Mirjana Karanović, glumica:
Uflekano sećanje na vlastiti život
Čini mi se da je nama, ne samo u Srbiji, Jugoslavija i to šta je bilo, jako važno. Ja sam u jednom trenutku pomislila – pa, ljudi, kad umre neko, najljudskije je, human običaj, da dođeš u kuću te osobe koja je umrla i da sa onima koji su preživeli sediš i pričaš o pokojniku. I pričaš o tome šta ti je značio. Taj dan ili dva provedena sa porodicom i sa prijateljima znači. To je neka vrsta oproštaja. Mi taj oproštaj nismo imali. Mi se sa tim pokojnikom nismo oprostili. Nismo se oprostili tada, ali mislim da nije kasno da neko vreme negde provedemo da bismo se s tim oprostili, da bismo shvatili šta je to bilo
TEOFIL PANČIĆ: Nedeljnik „Vreme“ i Fondacija „Fridrih Ebert“ organizovali su u Centru za kulturnu dekontaminaciju tribinu na temu „Rođeni u YU“.
Verujem da smo manje-više svi prisutni rođeni u YU, a u izvesnom smislu sasvim je moguće da ćemo zapravo svi i umreti u YU – kad god to bilo i kakve god okolnosti u tom trenutku bile.
Naziv ove tribine nije slučajan i proizvoljan. Nedavno je u Beogradu premijerno odigrana pozorišna predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Dine Mustafića Rođeni u YU. Ta pozorišna predstava nije tema ove tribine, ali jeste povod za njeno održavanje zato što se ona bavi upravo onim što nas sve žulja i što se nas i te kako tiče.
Mirjana Karanović jedna je od glumica u predstavi. Ko je gledao predstavu ili makar čitao o njoj, zna da u ovom slučaju glumci i glumice nisu samo – kako je to Zoran Radmilović govorio – izvršioci glumačkih zadataka, nego su zapravo i ravnopravni sukreatori predstave, između ostalog, nekim svojim ličnim privatnim svojstvima, kao ljudi koji imaju svoje uspomene na YU, šta god to značilo. Zamolio bih Mirjanu Karanović da nam kaže kako je za nju izgledao rad na ovoj predstavi i, pre svega, kako je doživela samu tu ideju i koliko smatra bitnim da se na ovaj način o tome progovori.
Svi se strašno trude, sve te nove države, ideologije i ti neki pokretački tekstovi koji treba da ujedinjuju nacije da se one ohrabre na svom putu ka budućnosti u novoj državi, u najboljem smislu omalovažavaju ili naprosto ocrnjuju, pljuju i sve najgore govore o Jugoslaviji. U tom kontekstu – biti jugonostalgičan nešto je loše, strašno, sramotno
MIRJANA KARANOVIĆ: Kada su mi rekli da ćemo raditi predstavu o Jugoslaviji, bivšoj zemlji, imala sam vrlo jak otpor da se bavim time, ne samo zato što nisam znala šta da radimo s tim. Mislim na profesionalni odnos. A i privatno, nisam znala kako se ja u odnosu na to osećam. Onda smo dobili Rečnik YU mitologije, pregledavali smo ga i opet nisam znala šta s tim. Mislim, dobro, sve to postoji, sve je to OK, ja sve to znam, ali šta ćemo sad s tim?
Onda smo napravili neke intervjue i sastali smo se. Znam da sam bila užasno odbojna prema tome. Krenula sam kao iz neke ljutnje, i onda, iz te ljutnje, počela sam da plačem. Zašto da se bavimo i zašto da pričamo o Jugoslaviji? Ja ne znam šta da pričam o tome, ja ne želim da pričam o tome! To je nešto što je bilo davno i ja ne mogu, ja ne znam šta da radim s tim.
Ipak smo obavili razgovor. Ispričala sam šturo to što sam imala. Nekako nisam baš mogla da se opustim. Tek kada smo počeli da radimo ja sam shvatila šta treba da radim sa tom predstavom i da je povežem sa sobom. Onda sam se pitala – pa dobro, zašto je meni ovo važno? Ja sam čak zvala reditelja da možda to ne bih radila, rekla sam da je to meni jako teško, dosadno, ne znam, svašta sam tu izmišljala. I onda sam shvatila da moram da uradim tu predstavu da bih u svojoj glavi završila sa tom pričom. Shvatila sam koliko ja, i ne samo ja nego svi mi koji smo živeli u toj bivšoj zemlji, jako malo o njoj govorimo i da je sve što se o toj zemlji govori – ja bih pre rekla sentimentalno nego emotivno – sećanje na neko lepo vreme. I naravno, kao i uvek kad se sećate prošlosti, nekako iz glave iščile oni teški trenuci i ostane vam ono što zapravo jeste lepo i što mislim da u krajnjem slučaju jeste ljudski i u redu. Meni se to sviđa. Bolje nego da stalno pamtiš onaj grozni stvarni život.
