Mogu li deca da filozofiraju? Na ovo pitanje odgovor bi trebalo da dâ pedagogija, ali se mišljenja pedagoga o ovome razlikuju. Žan Pijaže je smatrao da su deca do uzrasta od 11-12 godina nesposobna za kritičko mišljenje, to jest da ne mogu da razmišljaju o razmišljanju. S druge strane, krajem šezdesetih godina na univerzitetu Monkler u Sjedinjenim Američkim Državama, nastao je program „Filozofija za decu“ koji je pokrenuo Metju Lipman pod uticajem filozofije Džona Djuija i psihologije Lava Vigotskog. Cilj ovog programa jeste podsticanje i unapređivanje veštine razmišljanja kod dece. Odnedavno, program „Filozofija za decu“ realizuje se u osnovnim školama u Požarevcu, pod finansijskim pokroviteljstvom Grada Požarevca, a sprovodi se kao deo proslave Svetskog dana filozofije pod patronatom Uneska.
Jedan od svega nekoliko ljudi u Srbiji, obučenih za ovu vrstu rada sa decom, Miloš Jeremić, profesor filozofije u Požarevačkoj gimnaziji, kaže za „Vreme“ da je program „Filozofija za decu“ zasnovan na ideji podsticanja mišljenja pomoću provokativnog sredstva, „stimulusa“. „Lipman je u tu svrhu koristio priče koje su pisane tako da podstiču misaone aktivnosti kod dece, ali stimulus može da bude i slika, film, etički problem, neki događaj tokom časa… Učenici se podstiču na posebnu vrstu diskusije za koju praktičari ‘filozofije za decu’ radije koriste naziv ‘agenda’ s obzirom da njen cilj nije nadmudrivanje, već rešavanje problema“, kaže Jeremić.
On objašnjava da filozofija razvija visoke kognitivne funkcije i lične kompetencije: „U tradicionalnom vaspitanju insistira se na kognitivnim nivoima nižeg ranga – na pamćenju, ponekad razumevanju; primena se smatra najvišim postignućem, a kvalitet učenja se vrednuje prema količini zapamćenih informacija i brzini njihovog usvajanja. Ovakav odnos prema obrazovanju rezultira poražavajućim rezultatima na PISA testovima, niskom moitivisanošću učenika i besmislenim prijemnim ispitima za srednju školu koji se baziraju na pamćenju“, smatra Jeremić i dodaje da filozofija omogućava da se razviju više kognitivne funkcije, a to su prema Blum-Andersonovoj taksonomiji: analiza, vrednovanje i kreiranje. „Nedavno sam prisustvovao radionici na kojoj je australijski praktikant ‘filozofije za decu’, Tim Sprod, postavio naučni problem kroz priču o fudbalu, a učenici su pokušavali da ga reše prolazeći kroz sve faze istraživanja, slobodno postavljajući i proveravajući hipoteze. Ovakvo učenje motiviše i angažuje učenike.“ Jeremić kaže da smo navikli da filozofija bude nauka izolovanih mudraca i pritom smo zaboravili na njenu izvornu prirodu da ona omogućava da se unaprede metakognitivne veštine učenika, odnosno da učenici nauče da uče, da prepoznaju svoju strategiju pri učenju.
Pri ovakvoj nastavi, kaže Jeremić, mišljenje učenika se oblikuje iz svog sirovog oblika u kritičko mišljenje – upitanost se prevodi u postavljanje problema, suđenje u kreiranje odmerenog vrednosnog suda, poređenje u razvijanje zaključivanja po analogiji i tako dalje. Učenici vežbaju da daju argumente, konceptualizuju, prate argumente drugih učesnika, daju protivargumente, razvijaju interpretacije i analize. Međutim, on ističe da se nastavnici često pribojavaju ovakvih metoda zato što je neophodno da se odreknu kontrole nad sadržajem časa kao i svoje dominantne pozicije u odeljenju: „Ovakav model vaspitanja, takozvani ‘refleksivni model’ zahteva od nastavnika da podstiče kritičko mišljenje, pluralizam stanovišta, interdisciplinarnost, a da pri tome ne nameće svoje stavove i prati argumente bez obzira kuda oni vode.“ On dodaje da, kada se govori o reakciji na „Filozofiju sa decom“ mlađa deca postižu bolje ishode nego starija, a najgore rezultate pokazuju – nastavnici: „Interesantno je da osnovci i odrasli prave potpuno iste greške u mišljenju, s tim što deca to mnogo lakše podnose – odraslima se dešava da zaplaču, napuste radionicu ili vređaju realizatora.“
Opisujući kako je došao na ideju da se filozofijom bavi sa decom, Miloš Jeremić kaže da je u ovu priču upao slučajno, pokušavajući da unapredi svoju nastavu u Požarevačkoj gimnaziji. „Osim par zastarelih metodika za nastavu filozofije na našem jeziku ništa smisaono nije objavljeno. Obratio sam se sedištu UNESKO-a za filozofiju i zamolio za pomoć. Baš u to vreme oni su objavili knjigu posvećenu nastavi filozofije: „Filozofija: škola slobode“ i poslali mi je. Posle nekoliko dana javio mi se jedan od autora, Oskar Brenifier, i pozvao me da dođem u Pariz na konferenciju Evropske zadužbine za filozofska istraživanja sa decom.“ Deset meseci kasnije, priča Jeremić. Oskar Brenifier i Radmila Satn nastavili su da ga snabdevaju literaturom, pa su, kako kaže, na skupu u Gracu prošle godine svi mislili da je završio Lipmanov seminar, iako je zvanično obuku okončao tek ovog leta u Burgundiji. U međuvremenu, svoju metodu predstavio je na seminarima u Italiji, Austriji i Španiji, a posebno izdvaja gostovanje u Iranu od 21. do 25. novembra, gde je imao priliku da održi radionicu sa decom iz Teherana.
