Hapana sisahau

„Hapana sisahau. Ne, ne zaboravljam…“ Netom pre no što ćemo proslaviti njen stoti rođendan, snimio sam glas svoje babe. Dugo je živela u Africi, u Belgijskom Kongu, tačnije u Katangi, oblasti velikoj poput Španije, na jugu zemlje, na granici sa Zambijom i Angolom. U toj rudarskoj regiji bogatoj bakrom, kobaltom i uranijumom kuca srce kongoanske privrede. Moja baba, iako je bela, sebe je smatrala Afrikankom. Bila je, kako se to kaže, „prekaljena žena iz šikare“, pustolovka veoma čvrstog karaktera, energična žena koja se ničega ne plaši.

foto: virginia mayo / ap

Otac joj je radio za „Železničku kompaniju južnog Konga“ u Katangi, privatnom preduzeću sa francusko-belgijskim kapitalom. Godine 1927, nakon što je prešla Atlantik od Antverpena do Kejptauna preko Sautemptona, a potom pet dana putovala vozom, porodica se iskrcala u Sankišiji, selu izgubljenom usred šikare u okrugu Kolvezi, duž nove železničke pruge kojom je prevožena ruda. Roditelji i četvoro dece živeli su u bungalovu od talasastog lima, izgrađenom na stubovima pod kojima su noću ponekad spavali hijene i leopardi.

Ja sam želeo da prenesem reči i uspomene. Tog leta je moja baba još živela u svojoj kući, sasvim sama u kućici na senovitom brdu što se uzdiže nad Šarloroaom, „prestonicom“ Crne zemlje, nazvane tako zbog eksploatacije uglja. Onda je počela da tone u demenciju, da brka imena i lica, ali njeno dugoročno pamćenje ostalo je neobično pouzdano, tako da su utvare iz prošlosti počele da kruže oko njenog kuhinjskog stola.

Kako smo sezali sve dalje u prošlost, rečenice na svahiliju izlazile su joj iz usta. „Ne zaboravljam ja jezik crnaca…“, govorila je. Svahili je naučila sa sedam godina. Bio je to, napokon, jezik njenog detinjstva. Kada je postala „gospodarica“, na svahiliju se, a ne na francuskom, obraćala slugama zvanim boys, Kongoancima koji su se zvali Žilber, Šarl, Emil ili Deni, i veoma često ih je kinjila. Neki su oterani iz kuće, neki su sami odlazili. Ostao je jedino stari Žilber.

Nakon sticanja nezavisnosti 30. juna 1960. godine i žurnog bekstva belaca, njeni sinovi su se dopisivali – ovog puta na francuskom – sa mojim stričevima. U Belgiji, zemlji koju nikad nije volela, moja baba je nastavila da govori svahili: sa mojim dedom, naročito kad bi se prepirali, sa svojom decom, naročito pred porodicama njihovih supružnika, i najzad i naročito sa samom sobom. „Moja zemlja je Kongo“, govorila je brišući suzu. „Crnci i belci su lepo radili zajedno. Bila su to lepa vremena…“ Moj otac, koji je u mladosti bio komunista, prevrtao bi očima i čuo bih ga kako mrmlja reči kao što su „pristalica ropstva“.

LEŠ U ORMARU

Na dan 17. decembra 1909. godine kralj Belgije i Konga Leopold II umro je sa 74 godine od plućne embolije u zamku Laken, „kraljevoj rezidenciji“ u Briselu. Njegova vladavina bila je najduža u istoriji Belgije: 44 godine.

Anglosaksonska štampa, u kojoj je bio omražen, izvestila je da je na sahrani bio izviždan. To je moguće iako su se belgijske novine, koje ga nisu štedele za života, pokazale usiljenijim. Treba reći da između njega i Belgije odnosi nisu uvek bili srdačni. „Mala zemlja, mali ljudi“, odvraćao je kad bi ga njegov narod nazvao ubicom i lopovom. On koji je imao veliku viziju sanjao je da bude graditelj carstva.

