Pre svega, treba reći da su, kad je u pitanju obrazovanje, ekonomski pokazatelji tragični. Za obrazovanje se izdvaja manje od četiri odsto bruto nacionalnog dohotka, što je izuzetno malo u poređenju sa zemljama drugih sistema, pre svega OECD-a, gde je prosek 6,4. Plate nastavnika mislim da ne treba ni pominjati, ali je jedan podatak frapantan i lako se pamti – godišnja plata nastavnika prema podacima za oktobar 2000. godine bila je 365 dolara. Znači dolar po danu – što je ispod granice siromaštva. Za 2001. godinu, dakle, sad govorim o sadašnjem vremenu i o nekoj budućnosti s ekonomskog aspekta, za obrazovanje je izdvojeno 345,4 miliona dolara ili 17,44 ukupne vrednosti budžeta. Prioriteti u tom budžetu dati su povećanju nastavničkih plata, i na to je otpalo 80 odsto dela budžeta koji nama pripada. On će nam omogućiti porast dohotka od 33 procenta, što zapravo znači da mi samo pratimo inflaciju koja je već uračunata, i mislim da se govorilo o 30 posto, ali verovatno valja očekivati i više.
Stanje školskih zgrada odavno nije dobro analizirano tako da imamo samo sporadične podatke – koji ukazuju na strašno propadanje ovih objekata u poslednjoj deceniji. Investicije u održavanje tih zgrada i opremljenost učionica takođe su ispod nivoa prihvatljivosti. Ono što je dobro jeste da imamo te zgrade i da deca imaju naviku da idu u školu. Imamo takođe i naviku nastavnika da im predaju 30 ili 45 minuta, o čemu u ovom trenutku verovatno svako sâm za sebe odlučuje – što je pomalo i smešna strana ovog našeg posla.
Što se tiče rukovođenja školama, ono funkcioniše po poznatom principu centralizacije i netransparentnosti. Šta to znači? Znači da se odluke donose na jednom nivou koji je visoko, a onda svi ostali elementi u lancu služe samo da te odluke sprovode. Ili, drugim rečima, svi na nižim nivoima moraju biti operisani od svake kreativnosti; njihov je zadatak samo da sprovode ono što je od glave poteklo, dakle ono što je neko normirao.
Osim toga, rezultati nekih istraživanja kvaliteta i nivoa znanja učenika pokazuju da količina znanja akumuliranog u toku školovanja ne odgovara standardima i potrebi za znanjem koje život nameće. Što se tiče obrazovanja nastavnika, ono podrazumeva da je nešto malo tradicionalnog obrazovanja, pravog obrazovanja ali tradicionalnog sistema, dostupno nastavnicima razredne nastave ili, klasično rečeno, učiteljima. Svi koji su više od toga nemaju nikakvo obrazovanje, odnosno nemaju dovoljno obrazovanje iz oblasti metodologije i sličnih pitanja. Dakle, problemi su kako pristupiti učeniku, odnos između đaka i nastavnika, a nešto je bolja situacija sa onim što se u svetu naziva „trostruko L“ – long life learn – to jest obrazovanje tokom života, i to zahvaljujući iznad svega nekim nevladinim organizacijama koje su u poslednje vreme, dakle pre prošle godine, imale nekoliko kurseva ili metoda, u nekoliko navrata su pokušale sa obrazovanjem nastavnika, učitelja, profesora, ali ni to nije rađeno sistematski. I to je slika o nama. Ona nije idealna, ali to je ono što smo zatekli i od čega smo pošli. Mi nećemo ništa personalizovati. Nema pametne glave, i to je najmanje ova ovde. Iz ove glave doći će samo poneka odlučica i to uglavnom u kontaktu sa drugima. Probaćemo da radimo sistematski, da radimo komisijski, da radimo tako što ćemo uključiti što više ljudi u odlučivanje jer mislimo da je to jedini ispravni način rada s obzirom na situaciju u kojoj se nalazimo. U krajnjoj liniji, to je amnestiranje nas samih od eventualnih pogrešnih zaključaka.
Po čemu se reforma obrazovanja razlikuje od drugih reformi? Postoje mnoge tačke ali ja bih istakao sledeće – efekti reforme nisu kratkoročno vidljivi. Oni su vidljivi tek kad prođe određeni broj godina, obično osam. Dakle, tek posle toga možemo imati nove generacije, tek posle toga možemo nešto ozbiljnije videti. U ovoj reformi nemoguće je pilotiranje, nemoguće je povući potez pa ga vratiti unazad – mora da se ide postepeno. Ono što je dobro jeste mogućnost da se koriste iskustva drugih – mi ipak ne možemo presaditi modele; imamo ih, ali ćemo ih teško primeniti na ovom tlu.
Sadržaji naših predmeta i programa u dobroj meri su ideologizirani. Ako je naš cilj da ih oslobodimo ideologije, i to je politika, i to je odraz nekog političkog stanovišta. Moramo biti veoma pažljivi kad koristimo politiku u borbi protiv politike, to se jednostavno mora shvatiti, jer nećemo, ne želimo nijednim sredstvom da preteramo. Ideologizacija programa naročito je uočljiva u predmetima Poznavanje prirode i društva u nižim razredima, u Istoriji, Geografiji, rekao bih i nacionalnom jeziku. Sledeća razlika u odnosu na druge reforme je što se ta reforma ostvaruje u radu sa ljudima, i to mladim ljudima, a mladi ljudi su i nastavnici koji moraju da sprovedu reformu. Dakle, svi ljudi učestvuju u tom procesu.
