U sedamdeset drugoj godini života Dobrica Ćosić dobio je priliku da odigra svoju treću ili četvrtu ulogu u političkom životu Srbije. Retko kome su pružene tolike šanse, retko ko je toliko puta lutao, grešio i bio u zabludi, da bi na kraju bio dočekan kao poslednja nada. Valjda se nikada teži problemi nisu postavili pred nekog ko je tako ubedljivo dokazao političko nesnalaženje. Ipak, veruje se da mu treba dati vremena i pružiti mu priliku.
Dobrici Ćosiću, verovatno, nije sasvim jasno da on ovu priliku ničim nije zaslužio, osim ako se ono što treba da obavi ne shvati kao kazna i priznavanje lične odgovornosti za katastrofu ove zemlje. On je postao predsednik države koju ne priznaje ni svet ni dobar deo njenih građana, koja je pod blokadom kakvu svet još nije video, kojoj spolja preti vojna intervencija, a iznutra građanski rat. On zna koliko je tome doprinela njegova politička misao i akcija, kao što se zna da na ulogu spasioca niko ne polaže tako malo moralnog prava. Ali, Srbija više nema kud.
Prinuđena je da začepi nos i zažmuri na oba oka, u slabašnoj nadi da će ovaj domaći doktor Frankenštajn uspeti da zauzda svoje čudovište.
Prvo što bi novi predsednik morao da uradi jeste da ospori svoju funkciju i državu kojoj je na čelu. To mu, verujem, nije ni na kraj pameti. U svojoj pristupnoj besedi on je pomenuo nove izbore, ali ne za ustavotvornu skupštinu, što znači da prihvata ovakvu Jugoslaviju i želi da nastavi tamo gde je Milošević zapeo. Primetio je da nešto nije u redu tek kada su Ujedinjene nacije zavele sankcije, što znači da mu u pogledu odgovornosti Srbije ništa nije jasno. Mnogo je skloniji uverenju da je svet nepravedan i ravnodušan, da se Srbiji svete neprijatelji iz prethodnih ratova i da je za sve kriv titoizam.
Od svega što je Milošević počinio, Ćosiću se nije dopala jedino njegova arogancija prema opoziciji. Shvatio je da je tenzija strahovito narasla i da bi Srbi mogli početi da pucaju jedni na druge. Za razliku od Miloševića, on zaista ume da sluša i da razgovara; radije pridobija ljude nego što se otvoreno konfrontira, tako da bi mogao da ublaži barem lične netrpeljivosti. Ali, pokazaće se da on svoju ulogu shvata mnogo ozbiljnije i ambicioznije nego što bi bilo prosto i privremeno posredovanje u sukobu Miloševića i opozicije.
Od Dobrice Ćosića se, zapravo, očekuje da nagovori Miloševića da mirno siđe. Veruje se da, ako postoji neko ko to može, onda je to on koji valjda ima nekakav očinski autoritet. Nema sumnje da će Ćosić to pokušati da uradi, ali Milošević se već oseća kao progonjena zver i, po svoj prilici, ne veruje više nikome osim svojoj televiziji koja mu kaže da ga narod i dalje obožava. Zato bi delikatnu operaciju njegovog uklanjanja Ćosić možda trebalo da otpočne upravo na televiziji kojom upravlja njegov čovek Milorad Vučelić. Recimo tako što će mu postepeno smanjivati količinu telegrama podrške.
Miloševićeva formalna i stvarna vlast daleko prevazilazi Ćosićevu, ali ako je on vrlo brzo ne upotrebi, Ćosićev autoritet će ga potisnuti i on neće biti u stanju da protiv njega pokrene vojsku ili policiju. Samim prisustvom na velikoj sceni Ćosić ga razvlašćuje i vadi detonator iz te bombe. To bi bilo sve što Dobrica Ćosić još može da uradi za Srbiju. Ali, Milošević se još nije predao, u šta su se uverili studenti, a rizik nasilja i sukoba u Srbiji ni bez njega nije mali.
Što se tiče uklanjanja sankcija i povratka Srbije u ljudsko društvo, ono što treba uraditi nadmašuje snage jednog čoveka, pogotovu kada je to čovek kontinuiteta koji bi najpre morao da poništi sebe i odrekne se svega što je mislio i radio u poslednjih nekoliko godina. Koliko je to teško u slučaju Ćosića, vidi se već iz toga što bi on odmah morao da razočara one koji su ga na sadašnu funkciju istakli. Prvo su ga, naime, predložila udruženja Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kojima bi sada valjalo poručiti da prekinu rat za otcepljivanje i te države prihvate kao svoje. Kako da to uradi ideolog srpskog ujedinjenja i Velike Srbije, i kako da bez toga smrtonosne sankcije budu skinute?
