštaj i Studiju. Trajanje mera, kao i modaliteti primene, variraju od slučaja do slučaja. Nekada je svedoku zaštita potrebna samo do trenutka davanja izjave/svedočenja, nekada tokom čitavog postupka, pa i nakon njegovog okončanja. Stoga se redovno, u određenim intervalima vrši procena stepena opasnosti po svedoka.

Mere mogu obuhvatiti nadzor mesta prebivališta, fizičku zaštitu (telohranitelje), hitni privremeni premeštaj /preseljenje svedoka ili tzv. klasičnu policijsku zaštitu. U mere zaštite često se ubrajaju i pritvaranje/ uskraćivanje kaucije okrivljenom za koga postoji bojazan da će pretiti svedoku, zabrana napuštanja određenog mesta ili približavanja svedoku. Slede mere koje se koriste u predsudskom postupku i tokom suđenja: činjenje nedostupnim podataka na osnovu kojih je moguće utvrditi gde se svedok nalazi (npr. umesto adrese svedoka navodi se adresa policijske stanice, menja se broj telefona), alternativne metode davanja iskaza – iz posebne prostorije/ putem video-linka, korišćenjem uređaja za iskrivljenje lika i/ili glasa svedoka, omogućavanjem korišćenja izjava datih sudskim organima u predsudskom postupku bez pojavljivanja svedoka na suđenju. Krajnja mera je promena identita svedoka, koja je skopčana sa nizom pravnih i faktičkih problema u slučaju razvoda braka, izvršenja krivičnog dela, ostvarenja naslednih prava, jezičkih barijera, kulturoloških razlika. Pored ovih mera, u nekim državama, činjenica da je okrivljeni pretio svedoku predstavlja otežavajuću ili čak pooštravajuću okolnost kod izricanja kazne, dok u drugim postoji posebno krivično delo koje je po zaprećenoj kazni daleko teže od klasičnih krivičnih dela pretnje koje poznaju gotovo svi pravni sistemi.

Poseban tretman/ status imaju svedoci koji nisu očevici ili žrtve krivičnog dela, već saučesnici koji sarađuju sa pravosudnim organima. U većini država postoje striktna pravila o sudskoj nagodbi. Po pravilu, svedoku-saradniku kazna može biti smanjena najviše do jedne trećine. Osim toga, omogućava im se da kaznu izdržavaju po posebnom/ povoljnijem režimu, a nekada i sa izmenjenim ličnim podacima kako bi se izbegla odmazda. Iako troškovi nisu mali, neke od studija pokazale su da neretko prikrivene policijske operacije koštaju mnogo više, a osim toga, često su povezane sa brojnim problemima, npr. s otkrivanjem identiteta tajnog agenta (ne samo zato što njega/nju onemogućava da dalje radi već iziskuje i preduzimanje mera zaštite tog lica).

U nekim državama službe zaštite svedoka koriste neku vrstu Memoranduma o razumevanju, koji formalno ne predstavlja ugovor već više kodeks ponašanja svedoka. Pre potpisivanja, sa svedokom i, ako su i oni obuhvaćeni programom, članovima njegove/njene porodice, kao i advokatom, o sadržini ovog sporazuma raspravlja se do detalja. Najčešće sporazum sadrži potvrdu dobrovoljnosti uključivanja u program zaštite, činjenicu da dužina trajanja zaštite zavisi od procene rizika od strane službe za zaštitu svedoka, dužnost svedoka da se uzdrži od svake aktivnosti koja može povećati rizik, dužnost da lice u najkraćem roku potraži posao, uslove pod kojima će program zaštite prestati.

Na kraju, reč-dve o međunarodnoj saradnji u ovoj oblasti. Sve veća profesionalizacija i internacionalizacija kriminalnih organizacija zahteva da i programi zaštite svedoka budu organizovani na međunarodnom nivou kako bi bili delotvorniji. Većina agencija i službi za zaštitu svedoka u Evropi već sarađuje na neformalnim osnovama, pre svega kada je svedoka potrebno privremeno ili trajno izmestiti iz njegove države. Osim toga, treba imati u vidu da postoje brojne konvencije Saveta Evrope koje se bave međunarodnom saradnjom država u krivičnopravnoj oblasti – od ekstradicije do uzajamne pravne pomoći, prenosa/ preuzimanja postupka, izvršenja krivičnih sankcija sa opštom tendencijom ostvarenja najšire moguće saradnje i to uz prevazilaženje formalizma kad god je to u funkciji što efikasnijeg suprotstavljanja kriminalitetu, kakva je i oblast zaštite svedoka. Balans suprotstavljenih interesa, svedoka i okrivljenog, teško je postići, ali postojanje Evropskog suda za ljudska prava, čini se, može barem ponekad olakšati donošenje odluke, ako se ima u vidu da se okrivljeni koji smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno može obratiti Sudu, a da se, ako se suviše dugo čeka sa zaštitom svedoka, može desiti da to više nije ni moguće ni potrebno, jer svedoka ili nema ili jednostavno više ne želi da svedoči.