Mišljenje nije samo kognitivna operacija. Ono zahteva ritam. Zahteva pauzu, odlaganje, unutrašnji razgovor. Zahteva noć, u doslovnom i metaforičkom smislu. Zahteva pravo da se afekt ne pretvori odmah u reakciju. Jer tamo gde nema vremena između povrede i odgovora, povreda lako postaje osveta. Tamo gde nema vremena između straha i suda, strah lako postaje mržnja. Tamo gde nema vremena između informacije i razumevanja, informacija lako postaje oružje
Godine 2006. izvedeno je 69 pozorišnih premijera i 2889 predstava, 473 koncerta, 366 izložbi, 1195 programa u kulturno obrazovnim ustanovama, 1600 programa amaterskog stvaralaštva... održano je 12.290 programa koje je videlo preko 4 miliona gledalaca. A danas?
Sećanje na zemlju fiće, kiki bombona, borosana, Hajdučke česme, Mate Parlova, Silvane Armenulić, ali i Golog otoka i još 300 pojmova koji su obeležili Drugu Jugoslaviju u knjizi Časna pionirska
Predsednik Srbije očigledno veoma teško podnosi napredak Crne Gore na putu ka punopravnom članstvu u EU, čak i više nego nazadovanje Srbije u EU integracijama. Zato se svim silama trudi da, pre svega pred domaćom javnošću, prikrije tu poraznu činjenicu. Ne bira sredstva, pri tome rizikujući i ozbiljnu blamažu pred evropskom javnošću potezima poput čarter leta u Tivat, koji očigledno nije bio ni spontan ni neočekivan
Sastanak u Tivtu bio je osmi ovakav Samit EU i Zapadnog Balkana otkako je doneta odluka da se održava jednom godišnje. Ako se uporedi šta se dosad čulo i kakve su poruke upućene Srbiji samo u poslednjih osam godina, videće se da je danas u Srbiji najteže biti proevropski nastrojen građanin ili političar. Prosto je postalo preteško objasniti čime su tačno evropski zvaničnici bili zadovoljni početkom juna 2026.
Mi se ne takmičimo kada je to nužno, već smo zbog te potrebe svoje društvene živote doveli do apsurda. Hijerarhije, činovi, zvanja, titule, raskoš – sve služi samo tome da neko pokaže da je uspešniji i moćniji, da je pobedio, da bi ostali trebalo da mu se dive, da ga se boje i da mu zavide. Psihologija je davno pokazala da je najbolje kompetitivnost pretvoriti u takmičenje sa samim sobom. Ali šta to zapravo znači
Svakog popodneva na ulicama Tirane demonstranti skandiraju i protiv Ramine vlade i protiv lidera opozicije Saljija Beriše. Po albanskim standardima ovi protesti su neobični. Ne vode ih političke stranke i ne postoji jedinstven zahtev, već su postali platforma za širok spektar žalbi. Konačno, mnogi ih vide kao priliku da kažu “dosta” vladi koju doživljavaju kao sve arogantniju
Nisam ni lijevo ni desno, nego iznad, pa makar ko neki majmun na drvetu, a odatle dobro vidim kako živimo u stanju loše beskonačnosti, u sakatom društvu bez empatije, ljudi su ispunjeni unutarnjom prazninom, truli od politike, u očima im se vidi svaka nepročitana knjiga
Moja generacija nosi pretežak roditeljski teret. Svi hoćemo da se prema deci ponesemo najbolje, često preterujemo, iscrpljujemo se... Šarlenini saveti – koji se otprilike svode na ovo: pusti ga da sam radi domaće zadatke, pusti ga nakratko da gleda seriju – uspevaju da olabave atmosferu upravo time što su neumesni
Uticaj Rusije na politiku Srbije od Karađorđa do sad, ili: kako smo ginuli da bi Rusija ostvarila svoju interesnu zonu u Evropi i kako smo sami sebi minirali put ka Evropi
Od 2001. do 2007. na Beogradskoj tvrđavi obnovljeno je oko 40 objekata i delova utvrđenja, što je oko 30 000m2 bedema, zidova kapija, mostova... Sad je drveni most ispred Kralj kapije zabetoniran, a deluje da su “Beli orlovi” glavno znamenje ovog kulturnog dobra od izuzetnog značaja
Kafana „Čeh“ u Berlinu nije samo mesto za piće, već prostor u kojem se lične biografije, istorijske traume i svakodnevni život mešaju u neprekidni tok priča i ćutanja
“Kroz aktivnu diplomatiju, otvoren dijalog i odgovornu politiku, nastavljamo da gradimo mostove saradnje i unapređujemo položaj naše zemlje na međunarodnoj sceni”, poručuje Đurić samozadovoljno iz Ministarstva inostranih poslova. O kojim uspesima je reč? Blokada evropskog puta? Rusija koja namerno pritiska Srbiju oko Nisa? Ulizivanje Trampu bez rezultata? Kalkulisana podrška kineskog lidera sa tajanstvenim osmehom Mona Lize? Svađe u regionu?