Šta se najčešće podrazumeva pod ovom reformom? Kao prvo, reforma programa. Ljudi su osetljivi, osećaju da programi nisu u redu i hteli bi tu reformu. Zatim, hteli bi nešto više rada na jezicima i na kompjuterima. Imate ljude koji su veoma obrazovani, visokoobrazovani, doktori nauka koji kažu: reforma srpskog školstva može se završiti ukoliko decu naučimo da govore engleski i da se služe kompjuterima; mi smo ih osposobili za život. To je jedno viđenje koje je legitimno kao i svako drugo. I ja sam ga imao kad sam pristupio ovom poslu.
Aktivna i participativna nastava takođe je neophodna. Vidite, ja kao prosvetni radnik imam iskustvo i znam kako se organizuje čas od 45 minuta. To je poluteatar, ja sam glumac, studenti su publika, moram ih uvesti u svoju priču. Ako nisu ušli u moju priču, ako me ne prate kao glumca, nema komunikacije, nema emisije znanja, nema ničega, nema interakcije između nas. Posle časa koji je dobar uglavnom izlazim iz učionice potpuno prazan. I tako sam zamišljao da bismo morali nekako da edukujemo naše učitelje, naše profesore za tu interakciju i za takvu aktivnost. Dakle, da pokušamo da ubijemo ono što se na fakultetima zove „eks katedra“, predavanje. Mislim da je to mrtav pojam. Učešće đaka mora biti procentualno veoma visoko u odnosu na vreme trajanja časova.
Veliki problem jeste i prosvetna inspekcija, koja se prosvetnim radnicima sada nameće kao sistem apsolutne kontrole iz kojeg slede sankcije. Ovo ministarstvo će pokušati da upravni nadzor odvoji i prilagodi situacijama, ali ne uz neke ogromne promene. Cilj je i da se pedagoški nadzor koriguje, da postane savetodavan, tj. potporni mehanizam. Nema nadređenosti i podređenosti u tom položaju.
Problem udžbenika. U čemu je i kako ga rešiti? Među nama postoji priča kako su udžbenici veoma loši, zastareli. Da li zbog toga treba formirati novu selektorsku komisiju? Naš odgovor je: ne. Samom novom selektorskom komisijom na isto mesto dovodimo druge ljude koji će na isti način iz iste glave odlučivati, samo možda ideološki pomereni sa jednog mesta ulevo ili udesno, kako već hoćete da gledate. Problem udžbenika se rešava prvo tako što će jedna ekipa ljudi koja se bavi pojmom udžbenika dati kriterijum za izradu udžbenika. Dakle, to će biti samo kriterijum šta udžbenik mora ispunjavati da bi bio udžbenik, šta rukopis mora ispunjavati da bi bio udžbenik. Onda će postojati i druga komisija koja će vredenovati vrednosti udžbenika, odnosno kvalifikovaće ih. Sud te ekipe ne može biti jedan udžbenik. On može biti: ovaj, ovaj, ovaj i ovaj. Nema monopola, već na tržište može izaći i više udžbenika. Tada konačnu odluku o upotrebi udžbenika treba prepustiti onom ko ih zaista koristi a to je u našem slučaju škola, ili ako je više škola, onda neka lokalna organizacija, zajednica tih škola. To je sistem koji mi želimo da postavimo na primeru udžbenika.
Pored reforme važno nam je i funkcionisanje samog sistema. I za to nam je potrebno vreme da se konsolidujemo, dakle stabilizujemo taj sistem koji je u potpuno haotičnom stanju. Ne znam ima li ovo društvo vremena za strpljenje, ali nadam se da ćemo ga imati i da ćemo dati priliku za konsolidaciju. Drugo, potrebni su nam materijalni uslovi. Tu, naravno, mislim i na plate, ali mislim i na opremanje, rekonstrukciju škola, dakle objekata u kojima se izvodi nastava. Tu mislim i na neke probleme koji nisu imanentni školi, ali se i tu vide, kao što je kriminal, kao što je narkomanija.
Dakle, aspekti reforme po segmentima: poboljšanje udžbenika, planova i programa. Mi imamo manje časova nego što je evropski prosek, na donjoj smo granici. Zatim upravljanje školama – pod tim podrazumevam kako funkciju direktora tako i participaciju roditelja i participaciju lokalnih političkih zajednica kao što je opština ili grad. Tu mislimo da ćemo napraviti neke pomake. Pored toga, inspekcija, provera i osiguranje kvaliteta rada i ishoda školovanja i priprema nastavnika.
Na ove poslednje tri tačke, dakle, na pripremi nastavnika, na inspekciji i na pitanju upravljanju školama, na nekim od ovih pitanja nevoljno a na nekim voljno već radimo. Pitanje udžbenika je za nas pomalo izvedeno pitanje koje ćemo rešiti na opisan način, sa komisijama i tome slično. Plan i program su nešto što čeka svoj momenat. Čeka zapravo da se završi jedno od ključnih pitanja ove reforme, a to je pitanje odnosa centralizma i decentralizma, odnosno decentralizacije sistema. Strategija implementacije zapravo je početak ili priprema za reformu i od jeseni nas očekuju i šire diskusije o meritornim pitanjima reforme. To je naš plan, to je dinamika koju sebi možemo da nametnemo a da ne bude olako dato obećanje i olako obećana brzina. Ovo ministarstvo će se zalagati za ovakav pristup problemima.
