Kad se učenik zapita „zašto moram ovo da učim, kakve to ima veze sa mnom i sa životom?“, to je znak njegovom nastavniku da primeni kreativnu dramu. Smatra se da je kreativna drama najneposredniji način kojim pedagog može učenicima da približi nastavno gradivo. Nastavnici u Srbiji još ne primenjuju ovaj metod, zato što im je nepoznat.
Novi pokušaj da se postojeći klasični načini predavanja nastavnog gradiva osavremeni kreativnom dramom predstavlja nedavno promovisani Vodič kroz kreativno dramski proces, prvi priručnik ove vrste u Srbiji. Vodič je rezultat projekta Dramska edukacija za interkulturalno učenje (Intercultural Drama Education And Learning – IDEAL), a finansira ga Evropska unija kroz program „Podrška civilnom društvu“. Nastao je nakon jednogodišnjeg rada tima dramskih i plesnih pedagoga sa oglednim grupama nastavnika u Beogradu, Nišu, Smederevu i Zrenjaninu na edukaciji za dramski rad sa mladima. Vodič je dostupan na sajtu njegovog izdavača ‘Bazaarta’ iz Beograda, organizacije umetnika koja ima za cilj razvoj savremenih izvođačkih umetnosti i njihov dijalog sa društvom: www.bazaart.org.rs.
Vodič kroz kreativno dramski proces će uputiti „pedagoge na metode i principe kojima će moći da vode proces kreativne drame“, objašnjava Marina Milivojević-Mađarev, urednica ovog izdanja. „Podeljen je na osam poglavlja u kojima je objašnjeno šta je kreativni dramski proces, zašto ga treba primenjivati, ko može da učestvuje u njemu, kako ga voditi, zbog čega u kreativnom radu koristimo različite medije i podsticaje, na koji način nastaje predstava od dobijenog materijala, kome se obraćamo tom predstavom, i kakvu promenu ostvaruje kreativni dramski proces. Vodič ima 11 autora. Može da se čita na uobičajen način, listanjem stranica, a za one koji hoće odmah odgovor na pitanje koje ih zanima, omogućeno je da ga dobiju odmah nakon klika.“
Šta je kreativni dramski proces?
Sunčica Milosavljević, glavna i odgovorna urednica Vodiča kroz kreativno dramski proces, i menadžer ovog projekta Bazaarta, objašnjava: „Kreativna drama je metod, način ili pristup kako sa učenicima na osnovu njihovih iskustava i na osnovu nečega što ih zanima – citata iz knjiga koje im se dopadaju, ličnih dnevničkih zapisa, nastavnih predmeta koji su im dragi – razvijamo dramsku strukturu. Igrom na planu fikcije učenik saznaje teme, ličnosti i vrednosti iz nastavnih predmeta. Kada primenimo kreativnu dramu, kada umesto da učimo napamet ili insistiramo da se zapamte godine, kada mi to gradivo zajedno odigravamo, stvara se empatski most između mladih i gradiva koje se obrađuje, stvara se most između njihove kulture i kulture drugog naroda, drugog načina mišljenja. Rad kroz dramski proces, znači uključiti u nastavu lično iskustvo i kreativnost učenika, menja njihov odnos prema temi koja se obrađuje: oni postaju autori svog učenja i usvajanja znanja. Ono postaje lično, duboko doživljeno znanje i sastavni deo ličnosti. To je dugotrajan rad i zato govorimo o procesu. Ne zasniva se samo na racionalnom nivou, što je osnova našeg postojećeg obrazovnog sistema, već i na iskustvenom, što znači da uključuje emotivnu i socijalnu inteligenciju i različite druge komponente ličnosti na koje klasični obrazovni sistem ne obraća pažnju.“
Učenje kroz dramu je ključno za još jednu komponentu koja nije zastupljena u obrazovanju – za vaspitanje. Naime, kreativna drama omogućava da mladi ljudi usvoje ne samo znanja i veštine već i životne vrednosti. U saradnji i razmeni sa drugima, mladi ljudi razvijaju veštine dijaloga, zastupanje sopstvenog i uvažavanja tuđeg mišljenja, spremniji su na kompromise i za ispitivanje različitih rešenja. Zajednički rad stvara bolje i otvorenije veze i odnose među učesnicima, ali i sa pedagogom. Razvijaju se solidarnost, odgovornost i samopouzdanje, veštine timskog rada, preuzimanja i prepuštanja vođstva, što su sve važna lična i životna iskustva. Na taj način se ostvaruju dragoceni efekat i ishod: omogućava se mladom čoveku da postane deo otvorenog društva, i da u njemu dođe do izražaja. Ovo je, znači, proces koji donosi rezultate tek nakon nekoliko godina, ali je zato snaga tog rezultata nemerljivo velika po društvo.
Za nastavnike je, naravno, praktična primena najbitnija: kako je moguće kreativni dramski pristup upotrebiti na nastavni program i plan. Prenosimo dva iskustva iz prakse, stečena nakon Bazaartove edukacije.
„Kreativna drama je igra, a ja volim da se igram i koristim učionicu za to na svojim časovima sociologije, ustavnog prava i građanskog vaspitanja“, kaže Nada Banjanin-Đuričić, profesorka Železničko-tehničke škole u Beogradu. „Građansko vaspitanje pruža mnoge mogućnosti za kreativnu dramu, ono predviđa da se u nastavi izvede, na primer, simulacija diskriminacije, koja je dragocena zato što učenik može da oseti kako je to biti neko drugi. Na času može da se kreira reklama, da se oseti proces manipulacije, da se simulira razgovor sa šefom, mogu da se kreiraju razne životne situacije. Kako igra pomaže mladima, kako ih priprema da učestvuju i menjaju okolinu u kojoj žive? Tako što budi osećaj slobode, pomaže sazrevanju, introspekciju, odagnava strah, tera vas da mislite, da kreirate, a ako pogrešite – ništa ne boli, a uči vas kako da u životu ne napravite tu grešku.“
Dafina Žagar, profesorka srpskog jezika i književnosti u Školi za dizajn tekstila, časove lektire namenjene romanu Čiča Gorio počela je sledećom pričicom od nekoliko redaka baziranom na sižeu ovog Balzakovog romana: „Anin otac je profitirao za vreme rata i za kratko vreme vrlo se obogatio. Kad je došlo vreme, ona se udala za biznismena i otac je bio zadovoljan. Nije srećna u tom braku i ubrzo nalazi mladog ljubavnika Filipa. Filipu odgovara veza sa Anom. On poznaje Aninog oca, koji podržava njegovu i Aninu vezu. Filip i Ana žive na račun Aninog oca, ali on ubrzo umire.“ Zatim je podelila učenike u četiri grupe zato što je i u pričici bilo četiri lika, i zamolila ih da vrednuju te likove, da diskutuju o njima, brane ih i napadaju, da ih iskustveno povežu sa svojim vremenom. Zatim ih je navela da zamisle kako bi, na primer, izgledao susret između Ane i Filipa, što je rezultiralo odigravanjem te dramske scene. „Nakon toga su dobili zadatak da pročitaju Čiča Gorija, da likove o kojima smo razgovarali nađu u delu i da ih posmatraju na isti način na koji su o njima pričali. Cilj je da učenici iskustveno prožive ono što treba da analiziraju u tom književnom delu, zato što nije problem samo što deca ne čitaju već i što ne znaju da čitaju. A zašto je to tako? Zato što nisu naučeni da povezuju iskustvo sa onim što čitaju.“
Iz dramskog procesa prirodno nastaje predstava koja se tiče mladih autora i mlade publike. Kroz preplitanje ličnih priča, sećanja, porodičnih istorija sa fikcijom ili književnim delom, nastaje originalan materijal za predstavu. „Proces rada može i ne mora krenuti od dramskog ili književnog predloška kao metafore onoga što mladi žele da saopšte.
Bilo da se oslanja na literarno delo ili ne, predstava će govoriti o svetu mladih, saopštiće njihove stavove i uverenja i postaviće važna pitanja društvu i svetu“, napisala je Anđelija Jočić u Vodiču, jedna od 11 njegovih autora. „Učenje kroz kreativnu dramu priprema mlade ljude za život u zajednici. U bezbednom okruženju igre i fikcije mladi istražuju situacije, moguća rešenja i njihove posledice, upoznaju ličnu snagu i slabosti, ispituju ponašanje i odnos prema drugima u datoj situaciji. U zaštićenoj sredini dramskog prostora učesnici slobodno izražavaju svoje mišljenje kroz preuzimanje uloge u datoj situaciji. Svako ima priliku da predoči svoje viđenje događaja i razvoja situacije bez osude drugih učesnika. Svako može zauzeti i suprotstavljenu poziciju. Na ovaj način mlad čovek uči da sagledava situaciju iz ugla nekog drugog i tako bolje razume njegova osećanja, stavove i ponašanje. Razvijaju se tolerancija i empatija i mlad čovek uči da razume i prihvata drugačije poglede na svet.“
U svetu, za kreativnu dramu se zna od druge decenije prethodnog veka, od takozvane Britanske škole. U nastavi se prvo širila u društvenim naukama, a u poslednje vreme se sve češće primenjuje i u prirodnim. Ni kod nas kreativna drama nije nov model, osim pionirskog rada Zore Bokšan u Dramskom studiju nekadašnjeg Doma pionira, i osim dinamičnog razvoja kreativne drame po originalnom konceptu Ljubice Beljanski-Ristić u Škozorištu i Školigrici – programima Centra za kulturu Stari grad, u kojima je kreativna drama snažno uticala na brojne generacije dece i mladih, ali i na pedagoge, prednosti ovog metoda uglavnom su nepoznate školskoj praksi. Ministarstvo obrazovanja je uvažilo uticaj ovih programa na predškolsko obrazovanje, ali dometi Školigrice, ni pet godina nakon njenog gašenja, nisu dostignuti.
Po dokumentu „Ključne kompetencije Lisabonske strategije obrazovanja“, pod ključnim kompetencijama podrazumevaju se znanja, umeća i veštine, koje dete treba da stekne i razvije kroz proces obrazovanja, a najbliži način da ih predstavimo jeste – osposobljavanje dece za praktičnu primenu stečenih znanja. Prema istraživanju „Drama unapređuje ključne kompetencije Lisabonske strategije obrazovanja (DICE)“, koje je sprovedeno od 2008. do 2010. godine, u 12 zemalja, na skoro 5000 ispitanika, što je najveći do sada poznat uzorak u socijalnim istraživanjima, uverljivo je potvrđen snažan uticaj drame na razvoj pet od osam ključnih kompetencija. Prema podacima našeg ministarstva prosvete, vrednovanim po evropskim standardima merenja pismenosti, 45 odsto naše dece izađe iz osnovne škole nepismeno.
Učenici četiri grada u kojima je sprovedena edukacija Bazaarta o kreativnoj drami, pohvalo su opisivali te časove: mnogo su zanimljiviji od uobičajenih, na njima lakše nauče i ne zaboravljaju naučeno. Njihove ocene su, zar ne, najmerodavnija preporuka Vodiču kroz kreativno dramski proces.