Ako ste mala zemlja i ako se sad najednom, posle Rusa, režim dvoumi oko dogovora sa Francuzima i najavljuje ponude od Kineza, nije zgoreg pogledati šta se sve krije u kineskom nuklearnom programu
U Šapcu će, kaže predsednik Srbije, 250 ljudi raditi u proizvodnji robota. Ako ne u Šapcu, onda u Beogradu, jer tu već postoji idealno mesto za novu proizvodnju: plac između fabrike čipova “Mubadala” i fabrike letećih automobila “Željko Mitrović” još uvek je prazan
Ako kažemo da su takvi akcidenti mogući, zašto nismo spremni da na njih reagujemo adekvatno? Zbog čega već prvog dana kada se to dogodilo nismo imali 100 spremnih cisterni, različite zalihe u bolnicama i vrtićima
“Ovaj režim se ruši. I to ne zbog toga što se ruše institucije – režim se na institucije nije nikad ni oslanjao. Već zato što proces kanceroznog kadrovskog osvajanja razgrađuje i institucije i sam režim. U slučaju institucija on stvarno liči na širenje tumora. U slučaju režima više liči na osinjak u kojem se otrovne i nervozne ose sve više otimaju Vučićevoj kontroli. Kad zrelo razmislite, šokantno je koliko malo toga Vučić zaista uspeva da sprovede onako kako želi. I sve manje”
U Srbiji postoji vrlo jako uverenje da je sve uzaludno, da, šta god probali, ne može biti bolje. Meni je, ipak, dok sam zavideo svima koji su 23. maja bili prisutni na Slaviji, delovalo da ova istrajnost spontanih protesta mora biti zasnovana na nekoj nepobedivoj nadi – u ljudima dovoljno mladim da ih razočaranja nisu slomila i čiji je entuzijazam izliva svuda unaokolo. Samo da se ne zaboravi da je ona tek neophodan uvod
“Moramo odbiti izraelski narativ. Okupacija je nezakonita – to je činjenica priznata širom sveta, uključujući najviši pravni autoritet na svetu, Međunarodni sud pravde”
Moja baka i moj deda spasili su Pavelića nakon rata, u jednom malom austrijskom mestu sakrili su ga od Rusa i onda im se on revanširao u Argentini, kada su došli 1949. Tako da je moj otac odrastao gledajuću i slušajući tog čoveka, jer je on često dolazio u dedinu kuću
Dame i gospodo, Leonard Koen, režija Donald Briten i Don Oven; Elroj protiv Los Anđelesa, režija Frančesko Cipel; Vrtoglavica Kim Novak, režija Aleksandar O. Filipi; Srce kuca dva dva, režija Ivan Mandić
[caption id="attachment_5000805" align="alignright" width="165"] ...[/caption]
FILOZOFIJA SLOBODE