Dakle, na jednoj strani taj sentiment, a s druge strane jedna strašno negativna konotacija značenja Jugoslavije. Otprilike to je nešto što je bilo jako loše – jedva smo se iščupali iz te Jugoslavije. Svi se strašno trude, sve te nove države, ideologije i ti neki pokretački tekstovi koji treba da ujedinjuju nacije da se one ohrabre na svom putu ka budućnosti u novoj državi, u najboljem smislu omalovažavaju ili naprosto ocrnjuju, pljuju i sve najgore govore o Jugoslaviji. U tom kontekstu – biti jugonostalgičan nešto je loše, strašno, sramotno.
U sam pojam Jugoslavija tako se zguralo svašta – od politike, pop kulture, nekih jestivih proizvoda ili ne znam već čega. Svaki put kad sam pokušavala da govorim o tome kakav ja imam odnos prema toj zemlji, pitala sam se da li bi uopšte trebalo da govorim o tome i stalno sam mislila da će sad neko da me napadne i kaže: pa ti si, ne znam, komunjara ili žališ za nekim odvratnim vremenom diktature i tako dalje.
A još jedna stvar koja je posebna baš za mene i za nas ovde u Beogradu jeste to što je Jugoslavija, to što je pojam Jugoslavije i ljubitelja Jugoslavije, pogotovu u Hrvatskoj, bio povezan sa srpstvom. Otprilike – jugonostalgičari su srboljupci. Pogotovo što je Slobodan Milošević u svom pohodu na vlast zloupotrebio i sveo pojam Jugoslavije na ono – svi Srbi u jednoj državi. Tako je zapravo cela ta ideja o Jugoslaviji njemu poslužila da ljude ubedi u ispravnost njihovog pridruživanja raznim vojskama u odbranu tih njegovih ciljeva. I onda se to naravno natovarilo opet još na sve to, natovarilo se da je on prisvojio to za svoje neke ciljeve, a onda na to nalepio i neki srpski nacionalizam i to je, mislim, užasna kombinacija od koje je tebe sramota. Jer ti sada, ono što je negde u tebi pojam nečega, nekog lepog tvog života, odjednom je sada uprljano, uflekano i nema tog hemijskog čišćenja, nema nečega što bi to moglo da popravi.
TEOFIL PANČIĆ: Da li to znači da ste predstavom pokušali – nije bez neke da se to mora odigrati baš u Beogradu – na neki način da dekontaminirate sam taj pojam Jugoslavije od te miloševićevske mutacije, da ga na neki način vratite onom izvornom značenju.
MIRJANA KARANOVIĆ: Ne znam, barem sam ja u svojoj glavi razmestila to sve i rekla – dobro, čekaj da vidim sad šta je to za mene. I onda, naravno, imali smo jednu divnu osobu koja nas je sve okupila kao kvočka piliće – mislim na reditelja Dina Mustafića koji je to tako divno i sa tako puno ljubavi vodio, tako da smo svi mi sa svojim biografijama, pa i svojim pričama jako meko i bez velikih sukoba i sudara i sa samima sobom i jedni s drugima nekako iznedrili tu priču.
Svakako, ima u svima nama još mnogo priče, nisu mogle da stanu sve u jednu predstavu i to nije bio ni cilj. Ali čini mi se da je nama, ne samo u Srbiji, Jugoslavija i to šta je bilo jako važno. Ja sam u jednom trenutku pomislila – pa, ljudi, kad umre neko, najljudskije je, human običaj, da dođeš u kuću te osobe koja je umrla i da sa onima koji su preživeli sediš i pričaš o pokojniku. I pričaš o tome šta ti je značio. Taj dan ili dva provedena sa porodicom i sa prijateljima znači. To je neka vrsta oproštaja. Mi taj oproštaj nismo imali. Mi se s tim pokojnikom nismo oprostili. Nismo se oprostili tada, ali mislim da nije kasno da neko vreme negde provedemo da bismo se s tim oprostili, da bismo shvatili šta je to bilo. Da to nije bila samo neka svađa prema kojoj se danas određujemo kao neka kontra, da je ta Jugoslavija imala svoj identitet na raznim nivoima, a ne samo na tom političkom i jednopartijskom komunističkom. A da vam pravo kažem, ne vidim da su se danas stvari mnogo promenile. Sad smo u demokratiji nekakvoj, kako da ne? Onda je kao bio jedan delegat, glasao, sad kao imamo više, sad kao možemo da biramo i sad nam je to super.
Mislim da se polako otrežnjavamo od toga da formalnim promenama zapravo nismo nešto mnogo zaradili, a mislim da suštinski moramo da stanemo ispred toga.
Ceo izveštaj sa Tribine možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 4. novembra 2010. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati prateći „Iz istog broja“, gore desno