„Belgiji je potrebna kolonija“, napisao je sa 25 godina, mnogo pre nego što je stupio na presto. Po mišljenju ambicioznog prestolonaslednika, ovoj neutralnoj državi usred Evrope nedostajalo je širine. Umreće na čelu kolonijalne nacije, a od Belgije je načinio jednu od glavnih svetskih sila.

Potomstvu je ostavio bezbroj spomenika u belgijskom javnom prostoru: kipova, komemorativnih ploča, imena ulica… Referenci na kolonizaciju ima na stotine. Što se tiče polemike o njegovoj brutalnosti u Kongu, nehumanom režimu koji je tamo uspostavio – priča se o deset miliona mrtvih iako se o tome i dalje raspravlja – i načinu na koji se Belgija obogatila eksploatišući svoju koloniju, uvek će se naći zagovornika njihove relativizacije.

„To je čista demagogija, Leopold II ne zaslužuje takve prigovore“, tvrdio je 2010. godine bivši ministar spoljnih poslova Luj Mišel, otac bivšeg premijera Šarla Mišela, trenutnog predsednika Evropskog saveta. „Belgijanci su izgradili železnicu, škole, bolnice i pokrenuli privredni rast. Lako se skrene u preterivanje kada je reč o Kongu.“ Iako su Ujedinjene nacije kolonijalizam nazvale „zločinačkim sistemom“, Belgija nije napravila taj korak: njena kolonijalna prošlost je tabu i dan-danas. Leš u ormaru.

KRALJ KONGA

No, sada se, nekom vrstom „efekta leptira“ nakon brutalne smrti Džordža Flojda u Mineapolisu, crnca koga je ugušio beli policajac, kipovi Leopolda II mažu crvenom bojom, uništavaju ili obaraju u Briselu i drugim gradovima Belgije. To staro kamenje nekima je postalo odvratno. Debata o kolonijalnoj prošlosti, taj stari problem sa kojim se kolektiv nikad nije suočio, ponovo se rasplamsala i zapalila zemlju.

„Ponašanje mu je veoma neobično i vrlo je inteligentan“, primetio je Leopold I opisujući svog sedmomesečnog sina. Jedno je sigurno: nakon što je postao kralj Belgije, Leopold II će se pokazati kao ćudljivi gospodar pun hirova, ali i kao vešt rukovodilac i fini strateg kada je reč o finansijama. Na dan 1. jula 1885, nakon Berlinske konferencije na kojoj su evropske sile raskomadale Afriku, postao je „kralj Konga“. Šef te nove države, osamdeset puta veće od Belgije, udaljene više od 6000 kilometara (četiri nedelje plovidbe na jug), nikad neće kročiti u nju. Slobodna država Kongo, koju je proglasio svojim privatnim posedom i bio njen apsolutni suveren, čime je uvećao lično bogatstvo do razmera koje su još nepoznate, postojaće dvadeset tri godine, pet meseci i petnaest dana, sve dok 15. novembra 1908. godine nije pretvorena u belgijsku koloniju.

Marija Henrijeta od Austrije, supruga Leopolda II, tu je kolonijalnu pustolovinu nazivala „ludačkom himerom“. Ni belgijsku državu ona nije zanimala, a, uostalom, ta država zvanično nikad i nije imala ništa sa Kongom. U kraljevim očima su te ogromne zone šuma, močvara i savana što ih zaliva krivudava reka ipak obećavale ogromna bogatstva. Stoga mu je palo na pamet da pozove jednog slavnog pustolova iz 19. veka, američkog novinara engleskog porekla Henrija Mortona Stenlija, prvog Evropljanina koji je prošao kroz centralnu Afriku. Stenlija, koji je bio jednako pragmatičan, dovitljiv i ne mnogo obziran kao i njegov novi gospodar, Afrikanci su nazvali Boula Matari, „razbijač kamenja“. Na svojim ekspedicijama u tu prostranu neistraženu teritoriju, koja kao da nije „pripadala“ nikome, naveo je na stotine afričkih poglavara da potpišu sporazume u kojima priznaju kralju puno vlasništvo nad svojim zemljama. Te rečne podružnice povezane brodom biće dekor za jedan od najvećih romana engleske književnosti, Srce tame Džozefa Konrada. I on sam će šest meseci 1890. godine služiti kao kapetan steamera u Slobodnoj državi Kongo. Iz nje će se vratiti bolestan i traumatizovan.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

