Da će ovog proleća, sva je prilika, početi emitovanje dokumentarne serije Srpske svetinje na Kosovu i Metohiji od 109 polusatnih epizoda na RTS-u saznalo se tek nedavno, iako je Filmske novosti pripremaju već dve i po godine. Snimljeno je 189 crkava i manastira i lokaliteta na kojima su se svetinje nekada nalazile. U projektu je učestvovalo više od sto istoričara umetnosti, duhovnika i meštana, a realizovalo ga je više od 139 osoba – pomenimo samo reditelje Đorđa Kadijevića, Gorana Radovanovića, Aleksandra Gabrića, Milana Stevanovića i Ivicu Vidanovića. Korišćeni su najmodernija oprema za snimanje i dron.
Projekat je pokrenuo Vladimir Tomčić, direktor Filmskih novosti, po veličini trećeg filmskog arhiva u Evropi.
„VREME„: Da li ste ranije bili na Kosovu i Metohiji?
VLADIMIR TOMČIĆ: Nažalost, do pre tri godine, kao i mnogi Srbi iz centralne Srbije, nikada nisam bio na Kosovu i Metohiji. I onda, takoreći slučajno, posetio sam sa prijateljima Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju, Prizren i Gračanicu. Malo je reći da sam bio fasciniran i dirnut. Jer, jedno je prelistavati luksuzne monografije sa vrhunskim fotografijama, a drugo doživeti taj nestvarni prostor i krajolik.
Zašto je baš sad realizovan ovaj projekat, koji pogodni uslovi su se stekli?
Poslednji dokumentarni filmski serijal o srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji snimljen je osamdesetih godina prošlog veka i to samo o onim najvećim i najznačajnijim. Pogodne uslove za bilo koji projekat određuju dobra volja, entuzijazam i naravno sredstva. Ministarstvo kulture i informisanja prepoznalo je i podržalo ovaj projekat, a za ovu godinu odobrena su i sredstva znatno veća nego ranijih godina.
Objavljeno je da ste radili u tajnosti, kako je to izgledalo u praksi? Da li ste osećali da niste dobrodošli? Da li ste imali podršku KFOR–a?
Pogrešno je reći da smo radili u tajnosti. Slikati svetinje u svojoj rođenoj zemlji ne može biti tajno. Istina je da smo se trudili da budemo diskretni i da galamom na srpskom jeziku ne privlačimo pažnju, da na lokalitetima ostajemo samo onoliko koliko je neophodno, i da vozilo beogradskih tablica parkiramo na manje vidnom mestu. U više navrata legitimisala nas je takozvana Kosovska policija, i to je sve, ako ne računam jednu tragikomičnu situaciju kad nas je na lokalitetu Novo Brdo mlađi Albanac jurio po livadi traktorom. Bežali smo iskreno uplašeni, jer je očigledno imao nameru da nas povredi. Nismo tražili podršku KFOR-a zbog obimne birokratske procedure koja je mogla trajati danima, a nama je svaki boravak trajao ne više od tri do četiri dana.
Da li serija predstavlja tamošnje svetinje samo kao kulturna dobra ili se bavi i njihovom svakodnevicom?
Ikone, kivoti, polieleji i ikonostasi bili bi samo svojevrsni muzejski eksponati da nisu čudesna scenografija života svakog manastira. Krštenja, venčanja, slave, Božić, Uskrs, svakodnevne molitve, monašenja i sahrane su stvarni život i smisao manastira. Bilo je dirljivo videti strance i strane vojnike koji ulaskom u naše svetinje ne samo da pokazuju poštovanje, već u znatnom broju doživljavaju svojevrsnu katarzu. Veliki broj Francuza, Italijana i Nemaca su baš tu prešli krštenjem u pravoslavno hrišćanstvo. Jedan italijanski vojnik u garnizonu u Visokim Dečanima svakog četvrtka kada se otvara kivot sa moštima Svetog kralja Stefana Dečanskog zajedno sa monasima učestvuje u službi, dok joj ceo garnizon takođe prisustvuje, raspoređen uz zidove svetinje poput nekih novih čuvara i svetih ratnika sa naših fresaka. Prikazaćemo mnogo sličnih dokaza života u našim manastirima i crkvama.
Šta će do sada nepoznato o srpskoj baštini na KiM otkriti serija?
Pre bih rekao da će serijal podsetiti na manje poznate i manje spominjane svetinje. Na primer, manastir Sokolica. U njemu se nalazi svetski poznata mermerna skulptura Bogorodice Sokoličke sa Isusom u rukama. Pored izuzetne lepote njenoj slavi doprinosi jedinstveni lik Bogorodice prikazane kao žene iz naroda bez uobičajene uglađenosti i naglašene produhovljenosti. U tu svetinju dolaze Srpkinje i Albanke verujući da će im Bogorodica omogućiti potomstvo. U staklenoj vitrini čuvaju se zlatni predmeti – pokloni žena čija se želja ispunila. I manastir Zočište, gde se čuvaju mošti svetitelja Kozme i Damjana, posećuju i Srbi i Albanci, moleći svetitelje za izlečenje od boljki. Jedinstven ritual je da nevoljnik, ma koje vere bio, legne ispod kivota sa njihovim moštima verujući u čudo, koje se po pričama i zabeleškama mnogih više puta i dešavalo. Manastir Zočište je do temelja srušen u poslednjem pogromu, pa i više od toga – temelji su mu raskopani. Srećom, materijal nije razvučen već je u obnovi manastira korišćen isti kamen od koga je svetinja prvobitno sazidana.
