Primena alternativnih krivičnih sankcija i mera restorativne pravde u Srbiji

Alternativne krivične sankcije imaju za cilj izbegavanje (kratkotrajnog) lišenja slobode okrivljenog, te svih negativnih efekata boravka u zatvoru, ali i rasterećenje zatvorskih kapaciteta koji su u Srbiji odavno predmet kritike. Ipak, njihova primena morala bi težiti ostvarenju ciljeva proklamovanih krivičnim zakonodavstvom i zaštiti interesa oštećenog, što u praksi često izostaje. Uslovna osuda je zastupljena sa preko 50 odsto u strukturi izrečenih krivičnih sankcija, dok se njena modifikacija sa zaštitnim nadzorom nedovoljno primenjuje. Nedovoljno se primenjuje i kazna rada u javnom interesu, bilo kao posebna sankcija bilo kao zamena za neplaćenu novčanu kaznu. Najavljene izmene Krivičnog zakonika favorizuju „kućni zatvor“ i šire mogućnosti njegove primene, ali ostaje bojazan da će i u ovom slučaju osnovni cilj biti rasterećenje zatvorskih kapaciteta, dok će izostati ostvarenje specijalno-preventivnih efekata i briga za oštećenog i njegove interese. Podaci prikupljeni u okviru projekta Fondacije Centar za demokratiju i Viktimološkog društva Srbije „Promocija alternativnih krivičnih sankcija i mera restorativne pravde“ potvrđuju da pri izricanju sankcije veliku ulogu igraju rutina i postupanje po šablonu, a ne briga o smislu sankcije i interesima oštećenog. Tako se dešava da se u kućnom zatvoru nađe osuđeni za nasilje u porodici, iako je to izričito zabranjeno ako on i oštećeni dele isti prostor. I u slučajevima maloletnih učinilaca preovlađuje postupanje po ustaljenim obrascima, te obavljanje društveno korisnog rada nema naročitu primenu. Problem sa primenom alternativnih sankcija usložnjava nedovoljno uvažavanje oštećenog i njegovih interesa, iako je zakonodavac predvideo da sud prilikom sankcionisanja mora voditi računa o odnosu učinioca prema žrtvi, a i brojni međunarodnopravni akti insistiraju na zaštiti žrtve krivičnog dela.