Reforma promenom ciljeva

Mi smo do sada ovde uglavnom slušali o učenicima, ali bi bilo jako interesantno da profesor Havelka napravi test o stepenu usvojenosti znanja kod profesora, naročito profesora srpskog jezika. Da li, na primer, postoji jedinstvo među profesorima prilikom pisanja i samog pravopisa? Mislim da ne postoji – na poslednjoj raspravi o tome u Velikoj Plani nije postojalo jedinstvo, i to ne među profesorima koji rade u osnovnim školama, nego ni među profesorima na Filološkom fakultetu. Naime, reforme osnovnog školstva sigurno neće biti ukoliko nosioci te reforme ne budemo mi, odnosno učitelji, koji bi trebalo da je sprovedemo. To je osnovna teza. Zatim, planiranje nastavnih sadržaja, fonda časova, mesto njihovog ostvarivanja bez onih koji to treba da sprovedu, u samom početku je ravno nuli. Znači, nema neke perspektive.

Upravo nastava u nižim razredima treba kompletno da se reformiše. Znači, ne samo da se promene udžbenici i smanji gradivo. Moraju se promeniti ciljevi. Društvo matematičara, društvo jezičara, svi se sad bave skraćivanjem gradiva, izbacuju određene nastavne jedinice, da li će u matematici biti znak pripadnosti, da li će biti oznaka za skup. Znate, to je mnogo manje važno od onoga šta je cilj tog osnovnog obrazovanja za dete uzrasta od 6 do 14 godina. Ako promenimo ciljeve, onda ćemo naći i tehniku kako to da sprovedemo. Znači, stvari bi trebalo iz korena menjati.

Navešću neke primere. Postoji jedna albanska narodna priča o tome ko je junak; jedan dečak nije pobegao kad je nešto skrivio, već je ostao. Svi su ostali pobegli i samo je on ostao. Poenta jeste da je on junak. Ne mogu da shvatim da ne postoji nijedan jugoslovenski pisac, nijedno štivo Zmaja, Dositeja ili bilo kog pisca u kome se ogleda pojam junaštva, nego nam je potrebna albanska narodna priča. To je neverovatno. Zatim „Ciganski slavuj“. To je divan tekst, ima neke književne vrednosti. Međutim, poruka priče je ta da Ciganin nije hteo da svira pod pretnjom, ali je, kad ga je nemački oficir ubio, nastavio da svira i svirao je najlepše pesme. Krajnja poruka Učiteljskog fakulteta koji štampa orijentacioni plan koji je dostupan učiteljima da po njemu rade jeste da je sloboda tog umetnika važnija od života. A zamislite da li je to baš tako. Zatim tekst „Uzbuna u noći“, u kome Arsen Diklić opisuje rat u Vojvodini. Pazite, poslednjih deset godina okružuje nas rat, i mi u čitanci za drugi razred dajemo takav tekst o nekom drugom vremenu ali na istim prostorima. Znači, naš narod strada, i danas strada, i mi i danas to čitamo i dajemo deci. Zar nema nečeg lepšeg da pročitaju i da izaberu? Zatim „Stari Vujadin“. To je narodna pesma, ali da li su učenik trećeg ili četvrtog razreda treba da nauči kako su nekome vadili oči, kidali ruke da ne izda jatake i ostalo? Čemu to? Zar ne može na neki drugi način, nekim drugačijim sadržajem da se to isto objasni?

Zašto vam sve ovo govorim? Hoću da napravim trougao između nas u školi, Ministarstva prosvete i Učiteljskog fakulteta. Učiteljski fakultet postoji odskora, i divno je što postoji i treba da postoji. Međutim, ne postoji nikakva spona između Ministarstva prosvete, Učiteljskog fakulteta i nas u školi. Recimo, banalan primer je – da bi nastavnik koji je završio Pedagošku akademiju nastavio da se obrazuje na Učiteljskom fakultetu, to će ga koštati 200-300 ili ne znam koliko maraka. Svaki ispit se posebno plaća itd. Da bismo se mi stručno usavršavali, potreban je fond. Takav fond ne postoji. Nema novca. Osim toga, Učiteljski fakultet štampa sve te planove i daje školama, a onda iz Ministarstva prosvete (novo Ministarstvo prosvete još nije sarađivalo sa tim nadzornicima i inspekcijama) dolaze u škole i oni imaju neki svoj program i neke svoje zahteve, svoje ideje.

Smatramo da bi trebalo potpuno obnoviti i odnos, odnosno vezu između đaka, učitelja i roditelja, i povratnu informaciju između roditelja i đaka. Šta to znači? Škola mora da bude stalna provera. Mi moramo stalno da proveravamo decu, roditelji moraju stalno da proveravaju nas. Ne da uče za nas nego da nas proveravaju. I da sistemom ocenjivanja mi proveravamo njih. Kada dođe kraj školske godine, sumiraju se rezultati i svakom nastavniku se dâ do znanja da je ta završna ocena na osnovu tih završnih testova i njegova ocena. Jer, 70 odsto nastavnika ne shvata da je završni uspeh učenika i njegov uspeh. Uglavnom, dete je slabo, dete je loše, što nije tačno. To kod nas ne postoji. Šta bismo time dobili? Dobili bismo mogućnost da nas ocene na kraju, nema priče. Rezultati, papiri, skale vrednosti, numeracija, sve postoji. Znači, mi ocenjujemo đake i đaci ocenjuju nas na kraju školske godine. Sistem vrednosti vraća se u školu, i onda je mnogo lakše raditi i učiti.

Važna je i pojava privatnih časova, a smatram da je uzrok njihovog uzimanja samo u preobimnom gradivu; veliki su zahtevi nastavnika i roditelja u odnosu na dete, ali je primetna i ležernost roditelja. Roditelji obično razmišljaju u stilu: platiću časove i miran sam, biće odlične ocene itd. Međutim, postoji i subjektivni faktor kod nas učitelja. Ni mi ne pružamo deci dovoljno informacija zbog motivacije ili bilo čega drugog. Poslednji razlog bile bi slabije intelektualne mogućnosti učenika.

Što se tiče novih udžbenika i knjiga, ideja o tim timovima, to je sve lepo, samo ne shvatam zašto su uopšte štampani ovi udžbenici za narednu školsku godinu, zašto nije dat signal da uopšte ne bi trebalo štampati udžbenike. Pojam udžbenika treba iskristalisati – da li je udžbenik knjiga iz koje će dete učiti ili radna sveska u kojoj će raditi. Pošto su ljudi sve komercijalizovali u sistemu prosvete, oni su za sve udžbenike u mlađim razredima uveli princip da su udžbenici ujedno i radne sveske. Znači, ako dete uzme da uči, ono mora i da piše po njemu, što znači da sledeća generacija neće moći da ga koristi, što u drugim zemljama nije slučaj. Svi imate decu ili prijatelje svoje dece, pa kažite zaslužuje li vaše dete da ima udžbenik kakav ima jedan Englez, Francuz, ili Amerikanac.