Inače, putujući Kosovom i Metohijom može se naići na mnogo neočekivanih primera na temu srpsko-albanskih odnosa. U Uroševcu više ne živi nijedan Srbin, ali je sačuvana pravoslavna crkva, koja se bukvalno dodiruje sa džamijom. Pravoslavnu crkvu u Vučitrnu, koja je bila srušena, zajedno su obnovili sopstvenim sredstvima Srbi i Albanci. Ali je zato u Kosovskoj Mitrovici albansko groblje, koje se nalazi u srpskom delu grada, sačuvano u celosti, dok se srpsko groblje nalazi u albanskom delu ovog grada i potpuno je porušeno. Mislim da smo, koliko god da je važno što smo istakli manje poznate činjenice, u seriji sakupili većinu svih postojećih arhivskih materijala, RTS-a, Filmskih novosti, Zastava filma, Avala filma, brojnih privatnih kolekcija, kao i lokalnih TV stanica a pre svih TV Most – Zvečan, TV Herz – Štrpce, TV Puls – Šilovo. Nemerljiv je i doprinos Televizije Hram.
Često se govori da je srpska kulturna baština na KiM ugrožena. Kakva je vaša ocena?
Reč „ugrožena“ je suviše blaga. Ogroman broj svetinja je potpuno uništen. U Prizrenu je od mnoštva svetinja bar polovina strahovito devastirana ili fizički nedostupna. U Velikoj Hoči je slična situacija. O mnogobrojnim seoskim crkvama da i ne govorim. Sve to je u velikoj meri posledica naše zajedničke nedovoljne višedecenijske brige za sopstveno nasleđe, na šta se odnedavno nadovezala i pojava svesnih pokušaja trajne promene identitetske karakteristike srpskih pravoslavnih bogomolja na području naše južne pokrajine. Ta vrsta ugroženosti, višeslojna i opominjuća, najveća je stvarna opasnost po naše nasleđe. Sada je situacija neuporedivo bolja. Ulažu se velika sredstva za restauraciju i obnovu svetinja (Banjska, Gračanica, Zočište, Duboki potok, Sokolica, Vučiji trn…). Ali, i pored uredne dokumentacije i svih potrebnih dozvola, albanske vlasti zabranjuju već započete radove, na primer u Manastiru Svetih arhangela.
Kako se izdržavaju manastiri na Kosovu i Metohiji?
Kao što je poznato, manastiri su oduvek živeli skromno. Visoki Dečani imaju najveće imanje na KiM i veliku proizvodnju hrane koja mnogostruko prevazilazi njihove lične potrebe. Čuveni su njihovi mlečni proizvodi i vino koji se prodaju ne samo u krugu manastira već i na celom Kosmetu, kao i u Beogradu. U ženskim manastirima mnoge monahinje slikaju sjajne unikatne ikone, a prave i prirodne meleme, koji su veoma traženi. Mnogi manastiri proizvode najčistiji med, a svaki ima i svoju prodavnicu suvenira sa raznim pićima, monografijama, brojanicama i ikonama. U manastiru Banjska se zbog odličnih izvora mineralne vode, poznatih još u rimskim vremenima, proizvodi vrhunsko pivo, koje se dobro prodavalo na celom Kosmetu i šire. Nažalost, albanske vlasti su ga prošle godine proglasile bakteriološki neispravnim, pa je prodaja izvan manastira zabranjena. Naravno, bez pravog razloga. U manastiru Draganac iguman Ilarion je nabavio opremu za obradu kamena i drveta, od čega manastir ima prihode, a za okolna srpska sela nabavio je stada rasnih ovaca i alpskih koza, pa im je ovaj uzgoj značajna pomoć. Ako izuzmemo prošlu godinu u kojoj nismo putovali zbog epidemije, u letnjim mesecima manastire organizovano posećuje iznenađujuće veliki broj turista iz cele Evrope, najviše iz Rusije, Belorusije, Poljske i Francuske. Naravno da ostavljanjem priloga i kupovinom suvenira pomažu u velikoj meri monahe i monahinje. Veći deo Velike Hoče bio je metoh Visokih Dečana, a delimično je to i danas. Od rimskih vremena je čuveno njihovo vino, kako zbog pogodne klime tako i zbog idealnog sastava zemljišta. Iz davnih vremena postoji i najveći vinovod na svetu, vodi od Velike Hoče prema Prizrenu. Kamene kanalice i danas postoje. Nažalost, vina je sve manje, jer se lokalni Srbi i monasi ne usuđuju da obrađuju svoja imanja, koja su često udaljena od manastira.
