Spore promene

„Zašto je potrebno toliko vremena da se nešto uradi? Znam, dozvola, regulacija, jedno rešenje, drugo rešenje, inspektori… Ali to još nije odgovor na pitanje. Zašto mi pristajemo na takve procedure i situacije? Sve prepreke vode ka istom – ograničen pristup obrazovanju onima kojima je obrazovanje potrebno“, rekao je Trevor Kuk na skupu „Dan andragoga“, održanom četvrti put. Trevor Kuk, vođa tima projekta modernizacije sistema srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji, po rođenju Britanac, proveo je trideset godina širom sveta, u Africi, Bliskom istoku, baveći se ovom oblašću. On se osvrnuo na ono što je u Srbiji urađeno prethodnih godina, kao i na ono gde (bez)razložno zaostajemo. Naglasivši da je Evropska unija podržala čitav niz aktivnosti u poslednjih deset godina, govorio je o obrazovanju odraslih kao delu ogromnog projekta razvoja i reforme ovdašnjeg obrazovnog sistema.

FESTINA LENTE: „Dat je veliki novac za rekonstrukciju škola i to ide sasvim dobro. Druga stavka je upravljanje stručnim obrazovanjem, to uopšte ne ide dobro“, smatra Trevor Kuk. Njegove zamerke odnose se na neostvarivanje prvobitnih zadataka projekta. Naime, plan je sadržao uspostavljanje Agencije za srednje stručno obrazovanje. Od nje, za sada, ništa.

Puno rada je uloženo u razvoj i modernizaciju nastavnih planova i programa za srednje stručno obrazovanje, čiji se početak vezuje za avgust 2003. godine. Iako to ide svojim tokom, ponegde uspešno, zamerka vođe tima za modernizaciju ovog obrazovanja odnosila se na prvobitni manjak ambicioznosti. Broj predviđenih profila bio je mali, broj dece koja su mogla da imaju neke koristi od projekta takođe nedovoljan. „Iz mog iskustva u radu u drugim zemljama, ceo ovaj posao bi mogao da bude obavljen mnogo brže i u mnogo širem obimu nego ovde.“ Kao kočnica nameće se sam koncept testiranja. Još uvek postoje profili koji su ogledni, ali im je prošao rok da budu prevedeni u sistem. Napredak postoji, to verovatno mogu i da posvedoče đaci čije školovanje izgleda znatno drugačije nego ranije, sa više prakse, rada na terenu, pa i putovanja u druge zemlja. Međutim, moglo bi brže, tvrdi Trevor Kuk.

Kao dobru stranu, on je istakao da su sve srednje stručne škole dobile potrebnu opremu. Konačno, što se tiče obrazovanja odraslih, bilo je mnogo aktivnost o čemu je „Vreme“ nekoliko puta pisalo, ali centara za kontinuirano obrazovanje odraslih ima samo pet. (Reč je o školama koje su dobile podršku za obrazovanje odraslih.) „U zemlji koja ima više od sedam miliona stanovnika, ma koliko god da su ti centri dobri, oni ne čine sistem“, istakao je Trevor Kuk, dodajući da se još čekaju „dokumenta, rešenja, odluke“ Ministarstva prosvete koji će omogućiti da se iz fondova Evropske unije pruži podrška za još 12 škola kako bi više zaživelo obrazovanje odraslih.

Kao problem nameće se i zakon o obrazovanju odraslih na koji se čeka godinama. Imaju ga sve zemlje regiona, strategija je donesena 2006. Ono što je moglo da služi kao opravdanje je da ne treba žuriti, da se zbog brzine ne bi napravio „nemogući spoj“ kao što se desilo u drugim oblastima za vreme ovih tranzicionih godina, ne samo kad je o obrazovanju reč. Međutim, pitanje je koliko će ta „sporost“ uroditi plodom.

ZAKON, MA POLAKO: Profesor Miomir Despotović, andragog, bio je u grupi eksperata koji su na poziv Ministarstva prosvete radili na Predlogu zakona o obrazovanju odraslih. Jedan od njihovih predloga bio je da ne svedu opšte obrazovanje odraslih samo na školsko, već da potvrdu dobiju i oni koji imaju prethodno znanje i iskustvo, iako ono nije stečeno formalno, školski. Za tu vrstu priznanja neophodni su jasni standardi. Drugim rečima, može se ići kroz školski sistem, a može kroz proces priznavanja – ako je neko učio zanat u komšijskoj radionici, mogao bi da ode na odgovarajuće ovlašćeno mesto kako bi mu se priznale veštine, sposobnosti i dobio odgovarajuću društvenu kvalifikaciju za ono što zna.

Svaka škola bi, takođe, morala imati sertifikovanog procenjivača koji bi pravio program polazniku za nedostajući deo.

