Najteže je u unutrašnjosti

Pritisaka na medije i novinare uvek je bilo i biće ih, ali čini se da svaka vlast, koja dok je u opoziciji obećava slobodu za medije, sve čini da ukine i one slobode koje su pre nje postojale. Vlast u Srbiji voli da se hvali da se poslednjih godina novinari ne ubijaju, ali ne pominje da stvara klimu da se i to vrlo lako može dogoditi. Predstavnici vlasti novinarima crtaju mete, ali ne propuštaju da zamenom teza i spinovanjem sebe predstavljaju žrtvama medija i novinara koji im nisu po volji. Da ne idemo u Miloševićevo vreme i dalje, samo u poslednjih dvadeset godina imali smo i ubistva novinara i prebijanja, i sumanute tužbe i sudske odluke protiv medija i novinara, i pretnje i zatvaranja medija i hapšenja novinara, i zloupotrebu državnih ovlašćenja da bi se nepodobni mediji oterali u stečaj i njihovi vlasnici naterali da ih prodaju biznismenima bliskim vlasti.

Imamo i slučajeve fantomskih medija, poput Tanjuga, koji rade bez ikakvog zakonskog osnova, mnoštvo neregistrovanih i divljih portala koji služe za anonimne optužbe, ali i uredno registrovane medije koji za svakodnevna kršenja zakona i Kodeksa novinara Srbije ne da ne odgovaraju, već su bogato i nagrađeni novcem građana kroz takozvano projektno sufinasiranje proizvodnje medijskog sadržaja. Pritisci koje mediji i novinari doživljavaju u polednjih dvadesetak godina ne bi stali ni u podeblju knjigu, i to samo oni o kojima novinari pričaju. Mnogi, naročito na lokalu u Srbiji, ostaju zauvek tajna i neispričani. Novinari ili ne žele ili se plaše da javno iznesu sve pretnje koje doživljavaju, u nadi da će pritisci prestati, ili da će lakše prevazići neprijatnu situaciju.

„Mi saznajemo za pretnje obično kada postoje svedoci i kada ima očevidaca“, kaže za „Vreme“ Nino Brajović, generalni sekretar Udruženja novinara Srbije. „Retko se ljudi javljaju sa slučajevima pretnji i pritisaka za koje nema svedoka. Ne baš na svakodnevnom, ali na nedeljnom nivou svakako imamo registrovane pretnje. Najmasovniji vid su pretnje na društvenim mrežama, koji je i najočigledniji. Nevolja je što i kad nam kolege prijave problem često nisu zainteresovane da se kasnije taj slučaj procesuira, jer tužilaštvo ne postupa po službenoj dužnosti smatrajući da se ne radi o kvalifikovanoj pretnji, već podnosioce prijave upućuje na privatne tužbe, a za tu opciju se retko ko opredeljuje.

Pretnje i finansijko iscrpljivanje

Da novinari iz unutrašnjosti Srbije pristiske često nikome i ne prijavljuju potvrđuje za „Vreme“ i Violeta Popović, urednica portala „Gminfo“ iz Gornjeg Milanovca:

„Imali smo pretnje, zvali su nas i naši saradnici, kojima je sugerisano da ’nas urazume’, da prestanu da se oglašavaju na našem portalu, da utiču na našu uređivačku politiku. Slali su nam razne emisare koji su nam, u ime vlasti kako su rekli, nudili razne dogovore i ‘saradnju’. Najočigledniji pritisak je finansijski, jer mi od četiri godine, koliko postojimo, tri godine na konkursima za projektno sufinansiranje od komisija koje čine predstavnici raznoraznih novoosnovanih novinarskih i medijskih udruženja dobijamo ponižavajuće iznose, koje nijednom nismo hteli da prihvatimo. Ipak, najneobičniji pritisak koji smo imali ovog leta je pritisak i na mene lično i na naše novinare da prihvatimo stalni radni odnos u medijima koje je osnovala lokalna vlast preko svojih medijskih tajkuna. Drago mi je što niko do novinara ’Gminfa’ to nije prihvatio, i što im je draže da volontiraju u profesionalnom mediju nego da budu plaćenici u propagandnom servisu vlasti.

