Čudesna šuma smrti: Dronovi tragaju za samoubicama
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
Na svečanoj audijenciji Miloš je Diklou prvo izjavio zadovoljstvo što je Francuska "najzad, pomislila na Srbiju, i poslala joj jednog konzula"
U subotu 29. novembra navršiće se tačno 170 godina od kada je francusko ministarstvo spoljnih poslova donelo odluku o otvaranju svog diplomatskog predstavništva u Beogradu. Istog dana, te 1838. godine, za prvog šefa diplomatskog predstavništva Francuske u Beogradu u rangu vicekonzula imenovan je Andre Diklo (André Duclos), diplomata koji je pre toga, obavljajući istu dužnost u Jašiju (Moldavija), pažljivo pratio događaje u obližnjoj Srbiji.
PRETHODNI KONTAKTI I VEZE: Sve do početka XIX veka Srbija nije bila u sferi francuskog interesovanja. Ali, kada je Napoleonova Francuska, u svom pohodu na Evropu i Rusiju, pobedivši Austriju 1805. godine, Požunskim mirom dobila (između ostalog) u posed i Dalmaciju (tada sa većinskim srpskih življem), stvari počinju da se menjaju. Neposredni sused Francuskoj postaje Turska, u čijem je sastavu bila Srbija, u kojoj, u to vreme, bukti opštenarodni ustanak protiv turske vlasti.
Iako je ustanak (kasnije nazvan Prvi srpski ustanak) po svom karakteru bio narodna i demokratska revolucija, zvanična francuska politika zasnovana na prijateljstvu sa Turskom imala je prema njemu izrazito negativan stav. On je za nju bio „bitan činilac, kojim se, u interesu Rusije, slabi Turska i ometaju francuski imperijalni interesi na Istoku“ (Ljiljana Aleksić Pejković). Zbog toga je propao pokušaj vođe ustanka Đorđa Petrovića da od Napoleona dobije zaštitu u borbi za nacionalno oslobođenje od viševekovne turske vlasti, u zamenu za političke i privredne koristi koje je ponudio Francuskoj.
Međutim, propašću Prvog srpskog ustanka (1813) i Napoleonovim padom (1814), nastaje period međusobne nezainteresovanosti, koji će potrajati narednih četvrt veka, odnosno sve do 1834. godine, kada Francuska u Srbiju šalje zvaničnog izaslanika da pomogne oko izrade prvog srpskog ustava. Bio je to grof Boa le Kont, koji je na kneževe sekretare i savetodavce preneo liberalne ideje građanskog društva Zapadne Evrope.
Doduše, u prethodnih četvrt veka kroz Srbiju je prošlo nekoliko francuskih putopisaca, koji su ostavili značajne zapise o Srbiji toga vremena. Svakako najznačajniji od njih je bio Alfons de Lamartin, koji je kroz Srbiju proputovao 1833. godine i o tome napisao knjigu. „Istorija ovog naroda trebalo bi da se peva, a ne da se piše. To je jedna poema koja još nije gotova“, pisao je Lamartin, da bi mu se vek kasnije (1933) Srbi odužili lepim spomenikom u prestonici, u Karađorđevom parku, pored spomenika svojim palim borcima iz Prvog svetskog rata, kojima je Francuska bila saveznik.
PRVI DIPLOMATSKI PREDSTAVNICI U BEOGRADU: Tridesetih godina XIX veka naglo je poraslo interesovanje velikih sila za Kneževinu Srbiju. Ono je proisteklo iz pokrenutog Istočnog pitanja (nadmetanje velikih sila oko podele evropske teritorijalne baštine oronulog Otomanskog carstva) u kome je Srbiji, naročito posle sticanja autonomije, pripadalo izuzetno mesto. Da bi ostvarile svoje interese, velike sile su želele svoje neposredno prisustvo u Beogradu. Tako je Austrija, kao susedna zemlja, prva otvorila konzulat u Beogradu (septembra 1836), da bi zatim to isto učinile Velika Britanija (februar 1837) i Rusija (februar 1838). U isto vreme kada je ugostila diplomatske predstavnike tri velike sile, Srbija je imala i svoja dva diplomatska predstavnika u inostranstvu: prvog u Carigradu i drugog u Bukureštu.
