Sa Srđanom Šaperom, nekadašnjim Idolom, a današnjim general managerom beogradskog ogranka marketinške firme McCann-Erickson, razgovaramo u njegovom ofisu u Čika Ljubinoj.
Odakle ti u rokenrolu?
Iz medicine, koju smo tada studirali i Krle (Nebojša Krstić) i ja. Nas je povukao novi talas koji je bio izrazito autorska muzika. Nešto slično se desilo dvadeset godina pre toga u filmu, sa francuskim novim talasom, kada se jedna generacija ljudi koji su imali potrebu za autorskim iskazom našla u filmu. Ono što je tada bio film, osamdesetih je bila muzika. Novi talas je značio otkriće jedne mogućnosti slobode koja nekome ko je sa svojih dvadeset godina tek ulazio u život davao alatku da tu slobodu i ostvari. Mi smo onda tu mogućnost iskoristili primenivši je na sebi i na svojoj okolini koja je za to tada bila fascinantno spremna. Na tome smo se našli sa jedne strane Krle i ja, koji smo tako doživeli novi talas, i Vlada koji se do tada bavio nekom zavrnutom džez rok varijantom kraja sedamdesetih i koji je verovatno smatrao da je bolje da sa nama dvojicom, koji sem amaterskog nismo imali nikakvog muzičkog znanja, napravi bend, nego da sedi sa nekim ljudima koji su odlični muzičari i da se bavi presipanjem iz šupljeg u prazno. Sećam se da je Krle tada imao neku pank maksimu: Noise is for heroes, music is for zeroes. Nismo mi baš bili noise, ali smo bili za nešto što oslobađa, a ne za muziku koja te ograničava jer da bi se njom bavio moraš najpre dobro da sviraš. Ovi stariji muzičari su bili neviđeno ljubomorni na nas, jer su godine potrošili na vežbanje sola na gitari koji treba da zvuči bolje nego bilo šta drugo, a odjednom su niotkuda došli neki klinci koji nemaju predstavu o tome da u pesmi uopšte treba da postoji gitarski solo, i još postanu mnogo popularniji.
Našli ste se na ploči zajedno sa dva benda sa kojima niste imali mnogo veze.
Oni su svi sebe doživljavali kao ljude iz muzike – mi nismo. To je jedina razlika. Mi smo imali malo rašireniji ukus života, i muzika je za nas bila jedna ozbiljnija avantura. Ono po čemu smo se još suštinski razlikovali od Šarla i Orgazma jeste to što smo mi bili skloni stalnom preispitivanju, problematizovanju sebe. Kada pogledaš Koju sada i pre 20 godina, vidiš čoveka koji je već tada zamislio u svojoj glavi jednu ideju, i nju svih ovih 20 godina tera. Mislim da je to više pitanje karaktera nego estetike ili bilo čega drugog. Ta kombinacija jednostavnosti, svedenosti u izrazu po principu less as more, čega smo se pridržavali na samom početku, a sa druge slaloma između različitih stvari koje naizgled nisu imale veze jedna sa drugom, nama je naprosto više odgovarala. U to doba, ako se sebe prisetim, ja Orgazmom nisam bio nešto impresioniran, ali mi je zato Šarlo izgledao vrlo interesantno. Uvek mi je bilo žao što pesma Ona se budi nije naša i na njoj sam im potajno zavideo.
Koliko je sve što se desilo tada imalo veze sa Titovom smrću?
Možda je i imalo u smislu da je status quo koji je do tada bio veštački održavan u trenutku prestao da postoji. Ja sam tada, kao čovek od 21 godine, imao doživljaj da se sa Titovom smrću završava jedan period života u jednom virtuelnom zatvorenom društvu u kojem se ništa nije dešavalo. Nisam tada dobro osećao koliko ima podzemnih sila koje se kreću. Titova smrt nije značila političku promenu nabolje, naprotiv, ali je zbog nestanka te očinske figure zastrujalo kod ljudi osećanje individualne slobode koje ranije nije postojalo. Osetio sam tada da nastupa carstvo neviđenih mogućnosti za koje nisam znao tačno kakve su. Neke od tih mogućnosti su se ispostavile kao dobre, one koje su se dešavale osamdesetih, ali neke i kao loše, one koje su se desile devedesetih. U svakom slučaju, novi talas se desio u par godina, zapravo od ’80. do ’85. – u tom periodu se desilo javljanje, razvoj, uspon, vrh i početak pada jedne generacije. Sve posle ’85. je bila samo muzika, ako tako mogu da kažem.