A to je tek početak. Ćosić mora da vidi šta će s Kosovom i kako da razgovara s Albancima koji mu ne veruju više nego Miloševiću. Čeka ga i rastuća podozrivost Crne Gore prema novoj državi, što bi se, s uklanjanjem vojne pretnje, moglo pretvoriti u otvoreno odbijanje. Najteže će, ipak, biti sa Srbijom od koje se traži ogromno mnogo i to u najkraćem roku, jer sankcije će je za mesec-dva vratiti u prvobitno stanje. Fabrike će prekriti paučina, a svet će iz gradova početi da beži na selo. Pitanje je, međutim, da li ta perspektiva uopšte izgleda apokaliptično piscu-predsedniku iz Velike Drenove.
Srbija je godinama ludovala, hranjena džinovskim dozama gluposti i sada bi morala naglo da se zaustavi, da se još brže vrati natrag, da se izmiri sa svim svojim izmišljenim neprijateljima (od kojih su neki, u međuvremenu, postali stvarni), da temeljno promeni celu svoju izopačenu sliku sveta i okane se jalovih nada u Rusiju. Takav bi zaokret možda mogao izvesti državnik najvećeg formata. Dobrica Ćosić ne samo što to nije nego se i sam užasava takvih promena koje ruše sve u šta je ikada verovao.
Sankcije će, dakle, potrajati, možda postepeno ublažavane, jer Ćosić će, koliko do njega bude stajalo, gledati da se drži miroljubivo. On se nije protivio Miloševićevim ratnim avanturama, štaviše i sam je pozivao u rat, ali on nije čovek koji je u stanju da podnese ličnu odgovornost za tako nešto. Primao je, pomagao i organizovao sve koji su učestvovali u otvaranju „srpskog pitanja“, od mitingaša s Kosova, do Babića i Karadžića, ali stalo mu je da se taj zaverenički deo njegove politike ne vidi i da za javnost i istoriju ostane samo humanista i demokrata. Predsednička funkcija ga čini odgovornim i za sve što radi iza scene, a pored toga svakako je pozitivno što će kapitulaciju Velike Srbije potpisati glavni restaurator te krvave iluzije.
Dobricu Ćosića čeka još poraza i ako mu pođe za rukom da ljudski rod oslobodi Miloševića. On se isturio kao poslednja odbrana republike od rastućeg monarhizma, predosećajući da povratak kralja preti da otvori najdublji i najopasniji spor, onaj oko kojeg se u Srbiji ratovalo pre pola veka. Ako se pokazalo da nije zaboravljen srpsko-hrvatski rat, ako se u Bosni obnavlja čak sećanje na turske zulume, zašto bi u Srbiji (i Crnoj Gori) potomci četnika i partizana ispali manja zlopamtila kada im se ukaže prilika da zamene uloge poraženih i pobednika?
Sam londonski princ svakako nije željan osvete, ali Ćosić bolje od njega zna šta se priča po srpskim selima. Ni Milošević se u Srbiji ne bi toliko održao da nema tog straha od revanšizma i da on nije činio stalne ustupke potomcima poražene strane. Ali, ma koliko to bilo rizično, čini se da ništa više ne može zaustaviti povratak monarhije i Crkve na veliku scenu. Milošević je uz republiku švercovao i staromodni socijalizam, propustivši poslednju priliku da je spase liberalnim reformama. Tako će na kraju možda sam Ćosić morati da potpiše ukaz o povratku kralja.
Totalna međunarodna blokada sada već sasvim zatvara prostor za liberalno-reformski pravac, čak i kada bi sam Ćosić za to bio spreman. Srbija je u mnogo čemu zauvek zakasnila i još se kreće u smeru suprotnom ostatku sveta. Da bi makar smer preokrenuo, novi predsednik bi morao pre svega otići u Takovsku 10 i objasniti Vučeliću da je vreme da se prestane s „širenjem istine o Srbiji“ i počne s poštenim informisanjem. Srbija bi odmah prodisala, a i svet bi znao da ceni tu promenu. Jer, posmatračima Ujedinjenih nacija i nije bilo nužno da idu na teren da bi proverili namere i ponašanje srpske vlasti. Dovoljno bi bilo da uključe televizor.
I na Ćosića će se gledati kroz Vučelića, čak i više nego kroz generala Mladića i Radovana Karadžića, koji su i sami televizijski dirigovani. A Ćosić valjda neće reći da Vučelić odbija da ga primi.