Violeta Popović kaže da je u poslednje vreme očgledan nov način pritiska, koji do sada u Gornjem Milanovcu nije bio primenjivan.

„Poslednjih nekoliko meseci, nakon što je vlast protivzakonito osnovala svoju televiziju i portal, koji su nam ukrali i ime za svoje preduzeće, a za njihov portal novina i TV produkcije koje su ranije vodili naši novinari, mi informacije iz Opštinske uprave dobijamo sa nekoliko dana zakašnjenja, nakon što one budu objavljene na njihovim medijima. Ne zovu nas na događaje, šalju nepismena saopštenja koja je teško i ispraviti, a kamoli objaviti, tako da nismo u prilici ni da vidimo šta organizuju, šta rade, a tek da im postavimo neka pitanja prosto je nemoguće. Predsednik opštine je čak pretio tužbama ukoliko neko u komentarima kaže da ‘je vlast lopovska’, tako što bi svi nosioci vlasti pojedinačno podneli tužbe. Ipak, ne odustajemo, ne gubimo vreme na žalbe i tužbe, već radimo svoj posao, jer građani prepoznaju ko su novinari, šta su mediji, a šta je ‘fejk’, kako to navode na društvenim mrežama. To nam daje snagu da opstanemo i da ne okaljamo obraz.“

Ona kaže da su dobijali i pozive od „izvođača prljavih medijskih radova“ za vlast. U Gornjem Milanovcu je tokom leta trajala velika borba za prevlast između dve struje SNS-a, jedne predvođene Brankom Malovićem, potpredsednikom IO SNS-a, i druge koju je predvodio aktuelni predsednik opštine Dejan Kovačević.

„Zvao nas je čovek koji je vlasnik naprednjačkih portala koji u Banatu i Podunavlju služe za progon neistomišljenika vlasti, nudeći ’saradnju’. Naravno da nismo sarađivali, a zakrvljene strane su svoj rat smirile nakon intervencije sa najvišeg mesta“, kaže Violeta Popović. „Strašno je što vlast ne shvata da su građanima potrebni profesionalni mediji, a ne oni koji svoju uređivačku politiku prilagođavaju iznosu apanaže iz budžeta koju trenutno dobijaju. To im se obično obije o glavu, ali kada to shvate, obično je za njih kasno.“

Na finansijske pritiske žali se i Stojan Marković, vlasnik „Ozonpresa“ iz Čačka. On kaže da odavno nije doživeo neku pretnju, poslednja koju je dobio je pretnja smrću, 2006. godine, od tadašnjeg predsednika Skupštine grada Čačka Vojislava Ilića, rođenog brata Velje Ilića:

„Od tada nas iznuruju finansijski. Novac dobijaju podobna glasila, bez nekog velikog uticaja. Ima primera gde otac i sinovi imaju po nekoliko registrovanih portala i produkcija, čak i njihov knjigovođa, a pojedine televizije takođe se sufinansiraju preko produkcija u vlasništvu zaposlenih. Tako prave privid da se novac deli na više medija, a sve se sliva u jedan džep, naravno, blizak vlasti. U Čačku je jedan portal koji je prošle godine dobio novac na konkursu za projektno sufinasiranje a u vlasništvu je vladajućeg partijskog aktiviste, vrlo brzo ugašen. Niti se zna kako je opravdao projekat, niti ga ko juri“, kaže Marković za „Vreme“.

Podmetanja i zloupotrebe vlasti

U Čačku je, pre desetak i više godina, tadašnji ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, inače Čačanin, optužio dopisnika „Večernjih novost“ Vladu Ilića da mu je – silovao ovce! Vladimir Ilić je, naime, dobio redakcijski zadatak da fotografiše privatnu kliniku Velimira Ilića u izgradnji, u obližnjem selu Kačulice. Dok je fotografisao, spazilo ga je obezbeđenje, a novinar je jedva izvukao živu glavu. Ministar je, da bi skrenuo priču sa nasilja nad dopisnikom, na lokalnoj televiziji izjavio da on batine nije dobio zato što je fotografisao objekat u izgradnji, već „zato što su ga seljaci uhvatili sa spuštenim pantalonama među ovcama“ i da o tom slučaju postoji službena beleška u čačanskoj policji. Preko tri godine trajala je borba novinarskih udruženja da od načelnika Policijske uprave u Čačku dobiju odgovor da li takva službena beleška postoji. Nakon svih probijenih rokova i žalbi, tek je rešenjem poverenika za informacije od javnog značaja Vlada dostavila odgovor MUP-a da nema nikakve službene beleške o silovanju ovaca, iz kojeg je bilo jasno da je Velimir Ilić slagao. Kakvu je golgotu novinar prošao za tri godine u Čačku, kao sumnjiv za silovanje ovaca, suvišno je i pričati.