Osim toga, „mi smo hteli da napravimo jaku vezu između tržišta rada i sveta obrazovanja. Naša ideja je bila da osnivamo sektorska veća. To su esnafi koji bi govorili šta je njima potrebno. Na taj način bi se već jednom presekla priča između dva ministarstva ‘to nama ne treba’, ‘a vi nama ne kažete šta vam treba’“, objasnio je profesor Despotović. Sektorska veća bi govorila koja znanja, veštine i kvalifikacije su potrebni. Ideja je da Ministarstvo prosvete ima samo implementacionu i ocenjivačku ulogu, ali da ne kreira politiku i sistem obrazovanja, već da se u tu priču uključe i drugi akteri. U Predlogu zakona eksperti su naveli i osnivanje centra za kvalifikaciju. Ako bi sektorsko veće kazalo da im treba određeni profil, onda bi, između ostalog, centar trebalo da razvija standard kvalifikacija za to. On bi bio više oslonjen na privredu, odnosno tržište rada.

Kada je pre dva meseca Predlog stigao pred Ministarstvo prosvete, iz Ministarstva su rekli da nisu zadovoljni. Napravljena je nova grupa, novi predlog, a osnivanje centra je izbačeno. „Taj predlog je neka kompilacija našeg predloga i drugih zakona, liči na spajanje nespojivog. No, veći problem je što je naš predlog zakona bio na javnoj raspravi, stigle su sugestije, primedbe, napravljene su izmene, dopune. A onda je Ministarstvo dalo drugi predlog u skupštinsku proceduru, predlog koji uopšte nije bio na javnoj raspravi. I takvo ponašanje, u raznim oblastima, postaje ozbiljan sistemski problem“, smatra Miomir Despotović, dodajući da je, kada je reč o Zakonu o obrazovanju odraslih, to proces gde moramo da naučimo da se menjamo.

SVETSKI PROBLEM: Na andragoškom skupu bilo je reči i o svetskim okvirima i dešavanjima u oblasti obrazovanja odraslih. Docent Katarina Popović, inače članica Hola slavnih za obrazovanje odraslih u SAD, iznela je podatak da danas na svetu živi 793 miliona nepismenih ljudi, od čega su 64 odsto žene. U 11 zemalja pismenost je ispod 50 odsto. Dece koja su budući klijenti obrazovanja odraslih, odnosno ona koja nisu obuhvaćena školskim sistemom ima, zavisno od procene, između 67,4 i 70 miliona. Svi ti tmurni podaci su pokazatelji zašto se velike svetske organizacije bave ovom oblašću. Nepismenost ne pogađa samo najsiromašnije. Broj funkcionalno nepismenih stanovnika u Nemačkoj je otprilike sličan broju stanovnika Srbije.

Sledeće godine ističe dekada pismenosti Ujedinjenih nacija, a jasno je da je završena dosta neslavno. Kako je objasnila Katarina Popović, na prethodnoj konferenciji 1997. u Hamburgu učesnici su bili više nego optimistični. „Bili su u duhu ‘obrazovanje odraslih može da spasi svet’, prisustvovao je veliki broj nevladinih organizacija koje su isticale humanu dimenziju, lični razvoj. Na sledećoj, u Brazilu 2009, vladala je duboka potištenost. Na kraju, predstavnici 144 zemlje su se složili da obrazovanje odraslih jeste snaga kojom se nešto može učiniti, ali se odustalo od idealističkih očekivanja. Usmerili smo se na realnu procenu, gde se i kako može nešto promeniti. Došlo se do potrebe za većom profesionalizacijom i konkretnim, usmerenim akcijama.“

I projekat Svetske banke, iako dosta kritikovan, ističe veću orijentisanost na znanje i veštine, jačanje obrazovnih sistema, pomeranje od obrazovanja ka učenju, često merenje rezultata. U svojim savetima za region istočne Evrope i centralne Azije, Svetska banka je poručila da smo previše orijentisani na papire i diplome, a da je potrebno dati jači akcenat na veštine i kompetencije. Potom, poruka je da malo „olabavimo“ krute školske sisteme, odnosno da škole treba da budu fleksibilnije da bi mogle da odgovore na potrebe tržišta. Konačno, poručuju da bi se valjalo fokusirati na najveće probleme.

Jedna od zamerki upućenih Svetskoj banki je to što na obrazovanje gleda isključivo kao na ekonomsku kategoriju, a ne kao na ljudsko pravo, što ono jeste ili bi makar trebalo da bude.

U Evropskoj uniji je prisutna potreba da se balansira između socijalne i ekonomske dimenzije obrazovanja odraslih. Tu je potreba da se na taj način odgovori na krizu, da se postigne veća zaposlenost, a opet se ističe razvoj socijalne kohezije.

Iznađen je i nov termin „fleksigurnost“ (flexibility plus safety) koji upućuje na to da bi radna snaga trebalo da zna da odgovori na stalno promenljive uslove tržišta rada, a opet da ljudi imaju sigurnost kada je reč o njihovom radnom mestu.

U najmanju ruku, zvuči teško ostvarivo. No, jasno je s obzirom na dosadašnja iskustva šta se od ove dve komponente žrtvuje na tržištu rada.

AKCENAT NA VEŠTINE I KOMPETENCIJE: Učesnici Dana andragoga foto: vreme