Kajoko Jamasaki, profesor japanologije na Filološkom fakultetu u Beogradu, pesnikinja i prevodilac, istražuje uticaje japanske književnosti i Japana na srpsku književnost. Gospođa Jamasaki je rođena u Japanu, studirala je i diplomirala srpski jezik na Hokaido univerzitetu u Japanu, doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, a poslednjih 30 godina živi u Beogradu. Knjige njene poezije objavljene su u Japanu i u Srbiji. Prevela je na japanski dela Danila Kiša Rani jadi, Enciklopedija mrtvih, Bašta pepeo, poeziju Laze Kostića, Vladislava Petkovića Disa, Desanke Maksimović, Miloša Crnjanskog, Momčila Nastasijevića i drugih, prevela je na srpski poeziju Tanikave Šuntaroa i Širacija Kazukoa, autor je nekoliko knjiga eseja i studija. Osim „Povelje Morava“, nagrade za izuzetan doprinos prevođenju srpske književnosti, dobila je nagradu za inostrane prevodioce Srpskog PEN centra.
U razgovoru za „Vreme“, govoreći o prisutnosti japanskih tema u srpskoj književnosti, gospođa Jamasaki skreće pažnju da su pioniri na ovom polju bili Andrić i Crnjanski. „Ivo Andrić je u Ex Pontu prvi u srpskoj književnosti pomenuo reč Japan, a Miloš Crnjanski je našoj sredini otkrio japansku poeziju“, kaže Kajoko Jamasaki. „S novcem koji je dobio od prodaje kuće, Miloš Crnjanski je 1920. godine otputovao u Pariz. Tamo je, s namerom da istražuje slobodan stih, u jednoj maloj biblioteci prevodio japansku tradicionalnu lirsku poeziju. Tako je nastala njegova pesmarica Pesme starog Japana, istovremeno objavljena u Beogradu i Sarajevu, 1928. godine. Pesme je preveo sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika. Po današnjim kriterijumima japanoloških studija, toj knjizi je moguće štošta zameriti, pre svega da nije prevedena sa japanskog jezika, ali ova zbirka je veoma važna zato što predstavlja polaznu tačku kad razmišljamo o susretima dalekih kultura.“
Pesme starog Japana Miloša Crnjanskog su se pojavile, podseća profesorka Jamasaki, u vreme prodora avangarde iz moćnih evropskih centara, pokreta koji je nastao nakon Prvog svetskog rata kao posledica zapitanosti intelektualaca kuda vodi evropska tradicija, pokreta koji ih je odveo ka istoku i budizmu. „Zahvaljujući Crnjanskom, mnogi srpski intelektualci su osetili duh japanske poezije“, kaže Kajoko Jamasaki.
„Ta zbirka čak i danas ima svežinu i inspiriše na istraživanja. Njena naročita dragocenost je što govori da je Crnjanski tačno shvatio šta u japanskoj kulturi znači trešnjev cvet. Suštinsko i semantičko značenje trešnjevog cveta je prolaznost života. Trešnjev cvet je postao deo njegove poezije. ‘Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom, / rascvetane trešnje, iz zaseda mamim’ – glase prva dva stiha njegove poeme Stražilovo. Trešnjev cvet je do te mere postao sastavni deo njegove poezije da Stevan Raičković povezuje pojam trešnjevog cveta sa Crnjanskim.“
O Pesmama starog Japana Miloša Crnjanskog, Isidora Sekulić je napisala nadahnut tekst u „Srpskom književnom glasniku“ 1928. godine. Kajoko Jamasaki kaže da je na osnovu tog teksta jasno da je Isidora čitala tada važnu Knjigu o čaju koju je napisao Kakuzo Okakura o istoriji japanske ceremonije pripremanja čaja s opisima taoizma, koja je objavljena početkom prošlog veka. „Isidora citira priču objavljenu u Knjizi o čaju: gospodar je hteo da vidi cveće koje majstor čajne ceremonije gaji u vrtu. Pre nego što je gospodar došao, majstor je iščupao sve cveće u bašti, zadržao samo jedan cvet i stavio ga u vazu. Začuđenog gospodara je poučio: samo jedan delić je oličenje celog kosmosa. Kako je Isidora došla do Okakure? Pretpostavljam preko Tagorea. Isidora je pisala o Tagori, Okakura je bio njegov prijatelj, i Tagora joj je otkrio svog prijatelja.“ Kajoko Jamasaki ističe da osim što su pisci svojim delima prenosili kulturu Japana, srpsku i japansku književnost povezuju i neki motivi. „Među njima, najviše motiv nestalnosti, nepostojanosti. Andrićeva Jelena žena koje nema je, na primer, iz te poetike, inače veoma prisutne i u svakodnevnom životu Japana.“
Kakva su iskustva Kajoko Jamasaki kao prevodioca naših autora na japanski? Kajoko Jamasaki kaže da, kao i svuda u svetu, i u Japanu prevodioci zavise od izdavača, a izdavači od potražnje tržišta. „Međutim, zadatak prevodioca je da prati razvojnu liniju književnosti koju prevodi, čak i kad mu se to ne isplati. To nije lako. Ipak, treba razumeti da je to zakon okruženja i nastaviti uporno svoj put.“