Aktuelna vlast je pritiske na medije sprovodila i klasičnom zloupotrebom ovlašćenja. Tako je RTV Vranje godinu dana vodio borbu sa vetrenjačama da bi dobili pravo da 2015. godine postanu vlasnici svog medija, jer im je zakon to dozvoljavao, a vlast nije htela da sprovede. Vranjanaci su, naime, u septembru 2015. godine prvi u Srbiji ispunili sve uslove da se vlasništvo nad do tada javnim preduzećem prenese na zaposlene, kako je to zakon predviđao. Tadašnja Agencija za privatizaciju, čiji je direktor bio Ljubomir Šubara, a kasnije Ministarstvo privrede, pod vođstvom Željka Sertića, ministra, i Dragana Stevanovića Bosketa, državnog sekretara, na sve moguće načine je opstruirala pravo zaposlenih na besplatne akcije medija u kojem su radili. Nije vredelo ni autentično tumačenje Zakona o javnom informisanju i medijima Narodne skupštine Republike Srbije, koje je zaposlenima u RTV-u Vranje dalo za pravo da postanu vlasnici svog preduzeća. Spor je rešen tek nakon više od godinu dana, kada je RTV Vranje „upodobio“ uređivačku politku u skladu sa interesima vladajuće stranke.

Sličnu golgotu prošla je i Televizja Apatin, u stoodstotnom privatnom vlasništvu. Apatinci su 2015. godine, prvi i jedini u Srbiji, iskoristili zakonsku mogućnost projektnog sufinansiranja proizvodnje medijskog sadržaja na rok od tri godine. Sve je funkcionisalo do lokalnih izbora 2016. godine. Nakon izbora TV Apatin emituje snimak na kome se vidi kako dva muškarca otimaju odbornika Srpske radiklane stranke, čiji je glas, kako će se kasnije ispostaviti, bio presudan za promenu vlasti. Nova naprednjačka vlast to Televiziji Apatin nije zaboravila, te joj ukida sufinansiranje, pod obrazloženjem „da su prekoračili dozvoljenu državnu pomoć“. Televiziji u Apatinu nije vredelo ni što je nakon nekoliko meseci i Komisija za kontrolu državne pomoći stala na njihovu stranu, i donela rešenje kojim je konstatovano da pomenuto obrazloženje lokalne vlasti nije ispravno. Jednostavno, novac im nije uplaćivan duže od godinu dana, dovedeni su na rub propasti, da bi se onda „pronašlo rešenje“ slično kao i u Vranju.

Kreativnost vlasti u pronalaženju načina pritiska na medije je velika, pa su tako „Južne vesti“, portal iz Niša, bile „dom“ poreskoj inspekciji šest meseci, a kontrolisano je i 14 firmi koje su bile njihovi partneri. Tri ekipe poreznika su se promenile dok nije „silom“ doneto rešenje o navodnom poreskom dugu za doprinose glavnog i odgovornog urednika, za kojeg su poreznici tvrdili da mora biti zaposlen u firmi. Doneto je rešnje o naplati, „Južne vesti“ su se žalile, Ministarstvo finansija je odbilo njihovu žalbu, ali im Poreska uprava još ne skida dug sa računa. U toku je upravni spor pred Upravnim sudom, a ukoliko bi ovaj presedan opstao, skoro 90 dosto medija u Srbiji, naročito malih i lokalnih, moglo bi da stavi katanac u bravu.