Da li to znači da monasi i monahinje strahuju za svoju budućnost?
Siguran sam da ne strahuju, pre svega zbog duboke posvećenosti veri. Osim toga, ne treba podsećati koliko njih je u prošlosti postradalo mučeničkom smrću ili progonstvom. A što se tiče pojma budućnosti, njihovo poimanje vremena je drugačije od našeg. U prastarim arhivama postoje dokumenti koji govore da su u prošlosti i naši najveći manastiri, u više navrata, decenijama bili opustošeni i napušteni, da bi se ponovo uzdigli i zasijali u još većem sjaju. Mislim da je to njihov životni stav.
Koje bi po njima bilo najbolje rešenje za kulturno blago na Kosovu i Metohiji?
Ne znam koliko sam kompetentan da govorim o tome, ali sam siguran da oni veruju da je mesto kulturnom blagu tamo gde se ono i sada nalazi.
Najavili ste da će serijal biti preveden na više jezika pa i na alabanski, kako bi deo lokalnog stanovništva Kosova i Metohije bio upoznat sa relevantnim činjenicama o srpskoj baštini. Zašto mislite da će vam verovati?
Naš cilj prilikom rada na ovom projektu nije bio da nam neko veruje, već da predstavimo istorijske pisane i druge materijalne izvore koji nesumnjivo svedoče o tome da su navedena kulturna dobra neotuđiv deo srpskog kulturnog nasleđa. Sa druge strane, serijal dokumentarnih filmova o našim svetinjama koji realizuje jedna producentska kuća iz Tirane, predstavlja udžbenički primer pseudonauke, odnosno pokušaj istorijske nauke u političke svrhe. Suštinski nedostatak u sadržaju tog serijala nalazi se u izostanku relevantnih istorijskih izvora, ali s druge strane taj materijal obiluje istorijskim falsifikatima i brojnim primerima pseudonaučnog načina tumačenja prošlosti. Iz Prištine i Tirane još nismo dobili odgovor na pitanje zašto su vekovima unazad pa do današnjih dana kosovski Albanci sistematski uništavali hrišćanske bogomolje, a tek odnedavno ih prikazuju kao svoje.
Filmske novosti su važan arhiv sa neprocenjivom dokumentacijom. Da li se i društvo tako ponaša prema vama?
Filmske novosti su po veličini treći dokumentarni filmski arhiv u Evropi sa 15,5 miliona metara filmske trake sopstvene proizvodnje nastale od 20. oktobra 1944. godine do danas. Naš centralni registar sadrži više od milion naslova. Odnos prema Filmskim novostima jedan je od simboličnih lakmus-papira našeg zajedničkog odnosa prema sopstvenom kulturnom i identitetskom nasleđu koje je nepresušan, ali i neobnovljiv resurs. Ustanove kulture u oblasti zaštite kulturnog nasleđa nisu samo čuvari sećanja i istorijskog trajanja našeg naroda, već i najbogatije i najvrednije zbirke informacija pohranjenih u rukopisnom i štampanom obliku, odnosno na elektronskim nosačima slike i zvuka. Pored arhive, koju čine gotovo isključivo filmovi naše sopstvene produkcije, Filmske novosti baštine i najveći deo filmskog arhiva NDH, koji mahom čine takozvani slikopisi, njihovi filmski žurnali. Smatramo ih dragocenim, vrhunskim dokazima u spornom tumačenju istorije nama susedne zemlje.
Posle decenije zanemarivanja, tihog gašenja i opstrukcija, Filmske novosti su doživele da dobiju svu potrebnu vrhunsku opremu za digitalizaciju, a za ovu godinu Ministarstvo kulture i informisanja odobrilo nam je najveći budžet u novije vreme. Zato se sada sa osmehom sećamo posete ekipe BBC-ja koja je bila zatečena našom čudnom improvizacijom. Naime, u nedostatku uređaja za digitalizaciju, na klasičnom bioskopskom kino-projektoru iz 1951. godine puštali smo im celuloidne filmove 35 mm na malo ogledalo koje je takvu sliku usmeravalo na HD kameru. Englezi su molili da im dozvolimo da snime „naš uređaj“, koji je po njihovim rečima čista alhemija. Pošto smo ga koristili svakodnevno i po osam sati, kino-projektor se povremeno kvario. Rezervni delovi su pravljeni ručno i unikatno, jer originalnih delova nije bilo već decenijama. Začudo, kvalitet ovakvog presnimavanja bio je prihvatljiv za sve klijente, od BBC-ja do RTL-a, HRT-a, Al Džazire i mnogih drugih. Želim da verujem da će naš poduhvat, serija o srpskim svetinjama na Kosmetu, delovati motivišuće i na druge stručnjake i stvaraoce kako bi naše kulturno nasleđe koje se nalazi van granica Srbije na isti celovit i istinit način bilo dokumentovano filmskom trakom.