Dragan Prole kroz vizuru pećine predočava filozofske refleksije različitih istorijskih formacija. U svakoj od njih možemo da uočimo emancipatorski ton, otvorenost za drugo i drugačije, duh dijaloga, ali isto tako i pritajeno “zlo” insistiranja na jednoobraznom i nepromenljivom svetonazoru koji zahteva potpuno povinovanje. Uspinjanje ka idejama nije uvek dobro, kao što poniranje u dubinu pećine ne znači da je reč o zlu. Renesansno oduševljenje drugim kulturama okončava se u stvaranju reprezentativnog uzora, na osnovu koga se mere i procenjuju drugačiji kulturni sklopovi. Treba uspostaviti hijerarhiju, odvojiti istinsko od nižerazrednog i irelevantnog, centar od periferije, referentno od onog što se njime meri, civilizovane od necivilizovanih, koje treba oblikovati prema uzoru. Otvorenost za druge prerasta u dominaciju koja nadilazi područje kulture. Nadalje, Kantova filozofija slobode koja nas oslobađa autoriteta upozorava upravo na sveprisutnu opasnost od neslobode, jer, kako kaže Prole, dok Aristotel tvrdi da svi ljudi po prirodi teže znanju, “kod Kanta svaki čovek po prirodi teži dogmatizmu”. Nasuprot moralnom delovanju, kojim se kod Kanta jedino može napustiti pećina, na svetlu dana vreba samovolja, koja nastoji da se prokrijumčari kao zakon i sebe smešta u njegovo središte. Politički život koji nudi dogmatizam može da bude samo despotski. Utoliko oslobađanje od prirodnog postojanja, izlazak iz sveta senki, ne jemči slobodu. Izvanpećinski svet ispostavlja se kao suptilniji oblik onih opasnosti koje vrebaju u pećini. Dostojevski pokazuje kako i same ideje mogu da bude isto što senke, odnosno da njihovo slepo prihvatanje izaziva društvena bespuća. Prole naglašava Kafkino naizgled paradoksalno uverenje da je nasilje u društvu omogućeno zakonom. Selektivna primena prava podrazumeva moć u njegovom središtu, a država, nastala iz potrebe da se puka sila isključi iz ljudske zajednice, postaje agregat nasilja i okreće se protiv društva koje bi trebalo da organizuje. Zlo koje se javlja u svetu ideja povratno utiče na ljudski svet, stvarajući u njemu poredak discipline i moći.
NEPRENOSIVOST ISKUSTVA ZLA
Zlo, u nekom od svojih oblika, često ostaje anonimno ili sakriveno. Isto tako, iskustvo zla je takav šok da ga je nemoguće predočiti drugima. Uzalud su izbeglice iz Beča upozoravale novosadske Jevreje na ono što će se uskoro dogoditi. Takvo nešto bilo je teško shvatljivo u civilizaciji za koju se verovalo da je prevladala varvarstvo prošlih vremena. Govoreći o nemogućnosti izražavanja iskustva sa kojim su se suočili preživeli zatočenici koncentracionih logora, Prole ukazuje na njihovu sličnost sa Platonovim povratnikom u pećinu. Ova paralela podstiče pitanja koja se mogu uputiti našem vremenu: da li opisani hermeneutički jaz važi za svakoga ko u nekom stanju stvari prepozna zlo ili ukazuje na tamnu stranu svetle budućnosti, na opasnosti izvan pećine? Da li je pometnja razumevanja uzrok izostanka mobilizacije pred zajedničkom ugroženošću?