NERAŠČIŠĆENA PROŠLOST

„Nikada nismo rešili pitanje kolonijalne prošlosti“, reagovala je 12. juna prošle godine princeza Esmeralda od Belgije, pranećaka Leopolda II. „Nikada o tome nismo razgovarali na odmeren, transparentan način. O tome se ne uči u našim školama, ljudi se ne usuđuju da otvore tu temu, osećaju se veoma neprijatno i sve dok bude tako, zajednice nipošto neće moći da se spoje i razumeju. Sve dok ne osudimo ono što se dogodilo tokom kolonizacije, nećemo razumeti današnji rasizam. Ta debata je zaista hitno potrebna.“

Nastavila je rečima: „Imamo neku vrstu prezasićenosti zbog toga što ništa od svih tih zahteva, svih tih peticija, nije uspelo. Treba da se predaje istorija u našim školama, da se o kolonizaciji govori ne samo sa evropskog stanovišta, nego i sa stanovišta onih koji su je trpeli i koji su zbog nje patili.“ Utoliko više, kao što je podvukao kongoanski istoričar Elikija M’Boko u Crnoj knjizi kolonijalizma (Le livre noir du colonialisme), što je Kongo Leopolda II „izrodio režim kolonijalnog osvajanja koji je oblikovao kolonijalizam u nastanku u celoj centralnoj Africi i čije se posledice i dalje osećaju u toj regiji i na početku 21. veka“.

foto: rarehistoricalphotos.com / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

DIMLJENE ŠAKE

Nekontrolisano ubijanje, deportacije stanovništva, prinudni rad, pljačka, otmice, sveopšte zlostavljanje… Od 1900. godine fotografije Kongoanaca sa odsečenom šakom kružile su svetom. Da bi bilo sigurno da afrički ubirači poslati u prašume po kaučuk ne koriste oružje nepromišljeno, na primer ubijajući divlje životinje, morali su da dokažu svojim belim šefovima šta su uradili sa mecima. Tako su stekli naviku da odsecaju desnu šaku žrtava kako bi je podneli kao „dokazni materijal“. Da ne bi istrulile, pošto su putovanja dugo trajala, šake su dimljene.

Kada je izbio skandal sa „crvenim kaučukom“, Leopold II je izjavio: „Sa tim se užasima mora prestati ili ću se ja povući iz Konga. Neću dopustiti da me isprskaju ni krvlju ni blatom, tako da ta bruka mora prestati.“ Što ga nije sprečilo da na njihova mesta postavi rasiste i notorne sadiste, kao što je gnusni Leon Fjeve, koji je, tokom jedne racije, naredio da se za nekoliko dana spale 162 sela i ubije 1346 ljudi.

Slobodna država Kongo nije bila „država“ već preduzeće čiji je jedini cilj bio da dođe do maksimalne dobiti. Kada su se pisci poput Marka Tvena, Artura Konana Dojla i Džozefa Konrada zgrozili nad time, Leopold II se osetio obaveznim da u Kongo pošalje međunarodnu i nezavisnu istražnu komisiju. Ta komisija, koju su činila trojica sudija – Belgijanac, Švajcarac i Italijan, prikupila je na stotine svedočanstava. U svom izveštaju ustvrdila je da su „zatočavanje žena-talaca, podvrgavanje poglavica ropskom radu, poniženja kojima su bili izlagani, bičevanje žetelaca, surovost crnaca zaduženih za nadzor nad zatvorenicima“ bili pravilo. Međunarodni pritisci su se pojačali i Leopold II je, pod prinudom i u iznudici, na kraju odustao od „svoje“ Slobodne države Kongo. Ta teritorija na kojoj su stotine hiljada stanovnika bile povezane sa politikom kaučuka, a milioni podlegli bolestima, nadalje se zvala „Belgijski Kongo“.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

