Mislim da je jako važno da se tema, koja je nažalost aktuelna u našem društvu, i dalje drži aktuelnom i to ne zbog jedne smrti, u ovom slučaju Brisa Tatona, ne zbog smrti sedam prethodnih žrtava, jer podsećam da je od 2002. do 2009. poginulo ukupno sedam ljudi u nasilju vezanom za sport, već i zbog toga da se nastavi borba. Znači, ne samo zbog tih žrtava, njima naravno pripada sav naš pijetet, nego da bi se nastavila borba da ne bi sutra bilo novih žrtava, mislim da ova tema treba da ostane prisutnija u javnosti.
Kao što znate, juče je završena konferencija koju je organizovalo moje ministarstvo, Ministarstvo omladine i sporta zajedno sa Savetom Evrope pod nazivom „Borba protiv rasizma i nasilja u sportu kroz različitost“. I tu smo pokušali da okupimo više raznih aktera. Radilo se u pet sesija. Prva sesija je bila vezana za identifikaciju počinilaca, druga sesija je bila vezana za sankcionisanje, treća za pravni okvir koji nam je potreban, četvrta sesija je bila vezana za preventivu koja se ne sme zaboraviti i peta o tome kako može sport, koji inače služi povezivanju ljudi, da doprinese borbi protiv rasizma i promovisanju pravih vrednosti.
Saznali ste, naravno, ponešto iz medija o rezultatima konferencije, ali pre nego što vam kažem neke od zaključaka, odnosno najvažniji zaključak, reći ću vam šta ja mislim šta je u stvari ono protiv čega mi pokušavamo da se usmerimo. I pri tom ću se ograničiti samo na nasilje u sportu.
Ako svi zajedno zamislimo, a što jeste istina, jednu arenu, najčešće fudbalsku, ali može biti i bilo koja arena gde se odvija sportsko takmičenje. I samim tim što Vi imate jedne protiv drugih, tu postoji potencijal za konflikte. Znači, reč je o konfliktu dva tima. Pored te arene koja je pod svetlima i pod reflektorima, sa jedne strane Vi imate, nazovimo ih, navijače, stvarne navijače koji su grupisani u nekakav motivisani klub ljubitelja. Pored njih u toj areni, odnosno oko arene, imate – mi smo ih nazvali na Savetu vlade za borbu protiv nasilja u sportu – ekstremističke podgrupe, koje jesu povezane sa navijačima, ali možda i nisu. Definitivno znamo da ono što ih interesuje jesu tuča, nasilje, destrukcija. Te podgrupe takođe karakteriše činjenica da se one povremeno okupljaju i van sportskih događaja, zakazuju tuče i tako dalje. Tu imate dve strane arene.
Negde tu možda, bar ja tako zamišljam, stoje ideolozi. Ideolozi nasilja. Oni mogu, naravno, biti i politički ideolozi u smislu protagonista neke baš političke ideologije, poput nacizma, na primer, šovinizma, a mogu biti prosto ideolozi neke teške konzervativne priče.
Možda ovde negde u dnu arene, mi to prepoznajemo kod nas, postoje elementi organizovanog kriminala. Svi ti oko arene imaju svoj interes da se pojave u areni direktno ili indirektno, imaju interes da tu arenu uzmu za sebe, da je nekako upotrebe, odnosno zloupotrebe za promociju onoga što njih interesuje. Ove dole možda interesuje borba protiv nekoga ko hoće njih da ugrožava. Ove gore interesuje nekakva ideologija. Navijači imaju svoju želju da se njihova ljubav prema klubu demonstrativno primeti, a recimo da ovi imaju svoj interes da ih neko od tih ostalih činilaca prepozna kao svog protagonistu. I naravno, interes im je nasilje.
Šta je naš zadatak? Prvo da postavimo pitanje: kome ta arena pripada? Da li ta arena stvarno pripada tim činiocima okolo ili možda donekle navijačima? Moj odgovor je, prvo, da u arenu umesto konflikta koji je potencijal, treba da vratimo igru. Jer, igra je sastavni deo onoga što dva tima između sebe rade. Kome arena pripada? Mislim da treba da vratimo one kojima pripada. To su, pre svega, igrači, stručni tim, klubovi, oni kojima zaista pripada arena i gledaoci. Znači, obični građani. Njima treba da vratimo veru u tu igru, radost igre, radost posmatranja igre.
Moj je san da se na stadionima pojavljuju porodice, da se vrate mame, tate, ćerke, sinovi, ne samo na fudbalskim stadionima, nego u svim sportskim arenama. I da se izborimo za njihov mir i bezbednost na stadionima i da se izborimo da igra bude igra, a ne arena konflikta.
Naravno, postavlja se pitanje kako i ko su ključni „igrači“, ko su ključni napadači na te okolne interese oko arene. Moj je odgovor da država treba da vodi akciju. Bez svake sumnje, treba da uvedu sankcije ali zajedno sa nekim „mekšim“ ministarstvima poput ministarstva koje sama vodim, i Ministarstva prosvete.
Međutim, pre nego što pređem na to kako, još jednom bih se vratila na sve segmente društva. Ti segmenti društva su tu. Imam pored sebe psihologa koji je sa celim timom uradio studiju. Tu studiju je Ministarstvo podržalo finansijski. Neophodna je saradnja klubova i saveza, neophodna je saradnja medija.
Parlament nam je takođe neophodan. I tu se vraćam na odgovor na pitanje o tome šta je ishod konferencije koju smo imali, šta je ključna reč u pokušaju da se odgovori na ove izazove. Ključna reč je partnerstvo. Znači, samo u partnerstvu svih možemo da se izborimo sa ovom društvenom pošašću. Ne bežim od odgovornosti i kažem da država mora da predvodi tu akciju, jer bez institucije države nema ni promovisanja vrednosti koje jedno društvo treba da ima i borbe za te vrednosti, ali to treba da radimo zajednički.
Žao mi je što i predstavnici ministarstava sile nisu ovde danas sa nama, jer i kod njih leži odgovor, ali znam da žele da rade. Inicirala sam osnivanje Saveta vlade za borbu protiv nasilja u sportu. Molila sam premijera da se stavi na čelo, zato što je jako bitno da premijer predsedava takvom jednom telu. Pristao je i ministar policije, ministarka pravde je takođe redovni član, naravno i predsednik Skupštinskog odbora za omladinu i sport i predstavnici saveza. Jer, odgovor za partnerstvo, odnosno mehanizam za partnerstvo, da ne bude samo prazna reč na papiru, jeste koordinacija. Zaduženje ovog vladinog tela jeste koordinacija, a i posao svih nas je zajednički.
Ovaj problem nije rođen pre dva dana, nego je nasleđe jednog teškog vremena kroz koje smo prošli i sa kojim smo se izborili. Posledica tog teškog vremena nasilja, mrtvih ljudi, žrtava, krvi, dima, nagledali smo se na televiziji i u novinama u vreme Miloševićevog režima – to uzima svoj danak i ne možemo se s tim izboriti preko noći. Posao je tu, biće dugačak i jako je važno – time završavam i upućujem apel medijima, kao što upućujem apel i svojim kolegama –da se ne zaustavimo i da tema prođe, bilo pa prošlo, kao što u Srbiji, nažalost, često biva. Moram održati ovu temu u fokusu zato što ona to, nažalost, zaslužuje i zato što biva – ili huligani ili mi.
Podsetiću, navijači su ljudi koji vole svoj klub, huligani su ljudi koji vole nasilje i to žito treba odvojiti od kukolja, da društvo i sport ne bi bili taoci huligana.
