Rekao bih da je model racionalizovanog parlamentarizma sa predsednikom biranim u parlamentu i nadležnostima reprezentativne prirode u skladu sa uobičajenim standardima parlamentarnog sistema vlasti, decentralizovana Srbija zasnovana na funkcionalnoj i asimetričnoj decentralizaciji u kojoj je poseban naglasak na lokalnoj samoupravi i jednodomnim parlamentom. Što se tiče legitimacijskog temelja, mislim da nema dilema: to je demokratsko građanski princip iz čega se istovremeno opredeljuje i nosilac suverenosti.
Što se ljudskih prava tiče, obično se kaže da ona treba da budu definisana u skladu sa međunarodnim standardima. Ja bih dodao i domaćim standardima, koji su u nekim elementima formalno-pravno iznad evropskih standarda. Između ostalog, tamo gde su standardi iznad evropskih ne treba da se snižavaju, nego da se neguju i dalje unapređuju. Mislim da postoji širok konsenzus oko toga da su ljudska prava temelj svake države. Vrlo su bitni mehanizmi zaštite i tu ćemo, naravno, imati drugu vrstu problema, pre svega sa predstavnicima nacionalnih manjina koji se zalažu za koncept građanske Srbije, ali i za koncept kolektivnih etničkih prava često povezanih i s teritorijalnim autonomijama, koji su pomalo u međusobnom neskladu, ali mislim da je to stvar pre svega političke prirode.
Što se tiče sistema vlasti, već sam pomenuo racionalizovani parlamentarizam, ali drugačijeg tipa od ponuđenog. Dakle, upravo pozicija predsednika buduće države može, ali i ne mora, da ima ulogu balansa. Ona može da ima ulogu balansa ako imamo vladu jedne stranke a predsednika druge stranke. Ali, ako imamo i predsednika i vladu iz iste stranke, onda taj balans u političkom smislu ne postoji.
Suština sporenja je oko načina izbora predsednika, a ne toliko oko toga koliko bi trebalo da taj predsednik bude jak ili slab. Međutim, čini se da je malo u neskladu da imamo neposredno biranog predsednika, a sa slabim ovlašćenjima. To smo imali u slučaju Slobodana Miloševića, pa se on upravo kršeći Ustav pozivao na svoju neposrednu biranost. Išao je izvan svojih ovlašćenja.
U lošoj je političkoj tradiciji da nam stalno treba neki vođa, neki otac nacije, neko ko će, kad smo nemirni da nas, izgrdi i s tom tradicijom trebalo prekinuti. Ako bi predsednik i bio neposredno biran, onda bi bar morao da ima veća ovlašćenja jer je neprirodno da je neposredno biran a sa druge strane ima slaba ovlašćenja. Trebalo bi da se krene upravo u pravcu stvaranja institucije predsednika sa reprezentativnom ulogom u političkom sistemu.
Što se tiče skupštine, skupština bi bila jednodomna. Ustav bi utvrdio efikasne mehanizme parlamentarne kontrole vlade, a s druge strane vladu koja bi imala velika ovlašćenja. Najpre zato što se polazi od asimetrične decentralizacije gde bi postojale pokrajine sa zakonodavnom i izvršnom vlašću, ali koje ne bi imale sve atribute državnosti. S druge strane, Ustavom bi se predvidelo formiranje jedinica teritorijalne decentralizacije koje bi imale manje nadležnosti nego pokrajine. Ali, kao princip, Ustav bi utvrdio uslove za njihovo formiranje. Ne bih unapred određivao: to će biti ti centri ili, još gore, granice tih regiona, pogotovo tamo gde ne postoje ni tradicija ni želja da se stvara bilo kakav region. Razlozi za dvodomni parlament obično se javljaju u složenim državama i to bi bilo neprimereno u ovom modelu koji se prilaže. Osim toga, imajući u vidu Srbiju ovakvu kakva jeste i onakvu kakva bi trebaloa da bude, kao i načela efikasnosti i funkcionalnosti mislim da bi zakonodavni postupak u dvodomnom parlamentu bio vrlo složen i usporen. Treba reći da se decentralizacija zasniva pre svega na jakoj lokalnoj samoupravi koja bi imala široku izbornu nadležnost, visoku finansijsku autonomiju. S druge strane, da država zakonom poverava opštinama, kao i pokrajinama i eventualno regionima obavljanje pojedinih svojih upravnih funkcija, uz zadržavanje upravnog i drugih nadzora.