TAJ LOPOV LUMUMBA

U govoru održanom na ceremoniji proglašenja nezavisnosti Konga prvi demokratski izabrani premijer Patris Lumumba šokirao je Belgijance time što je pomenuo osamdeset godina kolonijalističkog režima: „Doživeli smo ironiju, uvrede, udarce koje smo morali da trpimo ujutru, u podne i uveče samo zato što smo crnci…“

Belgijanci mu to nisu oprostili. Kao što je, opisujući taj period, pred kraj života zabeležio kongoanski pisac Pol Lomami Tšibamba: „Kolonista je činio sve da nas uveri da smo velika deca, da ostajemo velika deca, da smo pod njegovim starateljstvom i da moramo slediti sve instrukcije koje nam daje pri vaspitanju kako bismo postepeno postali deo zapadne civilizacije, koja je bila ideal civilizacije.“ Na dan 17. januara 1961. godine Patris Lumumba je ubijen uz podršku nekih instanci belgijske vlade. Mlada kongoanska država raspala se u paramparčad. Podrazumeva se da je u očima moje babe i bivših kolonista Patris Lumumba bio „lopov, agitator, komunista koji je samo dobio ono što je zaslužio“. Uostalom, valjalo je čekati četrdeset godina da parlamentarna komisija prilično neodređeno donese zaključak o „moralnoj odgovornosti“ Belgije za to ubistvo.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

DEKOLONIZACIJA JAVNOG PROSTORA

Godine 2018. kraljevski muzej centralne Afrike, podignut na podsticaj Leopolda II u raskošnom parku Tervuren u Briselu, ponovo je otvorio svoja vrata nakon što je bio zatvoren pet godina. Poslednji veliki kolonijalni muzej u svetu i moćna propagandna alatka, veličao je nostalgiju za belgijskim carstvom u Kongu. Renoviran je iz osnova i prekršten u „Africa Museum“, a njegov izazov upućen dekolonizaciji ipak je „delimično propao“.

Ilustrujući odnose snaga u muzeju, a i šire u društvu, između belgijske zajednice i afričke zajednice, slika „Reorganizacija“ kongoanskog umetnika Šerija Sambe prikazuje dve grupe koje se bore u potezanju konopca: Kongoanci žele da iznesu iz muzeja čuvenu skulpturu Čovek leopard, stereotip koji ismeva Afrikance a populariše ga Erže u stripu Tintin u Kongu, dok belgijska ekipa iz muzeja želi da je zadrži. Na kraju krajeva, Čovek leopard nije poslat u ropotarnicu istorije, nego u prostoriju u podrumu u kojoj se gomilaju raznorazni užasi što u sebi nose najgore kolonijalističke klišee. Belgijska štampa je pozdravila „viđenje Afrike oslobođene demona belačke nadmoći“. Ali je brisanje kolonijalne prašine iz muzeja, koje toliko iščekuje kongoanska zajednica, ostavilo ukus nedovršenog posla.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Iste godine skulptura u prirodnoj veličini, čiji je autor Rod Makumbu, a zove se Patris Lumumba, govor održan prilikom sticanja nezavisnosti 30. juna 1960, otkrivena je u jednom parku u Matongeu, afričkom kvartu u Briselu. Ta inicijativa antirasističkog udruženja BAMKO pozivala je Belgijance da pogledaju svoju kolonijalnu prošlost pravo u oči. Kao znak da je neprijatnost visila u vazduhu, aktivisti su šest meseci ranije srušili bistu Leopolda II u jednom briselskom parku. Ali ideja udruženja BAMKO bila je da se umesto uništavanja spomenika grade novi… Na dan 4. juna prošle godine, dok su biste Leopolda II jedna za drugom uništavane u pokretu „dekolonizacije javnog prostora“, briselski parlament je konačno doneo rezoluciju čiji je cilj da kontekstualizuje kolonijalnu istoriju, ali i da obezbedi mesto u gradu za one koji su se borili protiv kolonizacije.

Početak nove ere ili pusta želja? „Ništa od toga nam neće vratiti Kongo“, zaključila bi moja baba uz uzdah. A moj otac bi, kao i obično, prevrnuo očima i udaljio se od stola. Hapana sisahau: ne, ne zaboravljam.