Kakav je bio ideološki diskurs novog talasa?
Mi smo u muziku došli sa dosta jasnom ideološkom pretpostavkom koja je na manje-više skriven ili otvoren način došla do izražaja u svemu što smo radili, mada tu nije bilo ni levice ni desnice ni u kom obliku. Tu je naprosto bio jedan režim i suprotstavljanje u odnosu na njega. Ono što je nas vodilo bila je ideja mladosti, slobode, zaboravljanja na strah koji je negde ipak postojao. Kad kažem strah ne mislim samo na ideološki strah, već i na strah od odrastanja, ako hoćeš… To su sve pitanja koja se u krajnjoj liniji svode na ideju individualizma i populizma, a ne na pitanja levice i desnice.
Jeste li bili protiv komunista?
Vlada i ja smo išli zajedno u gimnaziju, i kao i mnogi iz naše generacije imali smo veoma izražen, da tako kažem, antirežimski stav. Odrastali smo u vremenu posle pada liberala u Srbiji sedamdesetih, i taj politički potres smo kao klinci na neki način doživeli. Ono što je u političkom smislu obeležilo taj period, osim Titove smrti, bila je pobuna u Poljskoj 1980. Ona je ideološki veoma imala veze sa svim onim što se dešavalo kod nas. Orgazam je išao na turneju po Poljskoj, posle njih trebalo je da idemo i mi, ali je Jaruzelski u međuvremenu zaveo vojnu upravu, pa je turneja propala. Ideja „Solidarnosti“ se zaista reflektovala kod mnogih od nas, ne samo kod Štulića koji je imao pesmu Poljska u mom srcu. Mene lično je ideja „Solidarnosti“ prilično fascinirala. Čak toliko da smo preko novinara Zorana Petrovića Piroćanca, koji je tada radeći u zagrebačkom „Startu“ imao neke veze sa Poljskom, napisali posvetu i Leh Valensi poslali ploču Paket aranžman.
Koliko je sve to što se dešavalo sa novim talasom zapravo ostavilo traga i uticaja?
Paket aranžman je vrhunski dokaz da umetnost ne može da promeni svet. Tada je izgledalo da novi talas zaista nečim zrači, da su mnogi ljudi njime bili zahvaćeni, i da je ideja individualne slobode i individualne odgovornosti koju je on u podtekstu nosio – nešto što je tada dominiralo u zemlji u kojoj smo živeli. A onda se pojavio nacionalno opredeljen populizam, koji je sve to potpuno negirao, i koji je zapravo dao pečat svemu onome što se kasnije dešavalo u našim životima. Da nije bilo rata i raspada zemlje verovatno bi cela ideja Paket aranžmana bila manje upečatljiva i manje jasno bi se odslikavala u prošlosti. Danas je on postao metafora, faktor određenja cele jedne epohe, generacije, stava. Zato dvadeset godina Paket aranžmana nije samo dvadeset godina od izlaska jedne ploče. Što se tiče autora, kada malo bolje pogledaš, tu je bilo zapravo svega sedam autora u tri benda, od kojih dvojica nisu živi, dvojica nisu u muzici, i trojica su još aktivni. Ali bilo je puno ljudi tu okolo – novinara, kritičara, organizatora – od Pere Lukovića do Nebojše Pajkića. Ideologija je došla kasnije. Svi smo mi vremenom, manje ili više, postali deo establišmenta. Ali, za razliku od generacije šezdeset osme, generacija novog talasa nije donela tu istorijsku odluku da uđe u establišment, zato kao generacija danas zapravo i ne postojimo. Za razliku od šezdesetosmaša koji su svi zajedno naneli ovoj zemlji mnogo zla, jer su bili deo jedne velike prevare, generacija osamdesetih je ostala individualistička i bez te masonske povezanosti koju je imala generacija šezdesetosmaša. A ono što smo radili nije bila nikakva velika prevara. To je bila jedna velika istina tog trenutka, i zato ona tako dobro zvuči i danas, posle svih ovih godina.
