Pomažemo svima kojima je potrebno

Versko dobrotvorno starateljstvo (VDS) je sistem u kojem 10 zaposlenih i više od 300 volontera pružaju razne vrste pomoći. Njihov rad je, kako objašnjava sveštenik Vladimir Marković, sekretar VDS-a, podeljen u sedam oblasti-resora: prosvetni obuhvata različitu besplatnu nastavu, od učenja jezika do pripremne nastave za đake i studente; milosrdna sekcija posećuje domove za decu bez roditeljskog staranja, domove za stare, dečije bolnice, stacionare za decu sa smetnjama u razvoju i druge ustanove socijalne zaštite; pravno savetovalište obezbeđuje besplatnu pravnu pomoć; kroz zdravstveno savetovalište odnosno ambulantu i apoteku VDS-a pruža se zdravstvena zaštita iz skoro svih medicinskih specijalnosti; porodica, brak i vaspitanje je resor gde porodice dobijaju različite vrste materijalne i savetodavne pomoći; konačno, u crkvenoj kuhinji – koju čine dve potpuno profesionalne kuhinje, jedna trpezarija i još četiri punkta – svakodnevno se hrani 2.000 ljudi.

Sa sveštenikom Vladimirom Markovićem razgovaramo o radu VDS-a, o socijalnoj delatnosti Crkve i šta hrišćani mogu da nauče iz prethodnih meseci.

Intervju je vođen elektronskom poštom.

„VREME„: Šta ste sve radili za vreme pandemije virusa korona? I šta drugačije, više ili manje, u odnosu na ranije?

VLADIMIR MARKOVIĆ: Usled novonastale situacije sa virusom korona i proglašenja vanrednog stanja u zemlji, nismo obustavili naš rad. Međutim, doneli smo niz mera i odluka o promeni načina rada.

U Crkvenoj kuhinji nije pripremana hrana svakodnevno. Naime, 16. marta, prilikom podele kuvanog obroka, svim korisnicima kuhinje isporučili smo zalihe hrane i namirnica za narednih deset dana. To je važilo i za punktove na kojima se hrana deli u Francuskoj ulici i pri hramovima. Zatim, korisnicima koji žive na ulici delili smo konzerviranu hranu svakog ponedeljka za narednu nedelju. Isto je bilo i sa podelom lekova bolesnima. Kako su posete bolnicama bile zabranjene, milosrdna sekcija VDS-a odlazila je u kućne posete. Višedetnim porodicama i svima koji su stari i iznemogli, naši vozači su dostavljali osnovne životne namirnice tokom radne nedelje. Zdravstveno savetovalište i lekarski pregledi su se obavljali prema potrebama.

Naša pravoslavna vera i ljubav prema svima u ovakvim situacijama su bili na ispitu. Od nas se očekivalo da se molimo za one koji su u potrebi i nemoći i da činimo sve što je u našoj moći, pa čak i više, žrtvujući se za potrebite, projavljujući svoje milosrđe i čovekoljublje, ali na odgovoran način, kako bi bilo najviše na korist našim korisnicima, a ne ugrožavajući ničije zdravlje. Pozivali smo one koji se osećaju zdravim da se ne boje i da projave želju i hrabrost da se žrtvuju za svoje bližnje i sve koji su u nevolji, a one koji imaju naznake bolesti da projave svoje čojstvo i da sve čine da druge zaštite od sebe.

Ko su primaoci pomoći koju pružate?

Korisnici Crkvene kuhinje su ljudi različitog profila. Mi ne gledamo na njihovu versku ili nacionalnu pripadnost. Pomažemo svima kojima je potrebno. Svima njima zajedničko je da su iz razorenih porodica. Bilo svojom krivicom ili krivicom drugih, na njihovom primeru vidimo koliko je porodica bitna u sistemu društva. Nama se danas nameću paketi ljudskih prava bez prave brige za porodicu kao najzdraviju ćeliju društvenog uređenja, gde će svaku manu i nedostatak nadoknaditi ljubav najbližih za opstanak zdrave porodice. U tranziciji i trci za profitom mnogi su postali žrtve propalih državnih projekata i sebičnosti bližnjih. Otuda ne čudi što se sve više ljudi našlo na ulici i što smo mnogima od njih mi jedina uteha. Postoje i mnoge porodice koje imaju svoj krov nad glavom, ali ih sistem ne prepoznaje kao potrebite. I oni nalaze utehu i podršku kod nas. Danas je dovoljno da jedan od supružnika ostane bez posla, i da jedna plata ne može da pokrije mesečne troškove porodice, a da oni pritom ne potpadaju pod kategoriju socijalnih slučajeva.

Koliko se, kroz davanje, oplemenjuje onaj koji daje?

Mi iz Svetog pisma znamo da je „blaženije davati, nego li primati.“ I zaista se svaki trud oko pomoći potrebitima preobrazi u svojevrsnu samopomoć, jer svi koji pomažu vrlo brzo osete snažnu povratnu energiju, zadovoljstvo koje se temelji na zahvalnosti onih kojima je pomoć pružena. I kada se taj niz nastavi dugotrajno, zadobije se osećaj one jevanđelske „Siromahe ćete imati svagda, a mene nećete imati“, gde nam postaje jasno da siromasi postoje Božijom voljom za njih i da naše nije da ispravljamo „Božiju nepravdu“, već da svojim delima svedočimo svoju veru. Onaj mir koji čovek oseti na osnovu svedočanstva svoje vere siguran je pokazatelj da je veću korist primio onaj koji daje od onoga koji pomoć prima.

Gledala sam jednu emisiju u kojoj ste vi i vaša supruga bili gosti i novinarka je kratko razgovarala i sa vašom decom. U jednom trenutku vaš sin kaže da kada poraste, želi da bude sveštenik jer mu se sviđa taj posao da pomaže ljudima i meni je lepo kako je on sveštenstvo doživeo. S druge strane, neretko čujemo da bi SPC mogla ili morala više da se angažuje u humanitarnom radu, kao i da predstavnici Crkve nisu u dovoljnoj meri okrenuti ka čoveku, što je, po mom mišljenju, dobronamerna, konstruktivna kritika. Kako vi to vidite?

Ukoliko su prigovori zaista dobronamerni, a takvih je realno malo, mogao bih da razumem. Shvatanje mog sina, dečaka od devet godina nikako ne sme da iscrpi predstavu Crkve koju mnogi odrasli imaju. Crkva, nažalost, nije samo socijalna ustanova. To je jedan od njenih podrazumevanih atributa, ali ona je mnogo više i iznad toga. Kao zajednica svetih, ona je most od zemlje ka nebu, koja našu zemaljsku realnost preobražava u večnu zajednicu Carstva Božijeg. Kao takva, njena suština naizgled zbog svoga cilja, života u večnoj zajednici sa Bogom, može da stavi u drugi plan sve one situacije koje tome cilju prethode. I može da nas zavara da je neosetljiva na ljudsku patnju. Ali to su sve preduslovi na putu spasenja. S druge strane, svesni da nas podvig i stradanje približavaju Bogu, ne možemo da ostanemo slepi na sve one koji taj podvig ne izdrže i kojima je nakon pada potrebna podrška. To je takođe zadatak Crkve da brine o ranama najranjivijih.

Kolika je vidljivost u javnosti onoga što Crkva radi na polju dobrotvorne delatnosti?

Crkva radi, Crkva živi, ali ne žive svi u njoj. Oni koji žive kao članovi Crkve, oni znaju šta Crkva čini. Oni koji su u Crkvi gladni, oni znaju šta po tom pitanju Crkva čini. Problem je što je danas malo zaista gladnih hleba, a mnogo onih koji su gladni kritike i osuđivanja. Mi smo u eri kampanje protiv Crkve na svim nivoima. Od vladika do sveštenika i veroučitelja. Svi su na tapetu. I brzi prsti na tastaturi ne praštaju. Ali u realnom životu imamo zaista gladne koji koriste pomoć, i oni znaju gde da je traže. Imamo i one bogate koji pomažu preko nas. A tastature ne moraju da znaju baš sve. Postoje reči kao što su ponos u koji se ne dira, fotografija koja se ne objavi, slika koja ostane u memoriji malog mozga živa i življa nego na Fejsbuku. Postoji i ona jevanđelska da ne zna levica šta čini desnica. A postoje i oni u Crkvi čiji obraz ne želimo da belimo. Sve u svemu, oni kojima je potrebno, oni znaju. Oni koji bi da filozofiraju, oni neka nastave kako im je volja. Bog zna. A što se primera tiče: svi oni koji kod nas dođu da pomognu drugima, kada vide da nema agresivnog marketinga, ostaju naši dobrotvori zauvek. Smučilo se ljudima što se svuda samo priča i reklamira. Sviđa im se kad se nešto radi konkretno.

Čemu nas, na polju solidarnosti i odnosa prema drugom, uči situacija izazvana pandemijom i koliko ćemo te lekcije usvojiti?

Razmišljam koliko je sve ovo što nam se dešava poslednjih meseci spasonosno za nas. Zahvatila nas je opasnost od bolesti i prenula iz osećaja zadovoljstva sobom. A tako silno smo se sviđali sebi, onakvi kakvi jesmo, i bez snage da bilo šta menjamo kod sebe. A onda smo na silu počeli da se menjamo. Približila nam se smrt u svim svojim oblicima. Panika, strah, histerija, hiljadu pitanja o virusima, bakterijama, dobrim i lošim lekarima, terapijama i sve tako redom. Kako da se pričestim, hoću li se zaraziti, da li da ljubim ikonu, krst, nosim masku, kljukam se vitaminima. Pa sad ko je hrabar, ko je kukavica, ko je pravi vernik, a ko Juda?

I kad smo se umorili i kad smo popalili kandila ispred svojih ikona u kući, Gospod nam je progovorio. Obrisao nam je sve informacije koje su bile nepotrebne i ostavio nam samo bitnu: dođi i vidi.

Gde da dođem, sa kim, sa čim, kako, šta da obučem, šta da ponesem? Sva ova pitanja nisu više bila tako bitna. Krenuli smo ohrabreni u Crkvu, zahvalni što smo tu, sa kim god, u čemu god, samo da smo tu što češće. I radost koja je obasjavala sve vas bila je vidljiva i sa neba i sa zemlje. Približili smo se smrti iz ugla života koga nema bez zajednice. Nema ga bez Crkve, zajednice svetih. Osvešćeni da smo deo te zajednice, doživeli smo kolektivnu katarzu, zajedničko pokajanje. I zato smo se onako raširili po portama pokazujući da ne postoje granice Crkve Božije ako smo tu. A u Crkvi nema guranja, nema gužve, nema buke i galame. U Crkvi vlada savršeni sklad, molitvena tišina i anđeoski poj. I mi, mnogi sveštenici, takođe smo se promenili. Videli smo ko nas vodi, a ko nas zavodi. I osvestili smo se kakvog smo veličanstvenog Božijeg dela satrudnici.

Svi ljudi VDS-a

„VREME SOLIDARNOSTI„: Kako se VDS menjalo, razvijalo i kakvo je danas u odnosu na ono vreme kada ste Vi došli na mesto sekretara?

VLADIMIR MARKOVIĆ: U mandatu koji nam je dat ove 2020. godine proslavili smo 11 godina koliko vodimo jedan jako značajan vid postojanja naše Srpske pravoslavne crkve, njenu unutrašnju misiju u Beogradu. Crkvene bolnice, sirotišta, domovi za siromašne i stare, kuhinje za gladne, konaci za strance, jednom rečju sve što je Sveti Sava napravio i ostavio, postojalo je samo u našim glavama, kao ideja, kao živo sećanje i inspiracija te 2009. godine. Nisu ni sve naše glave postojale, već samo moja i gospodina Ratka Kanlića. U tuđoj kancelariji poslovne zgrade Grada Beograda, sa jednim kompjuterom i učionicom sa klupama u Francuskoj br. 31. Sklepan toalet je bio ispred i sve komšije su se bunile što je tu. A u kancelariji, sa aktom koji mi je uručen na ruke, dobio sam i kutiju sa arhivom VDS-a. Nisam bio lenj da pročitam istoriju organizacije. Prvo što sam pomislio je da su pogrešili i dali mi istoriju nekog kulturno-umetničkog društva. Svega je bilo tu osim socijalne misije crkve. A kako bi je i bilo kad sam je ja dobio u ruke. Prvi posao, prva služba u Crkvi. Da je kojim slučajem i bilo, dobila bi je neka seda glava da je čvrsto nastavi i vodi. Nisam imao uvid ni u svoj žiro-račun koji se nalazio u Arhiepiskopiji. Moćni ljudi Arhiepiskopije nisu razumeli značaj socijalne misije i na svaki mogući način su pokušavali da sabotiraju rad VDS-a. Zato je otac Ljubodrag Petrović na zalasku svoje svešteničke službe odabrao nekog mladog i bez iskustva da im ne dozvoli to. Brzo mi je postalo jasno da od svih mogućih zaštitnika i pomagača treba da se zagledam jedino ka ikoni Svetog Save koja je krasila pozajmljenu kancelariju i da odsanjam njegov san. I sanjao sam. Prvo je došao Uroš Stanković i priključio mi se. Pa onda Vasilije Kovačević. Sanjali smo tako zajedno. Godine 2009. smo posle skuvane kafe na poslu odlučili da skuvamo kafu i drugima. Onima koji su na ulici. Mazali smo im paštete na klupama učionice i pozivali ih da dođu na doručak. Tako je te godine počela kuhinja da radi pre nego što smo i bili svesni. Zaposlili smo njih dvojicu. Godine 2010. spremali smo doručak svakoga dana za 100 ljudi. Sudove smo prali u lavabou onog sumnjivog toaleta i brisali stolove da mogu popodne da se održavaju časovi stranih jezika. Potom, 2011. smo napravili kuhinju i kuvali svakoga dana za 300 ljudi. Sledeće godine je patrijarh srpski Irinej osveštao njen rad, nakon što se videlo da je dobro i da samo dobro može i biti. Nabavili smo prvi put dva nova vozila i počeli da otvaramo punktove. Branislav Jocić nam se pridružio 2014, krajem godine i Vuk Jovanović, i približavali smo se broju od 2000 obroka sa četiri punkta. Izdržali smo poplave i organizaciju daleko veću od naših kapaciteta. Novu kuhinju, kakvu nemaju ni ozbiljni restorani, napravili smo 2015, 2016. smo je osveštali i tada nam se priključio kuvar Slaviša Dašić, a za njim i vozač Milan Primožić; 2017. smo napravili i pekaru i nabavili smo ponovo dva nova dostavna vozila; 2018. godine nam se priključio i Nebojša Mišević. Počeli smo da pravimo spiskove višedetnih porodica i stigli do 115 na broju sa 600 dece. Četiri puta godišnje ih obradujemo vrednim paketima. Započeli smo da obezbeđujemo stipendije za više od 30 učenika i studenata; 2019. započinje i Bojan Udovičić da radi kod nas. I pre nego smo zastali da podvučemo crtu, imamo 10 zaposlenih ljudi i oko 300 volontera nedeljno.

Niko ne može da sračuna vrednost svih onih radnih sati naših volontera: lekara, profesora jezika, milosrdne sekcije, volontera u kuhinji, kuvarica, konobara, fizikalaca. Niti možemo da preračunamo kako 500.000 obroka godišnje podelimo i udovoljimo stotinama molbi za pomoć različitog tipa svake godine. A Gospod to od gore vidi sve, blagosilja i umnožava.