Fizički napadi bez sudskog epiloga

Novinare „Južnih vesti“, osim finansijski, još nisu pokušali da ubiju, što se ne bi moglo reći za Vladu Mitrića, dopisnika „Večernjih novosti“ iz Loznice. U oktobru 2005. godine Mitrića je u ulazu zgrade u kojoj je stanovao, u centru Loznice, pretukao tada nepoznati napadač. „Tehnologija“ napada bila je ista kao u slučaju Milana Pantića, takođe dopisnika „Novosti“ iz Jagodine, ubijenog četiri godine pre napada na Mitrića. Napadač je novinara sačekao u ulazu zgrade, napao ga s leđa bejzbol palicom ili šipkom, s tim što je Mitrić, za razliku od Pantića, reagovao prisebnije i rukom zaštitio glavu. Mitriću je stradala ruka, a ne glava kao pokojnom Pantiću, pa je i preživeo. Ipak, njegova agonija je tek tada počela. Vladimir Mitrić od tada živi pod neprestanim policijskim obezbeđenjem. Nalogodavci nikad nisu otkriveni, iako je za napad osuđen bivši policajac, koga nikako nije bilo moguće dovesti u vezu sa Mitrićem. On je prvo dobio šest meseci zatvora, Viši sud je tu odluku ukinuo, ali ju je reformom pravosuđa tek osnovani Apelacioni sud preinačio, i napadača osudio na godinu i po. U Srbiji se tada menja vlast, i napadač na Mitrića, bivši policajac Ljubinko Todorović, zahvaljujući pomilovanju Tomislava Nikolića, iz zatvora izlazi ne odsluživši celu kaznu. Do danas Mitriću nije isplatio odštetu, kao ni troškove suđenja, a nije otkrio ni nalogodavce, zbog čega Mitrića i danas čuva policija.

Agoniju duže od tri godine preživljava i Darija Ranković, urednica valjevskog portala kolubarske.rs. Hajku protiv nje vode mediji pod kontrolom Zorana Majdaka, protiv koga se pred specijalnim sudom vodi postupak po optužnici specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal. Majdak je, pre nešto više od tri godine, postao vlasnik Radio Valjeva. Radio je zatim otišao u stečaj, ali je ponovo pod Majdakovom kontrolom. Napadi idu i preko drugih opskurnih medija pod njegovom ili kontrolom njemu bliskih osoba. Lokalna vlast i gradonačelnik Slavoljub Gvozdenović obilato finansiraju te medije. Dariju Ranković je na najodvratniji seksistički način izvređao i gradonačelnik. Jedno vreme je preko talasa Radio Valjeva na svakih pola sata čitano saopštenje protiv nje, koje je napisao Zoran Majdak, prepuno uvreda, mizoginije i seksističkih napada.

Profesija prepuštena same sebi

Pritisak na medije i novinare jeste i nezakonito poslovanje novinske agencije Tanjug, koja je zakonski prestala da postoji krajem 2015. godine, a posluje na osnovu Uredbe o pravnim posledicama prestanka rada. Takvoj agenciji država na netransparentan način dodeljuje novac, čime u neravnopravan položaj dovodi druge dve novinske agencije.

O novijim slučajevima pritisaka na novinare, kao što su paljenje kuće Milana Jovanovića, optuživanje novinara televizije N1 Miodraga Sovilja za atentat na predsednika telefonom, otpužbe protiv NIN-a i „Danasa“ da priželjkuju smrt predsednika, sve se zna. Aktuelna vlast u Srbiji ima neodoljivu potrebu, nezabeleženu u novijoj istoriji, da svi mediji rade isključivo u njenom interesu. Svako ko se drzne da svoj posao radi po pravilima profesije, a ne po željama političara i spin stručnjaka, biće pod nekom vrstom pritiska. I od tog pravila nema odstupanja, pitanje je samo koliko novinarska profesija, bar onaj njen časniji deo, ima snage da se tome odupre. Očigledno je da pritiske doživljavaju oni mediji koji u svom radu poštuju etičke norme i pravila novinarske profesije, bez obzira na to koliko se vlast trudila da dokaže suprotno. Oni drugi, koji su novinari samo formalno, jer nešto pišu i to štampaju na papiru, ili objavljuju na televiziji, a ne drže se novinarskih kodeksa i pravila profesije, ove probleme nemaju.