OTVARANJE FRANCUSKOG KONZULATA U BEOGRADU: Predlog da Francuska otvori konzulat u Beograd prvi je dao grof Boa le Kont još 1834. godine, posle završetka svoje misije u Srbiji. Nije nam poznato zašto njegov predlog nije prihvaćen, kao ni pravi razlozi francuske vlade da naglo izmeni svoj stav i u Beograd 29. novembra 1838. godine uputi diplomatu Andrea Dikloa, u svojstvu vicekonzula, na diplomatsku službu u srpsku prestonicu.
Pre imenovanja za vicekonzula u Beogradu, Diklo je istu diplomatsku dužnost obavljao u Jašiju (Moldavija), odakle je pažljivo pratio i događaje u Srbiji. Dakle, njegov premeštaj u Beograd nije bio slučajan, jer je Diklo, faktički, od tadašnjih francuskih diplomata najbolje poznavao političke i ekonomske prilike u Srbiji.
U trenutku kada je bio određen za službu u Srbiji, Diklo se nalazio na odmoru u Parizu. U Beograd je krenuo 2. januara 1839. godine, u pratnji pisara i poslužitelja. Do Marselja su putovali kočijama, gde su se ukrcali na parobrod i na njemu doplovili do Malte. Putovanje su nastavili drugim parobrodom, da bi 25. januara (dvadeset trećeg dana od polaska iz Pariza) stigli u tada snežni Carigrad.
Za nastavak puta do krajnjeg odredišta, prvo osoblje francuskog konzulata u Beogradu moralo je u Carigradu dobiti agreman i pasoš za kretanje po Otomanskom carstvu, jer je Srbija tada još bila turska vazalna autonomna kneževina. Ipak, nakon skoro mesec dana, spore turske vlasti izdale su potrebna dokumenta i obezbedile konje, pa je mali karavan krenuo za Srbiju 22. februara.
U to vreme u Kneževini je bio na snazi zakon koji je propisivao obavezan lekarski pregled i tronedeljni karantin za sva lica koja su iz ostalih delova Turskog carstva dolazila (ili se vraćala) u Srbiju. Zakon se primenjivao bez izuzetka (zbog epidemije kolere 1831. i 1836. godine i epidemije kuge 1837), pa su Francuzi proveli u karantinu, u pograničnom Aleksincu, deset dana.
Istog dana kada je stigao u Kragujevac, tadašnji glavni grad Kneževine, Diklo je imao susret sa Avramom Petronijevićem, koga je Miloš upravo postavio za predsednika vlade i ministra spoljnih poslova, da bi ga najverovatnije 20. marta 1839. godine primio i sam srpski knez. U svečanu audijenciju Diklo je otišao sa svojim pisarom Siterlenom. Pred Dvorom ga je sačekao knez Miloš sa mnogobrojnom svitom, da bi ga u svečanoj audijenciji još jedanput pozdravio, a zatim izjavio zadovoljstvo što je Francuska „najzad, pomislila na Srbiju, i poslala joj jednog konzula“. Istog dana Francuzi su posetili i članove srpske vlade, kao i ruskog diplomatskog predstavnika Vaščenka, koga je Diklo upoznao u Jašiju, gde su kratko vreme obojica bili na službi. Sutradan, kao što je tadašnji diplomatski protokol nalagao, Miloš je uzvratio posetu Diklou.
Po Miloševom naređenju, srpski komandant Beograda obezbedio je smeštaj za prvog francuskog diplomatu u Kneževini Srbiji u samoj kneževoj kući, poznatijoj kao Gospodarski konak, koja se nalazila na mestu današnje Patrijaršije, preko puta Saborne crkve.
Vreme će pokazati da je dalje stalno prisustvo francuskih diplomata u Beogradu imalo veliki politički značaj za Srbiju, prvo u borbi za internacionalizaciju srpskog pitanja, a zatim i u borbi za nezavisnost, koja je okončana odlukama Berlinskog kongresa 1878. godine.
Autorka je istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen
Ljudi koji uspešno smršaju mogu da se suoče sa jo-jo efektom, odnosno da se ponovo ugoje. Sada taj efekat ima i naučno objašnjenje
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve