Prekarnost, (auto)cenzura i (auto)destrukcija medija u Srbiji

Novim autokratama („demokratorima„) treba i nova cenzura, ne ona u kojoj se novinari hapse ili mediji zabranjuju, nego ona koja koristi novi jezik i maskira se iza novih saveznika: tehnologije i tržišta. —Snježana Milivojević

„U godini između dva Svetska dana slobode štampe, ovde je sloboda teško ranjena. Žao mi je što koristim ratnu terminologiju, ali sloboda medija napadnuta je sa svih strana. Politički, tako što vlast čini sve da spreči i ućutka svaku kritiku. Ekonomsko uništavanje medija je uglavnom završeno. Ostaje još da se privatizuje ono što je ostalo i pridruži se ’komercijalnim medijima’ koji uveliko zavise od javnih para….“

Ovaj citat iz intervjua verovatno najcenjenijeg analitičara i istraživača medija kod nas, profesorke na Fakultetu političkih nauka Snježane Milivojević, datog dnevniku „Danas“ (Cvejić, 2015), sažima ključne probleme u srpskim medijima: visok nivo cenzure koji za posledicu ima „promenu medijskog pejzaža i novinarske kulture“; materijalnu iscrpljenost medija i medijskih radnika; i pervertiranu strukturu vlasništva gde u uslovima nepostojanja transparentnih uslova poslovanja, privatni mediji i država žive u svojevrsnoj simbiozi, odnosno gde postoji netransparentnost javnog finansiranja odabranih medija u državnom vlasništvu i komercijalnih medija preko direktnih budžetskih subvencija i ugovora sa javnim preduzećima i državnim organima (Godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku 2014, 19).

U poslednjih deceniju i po čine se brojni napori da se pitanja političkih pritisaka, cenzure i autocenzure, teškog materijalnog položaja medija i novinara, sveopšte tabloidizacije kao izraza zatiranja uloge medija u zaštiti javnog interesa i posledica nakaradne privatizacije osvetle i dokumentuju u brojnim studijama, ispitivanjima javnog mnjenja, izveštajima nezavisnih tela, domaćih i evropskih strukovnih novinarskih organizacija i međunarodnih institucija, u domaćem i regionalnom kontekstu. Tim pitanjima bave se pre svega međunarodna zajednica, Evropska komisija, OEBS, međunarodne i domaće nevladine organizacije, nezavisna tela, strukovna udruženja, tek parcijalno vlast, i možda ponajmanje intelektualna elita.

Dosadašnji uvidi o statusu medijskih radnika u Srbiji, tog „potcenjenog, obespravljenog, bespomoćnog, eksploatisanog sloja, često bez redovnih primanja, bez socijalnog i penzionog osiguranja“ („Novinarstvo i etika“, 2003:17) bili su ili uzgredni produkt istraživanja, ili su imali nešto drugačiji fokus (UNS, 2015; NUNS, 2007) ili obuhvat i metodološki pristup (Kožul, 2015). U novije vreme, od ulaska pojma prekarijat u naš vokabular, na regionalnom nivou je učinjen pokušaj da se opišu odrednice prekarnog statusa medijskih radnika (Popović, 2014).

U ovom radu izložićemo prvo promene koje su se dogodile u srpskom novinarstvu u kontekstu globalnih promena u vlasničkoj strukturi medija i promena odnosa prioriteta u uređivačkoj politici, potom ćemo predstaviti stavove o prekarnosti iz dubinskih intervjua sa medijskim radnicima, zatim ćemo izložiti specifičnosti prekarijata među kulturnim radnicima u svetskoj literaturi i kod nas, opisaćemo uočene veze između statusa prekarnosti i cenzure i autocenzure, i vlasničke strukture medija, ukazaćemo na uzročno posledične veze između (auto)cenzure, cenzure i prekarnosti u domaćim medijima na osnovu dubinskih intervjua i anketa, i razmotrićemo domete i moguće rezultate nekih od aktuelnih inicijativa za poboljšanje stanja u medijima, u kontekstu globalnih promena u medijskoj sferi o kojima se diskutuje i u Srbiji.

Promene u novinarskoj sobi

Menadžeri (…) u medijima (…) su klasični trgovci koji ne prezaju ni od najgnusnijih medijskih manipulacija kako bi prodali svoje sadržaje —Teodorović, Miloš (dubinski intervju).

Početkom 2000, kada su istraživači počeli detaljnije da se bave stanjem u medijima u Srbiji, činilo se da su njihovi problemi deo bagaža „postsocijalističkih zemalja“. U međuvremenu ispostavilo se da je ovde reč o globalnom problemu medija i da po tom osnovu „ne postoje više nikakve razlike između Istoka i Zapada“ (Horvatin i Petković, 2014:11). Ili, kako to kaže Milivojević: „Proces se uslovno prepoznaje na mnogim mestima od Mađarske i Turske do Rusije i Kine i glavna je inspiracija domaćim ’medijskim jurišnicima’. On je deo paketa neoliberalne demokratije, odnosno, novog autoritarizma, poretka u kojem izabrani lideri grade demokratski imidž, ali ruše svaku mogućnost opozicije, kritike ili neslaganja“ (Cvejić, 2015). Barbara i Džon Erenrajh posmatraju sumrak novinarstva – „četvrte sile“, koja snažno formira javno mnjenje i predstavlja faktor kontrole vlasti – u sklopu procesa uspona i pada „profesionalne menadžerske klase“ (PMC) „nove srednje klase“ socijalnih radnika, profesora, lekara, pravnika, i njene podsekcije, „kreativnih profesija“ novinara, umetnika i pisaca. Kreativne profesije su 70-ih godina prošlog veka uspevale da zadrže značajnu autonomiju uprkos radu unutar profitnih korporacija, a njihova ideja je bila da „sebe pozicioniraju kao nosioca društvenih vrednosti i upravljača kome je razum i profesionalna etika u upravljanju iznad klasnog i ličnog interesa“ (Ehrenreich, 2013). Neoliberalni kapitalizam je žestoko uzdrmao ovaj sloj i razvlastio ga dovodeći na čelo medijskih i izdavačkih kuća, bolnica i univerziteta lako zamenjive finansijske menadžere kojima je prioritet bio zadovoljavanje apetita deoničara i gurnuo „kreativne profesije“ ka ostacima radničke klase. Iako u drugačijem ideološkom i vlasničkom kontekstu, ovaj proces se lako može pratiti i u novinarskoj sobi srpskih medija. Od profesije koja se mogla obavljati isključivo uz neku vrstu licence koja je otvarala vrata ovog staleža (Ramač, Mihail: dubinski intervju), u kojoj se nije moglo raditi bez ugovora (Radovanović, Rade: dubinski intervju), u kojoj je glavni urednik iznad direktora, a kolegijum i novinari formiraju relativno homogenu grupaciju sličnih interesa i u kojoj je postojao prostor za borbu za slobodno novinarstvo (Ramač, ibid), novinarstvo je postalo profesija „u kojoj nisu potrebni autori, novinari sa iskustvom i znanjem, dovoljna je nekolicina ’trkača’, jeftinih a brzih, poslušnih i ambicioznih“ (Riha, Antonela: dubinski intervju), a novinari i njihovo autorstvo se tretira kao roba (Đoković, 2004:10). Ova promena i na globalnom i na domaćem nivou koincidira sa deregulacijom ekonomije i usponom novih tehnologija (Štavljanin, Dragan: dubinski intervju), i ulaskom u vlasništvo medija, vlasnika koji dolaze iz drugih industrija sa ciljem da preko medija utiču na vlast. Ključni donosioci odluka u medijima postaju marketinška odeljenja, osnovni poslovni cilj postaje podizanje profita i efikasnosti, a ključno sredstvo podizanja efikasnosti je smanjivanje broja novinara i troškova njihovih zarada. U ovom aspektu nema razlike između „Njujork tajmsa“ (New York Times), koji je nedavno otpustio veliki broj uglednih novinara komentatora, sa najvećim radnim pravima, u korist volontera i manje iskusnih, plaćenih, i slabije osiguranih novinara (Kurson, 2014), i serije otpuštanja u Ringieru (Raković, Svetozar: dubinski intervju) i NIN-u (Riha, Antonela: dubinski intervju).

foto a. rihe: filip krainčanić

Moja prekarnost je moj ponos

Sada sam nezaposlena, otmeno rečeno slobodna novinarka, pre svega oslobođena posla i novca. —Tamara Spaić (dubinski intervju)

Kulturni radnici su tradicionalno okupirali kontradiktorno mesto u klasnoj podeli između radništva i sitne buržoazije (Wright, 1978: 191-211), posedovali su specifične kulturne privilegije i relativnu nezavisnost iako su zapravo bili subjekt jednake eksploatacije i proleterizacije kao i radnička klasa (Wayne, 2003). Ta relacija eksploatacije je kod kulturnih radnika često zamagljena zbog stava da je kulturni rad, rad iz ljubavi (Cohen, 2012), da mu se radnici u potpunosti predaju bez upotrebe pritiska i bez obzira na duge sate rada i nisku zaradu (Ursell 2000: 805-825; McRobbie 2002: 97-114). Ako tome dodamo i činjenicu da je upravo ova fleksibilnost rada (pre uspona globalnog trenda fleksibilizacije), u očima proletarijata ukalupljenog u monoton, jednoličan i predvidljiv rad, smatrana idealom slobode (De Peuter, 2014) jasno je zašto je kulturnim radnicima dugo izmicalo razumevanje njihovog stvarnog statusa. To objašnjava i među istraživačima i u dubinskim intervjuima opservirano odsustvo sindikalnog organizovanja u medijima i političku a ne sindikalnu prirodu njihovog otpora (Ćurguz, Kazimir: dubinski intervju) i izvan naših specifičnih okolnosti.

Stavove izložene kod De Pjutera (De Peuter) raspoznajemo i u našem istraživanju: novinari ispitanici nisu mogli da prepoznaju smenski, prekovremeni i rad subotom i nedeljom kao nešto što podleže posebnim uslovima u obračunu zarada, navodeći da se to na njih ne odnosi budući da predstavlja njihovo „normalno radno vreme“, polovina njih smatra da je „novinarstvo posao za istinske profesionalce i entuzijaste“, a na pitanje „da mogu izabrao bih“, njih 35 odsto izabralo je odgovor „medij u kojem mogu slobodno da pišem pa makar i sa lošim statusom i platom“, jasno stavljajući „više ciljeve“ svoje profesije iznad svog radnog pravnog statusa. Ovi rezultati koincidiraju sa sličnim rezultatima dobijenim u istraživanju Strategic Marketinga za NUNS (NUNS, 2007).

Do pre jedne decenije, pitanje radno pravnog statusa kulturnih i medijskih radnika bilo je bela mrlja u studijama koje su se bavile komunikacijama

(De Peuter, 2014). Danas je u svetskoj literaturi pitanje prekarnosti među kulturnim radnicima detaljno opisano i istraženo (De Peuter, ibid). U regionu je pak do ovog istraživanja stanje prekarnosti medija jedino prikazano u zbirci tekstova predstavnika novinarskih sindikata (Popović at all, 2014). Prekarni status se, po uvidima iz zbornika, među novinarima „uzima zdravo za gotovo, kao neizbežna sudbina“, bilo da se ona ogleda u nedostatku novca, isplati dela zarada „ispod ruke“ i niskim platama (Kožul, 2015), ili različitim fleksibilnim ugovorima: na primer na lizing, što je u Crnoj Gori slučaj sa jednom celom redakcijom uključujući i glavnog i odgovornog urednika (Camović, 2014), ili sa statusom RPO (Registar poreskih obveznika) u Hrvatskoj, po kojem rade „slobodni novinari“, što je eufemizam za „honorarce“, odnosno prikriveni radni odnos sa znatno umanjenim radnim pravima (otkazom bez obrazloženja i otpremnine).

Dubinski intervjui prikupljeni u okviru ovog istraživanja signaliziraju duboku i široku rasprostranjenost prekarnosti novinara: „Najviše strepim od bolesti, jer bolest u mom slučaju znači da ne mogu da ‘tezgarim’ i da neću imati nikakav prihod. Zato radim i pod temperaturom, i dok kašljem, i u situacijama kada to nikako ne bih smela“ (Skroza, Tamara: dubinski intervju); „Nedavno sam prihvatila posao bez ikakvog ugovora i nisam sigurna da će biti plaćen iako ga savesno obavljam“ (Spaić, Tamara: dubinski intervju). „Ono što je zajedničko za doslovno sve (moje) poslove i ‘tezge’ jeste njihova oročenost a samim tim i nesigurnost, što veoma utiče i na nemogućnost planiranja na duže staze, ne samo u profesionalnom već i u porodičnom životu“ (Gruhonjić, Dinko: dubinski intervju). „Ljude otpuštaju od danas do sutra, često bez obrazloženja; otkazi stižu i SMS porukama“ (Vasić, Miloš: dubinski intervju), čak i toliko brzo da je na primer Miši Stojiljkoviću, jednom od dva novinara na već desetkovanom Radiju B92, obaveštenje o uplaćenoj otpremnini stiglo pre obaveštenja o ukidanju radnog mesta (Skrozza, 2015). „Budući da sam sada u penziji, sa takvom penzijom kakva je, verovatno ću morati da radim ‘do kraja života’, to jest dok budem sposobna“ (Laloš, Vesela: dubinski intervju). Strah od otkaza, kombinovan sa mobingom i izraženom cenzurom, doveo je i do smrtnih ishoda (Spaić, Tamara: dubinski intervju). Sa usvajanjem novog Zakona o radu, gotovo se izjednačio nivo onesiguravanja radnog mesta zaposlenih novinara na neodređeno vreme i onih sa drugim tipovima ugovora, ili bez njih (Riha Antonela: dubinski intervju).

Već opisani proces oslanjanja na jeftinije kadrove podjednako karakteriše nove i klasične medije. „Hafington post“ (Huffington Post), koji se smatra jedinim od najuspešnijih novih medija, bazirao je svoju radnu snagu od početka na novinarima sa malo ili nimalo iskustva i neplaćenim blogerima (Shapiro, Michael: 2012).

U redakcijama srpskih medija ovaj proces trijaže je u toku. „Zapošljavaju se novinari sa nedovoljnim kvalifikacijama na uštrb školovanih i kvalitetnih novinara. Takvi novinari bez profesionalnog a neretko i ličnog integriteta zavise od onih koji ih zapošljavaju i izražavaju im punu lojalnost. Slabo su plaćeni i moraju biti poslušni“ (Martinov, Zlatoje: dubinski intervju); „Veliki broj novinara, pogotovo onih najmlađih, rade bez ikakvih ugovora. Neki rade po nekoliko meseci, onda dobiju neku crkavicu pa budu otpušteni jer se primaju novi polupriučeni novinari koji će raditi sledećih nekoliko meseci pod istim uslovima“ (Kazimir, Ćurguz: dubinski intervju). Na dnu tog lanca prekarnosti su „novinari koji rade u nezavisnim medijima, zavisni od donatora.

U najboljem slučaju tako obezbeđuju primanja za period realizacije projekta, da bi potom ponovo bili na nuli, i ponovo u potrazi za novom donacijom“ (Teodorović, Miloš: dubinski intervju), i botovi – obično nezaposleni mlađi ljudi koji prvenstveno rade u elektronskim medijima i na internet portalima, za račun urednika, direktora, vlasnika medija i u krajnjoj liniji političara (koji kontrolišu medij), i pišu naručene tekstove, komentare, vrše ankete na ulici sa građanima i sl., selektivno plasirajući one informacije koje pogoduju naručiocima.

Za taj svoj, obično honorarni posao bedno su plaćeni… I kod botova je inače prisutna jaka konkurencija i bespoštedna borba za „radno mesto“ (Martinov, Zlatoje: dubinski intervju).

Nalaze iz dubinskih intervjua potvrđuju i rezultati istraživanja gde je 67 odsto anketiranih novinara reklo da „u novinarstvo danas ulaze ljudi koji uglavnom nemaju veze sa tom profesijom“.

Šta dalje?

Umesto da objašnjava, traga za glasovima u zajednici i ohrabruje učešće, jedina urednička uloga je da osigura čitljivost teksta i da ne izlaže publikaciju pravnim problemima kao što je kleveta —Dragan Štavljanin: dubinski intervju.

U literaturi su pripadnici kulturnog prekarijata, učesnici u kreativnoj ekonomiji, navikli na samostalno privređivanje, spremni na prihvatanje visokih rizika, alergični na birokratiju, spremni da laviraju između mnogobrojnih kratkoročnih projekata, da brišu granice između radnog i neradnog vremena, natprosečno adaptibilni, okrenuti inovativnosti i originalni, oni koji monetizuju svoje znanje ili druge nematerijalne resurse, samostalno finansiraju konstantno usavršavanje, grade socijalne mreže unutar visoko neformalnih tržišta radne snage, rade bez garancije da će biti plaćeni, i otuda u stalnoj potrazi za poslom, i spremni da strast prema poslu stave ispred nivoa nagrade (De Peuter, 2014), ideal novog kapitalizma kojem različiti istraživači daju dijametralno suprotne kvalitativne odrednice „ključnog faktora postindustrijskog prosperiteta i primer posla koji može doneti dobru zaradu“ (Florida, 2012) i, suprotno, pripadnici radne snage koja ne može biti „model ostvarivanja ekonomske i socijalne pravednosti i emocionalne ispunjenosti“ (McRobbie, 2002). De Pjuter smatra da bi prekarizovani kulturni radnici uprkos ili upravo zbog svog statusa mogli biti strateški lokus otpora ovakvom stanju (De Peuter, 2015: 265).

U novinarskim sobama već je došlo do još jedne značajne promene koja vodi daljoj fragmentaciji klasičnog novinarstva (a u smislu gore opisane vizije), odnosno do pojave „građana novinara“ (citizen journalist) koji se, uz već postojeće blogere (čiji je rad takođe najčešće besplatan) i predstavnike civilnog društva, pojavljuju kao značajni proizvođači medijskih sadržaja. „Građane novinare“ koriste i levo orijentisani mediji, kao što je na primer „Gardijan“, i desno orijentisani apostoli novog koncepta medija koji kao svoj kredo imaju „odbacivanje logike ljudi koji dolaze iz medija“, i koji trećinu sadržaja obezbeđuju iz izvora klasičnog novinarstva, trećinu od doprinosa čitalaca i trećinu razmenom sadržaja iz različitih izvora (Carr, 2011).

O tom sve prisutnijem trendu bilo je reči i na međunarodnoj konferenciji „Zaštita bezbednosti i integriteta novinara u regionu OEBS-a“ u Beogradu, gde je pored izražavanja zabrinutosti zbog porasta nasilja prema novinarima klasičnih medija u zemljama OEBS-a, jednaka pažnja posvećena i potrebi zaštite oflajn i onlajn medija, odnosno građana novinara, blogera i aktivista nevladinih organizacija koji koriste internet i društvene mreže za informisanje javnosti.

Obilje izvora, paradoksalno, nije dovelo i do bolje informisanosti građana ili do ostvarivanja javnog interesa drugim sredstvima već samo do umnožavanja već viđenog u klasičnim medijima, ili kako to kaže Milivojević, „prilično neočekivano, internet je postao pogodno okruženje novim autokratama“ (Cvejić, 2015).