FENOMENOLOGIJA ZLA
Posmatrano kroz vizuru Huserlove fenomenologije, pećinski zatočenik je slepljen sa iskustvima, ali nije za njih odsudno vezan. Redukcija na ono što se može racionalno opravdati, napuštanje prirodnog stava, međutim, uključuje sartrovsku mučninu prema našoj pećinskoj egzistenciji. A ta mučnina, u situaciji kada racionalni svet zadobija lik vođe, kao personaliozovane osnove sveg znanja, premeće se u gađenje prema objektima vođinog prezira. Figura gađenja, smatra Prole, dopunjuje tezu Hane Arent o banalnosti zla, jer objašnjava energiju i podsticaje koji su bili nužni za organizovanje i sprovođenje Holokausta. Gađenje opravdava dehumanizaciju, podelu na čiste i prljave, a zatim i organizaciju “sanitarnih protokola”. Rezultat je negiranje pojma ljudskog roda. Postoje samo rase, superiorne ili inferiorne. Samim tim mora biti napravljen red i u pećini, ili, još doslednije, rase koje nisu superiorne treba da budu proterane u sopstvenu špilju. Parola hospites non sit, pokazuje Prole, odnosi se na “radikalne strance”. Strano i nepoznato uvodi sasvim drugačiju, šokantnu realnost. Nesposobnost za suočavanje sa drugačijim podstiče neprijateljstvo, a ono je credo totalitarizma. Različiti vidovi isključenosti svedoče da se ideja rasne čistote i segregiranja onih čije postojanje “šokira” ne iscrpljuje u nacizmu, odnosno da je daleko raširenija.
NAUTIČKA MUDROST
U završnom poglavlju knjige Dragana Proleta, na temelju analize dionizijstva u delu Eugena Finka, istaknuta je razlika između sklonosti ka jednom zasvagda uređenom svetu, i stalnog preispitivanja. Suočavanje misli sa životom, što bi odgovaralo platonističkom posredovanju ideje i mnoštva, Fink, na Ničeovom tragu, sagledava putem sinteze ontologije i meontike, istraživanja bića u suočavanju sa nebićem. Istinsko filozofiranje zato podrazumeva napuštanje sigurnosti kopna i odlazak na pučinu. A nautička mudrost, naglašava Prole, ne otkriva siguran smer za buduću filozofiju. Dionizijski tragički lik, takođe pokazuje da otkrivanje istine ne donosi sreću, već daleko pre patnju i nesigurnost. Nema svetla koje će spasonosno zasijati na kraju tunela, nema bliskosti lepote i istine. Tragička istina je zato istina pećinskog zaokreta, u kome se susreću biće i drugo, gde se sudaraju morske struje, čineći plovidbu sasvim neizvesnom.
U toj neizvesnosti, ipak, treba prepoznati “ono spasonosno” od svake ideologizacije, dogmatizma i totalitarnosti. Pogled na istoriju iz Platonove pećine u tom smislu se obraća ne samo našem vremenu nego i aktuelnim prilikama: najava slobode lako postaje sopstvena parodija, pa “oblici zapovedanja, povinovanja i pristajanja dominiraju javnim prostorom”, a hipostaziranje ideja i apoteoza emancipatorskih projekata završavaju u ignorisanju drugog. Pa ipak, despotizam, kao primer agresivne isključivosti, zahteva apsolutno priznanje, negirajući slobodu onih koji treba da ga pruže. Priznanje može da potekne samo od slobodnih ljudi, i baš zato despotizam ne može da postane apsolutan.',
title: 'Pećine u nama samima',
pubdate: '2026-06-17 23:30:56',
authors: authors,
sections: "Kultura",
tags: "Dragan Prole,Pećinski zaokret",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Pećine u nama samima',
'pageContent': 'Na početku sedme knjige dijaloga Država, Platon nam predočava neobičnu sliku: u dubokoj pećini u koju ne prodire svetlost dana pronalazimo zatočenike okovane lancima na takav način da nisu u stanju da se osvrnu oko sebe. Njihovim vidnim poljem dominira pećinski zid na kome mogu da opaze isključivo senke – njih samih, ali i senke bića koja im promiču iza leđa, obasjana pećinskom vatrom. Kada jedan od njih, oslobođen, bude u prilici da se osvrne, suočiće se sa drugačijom realnošću od one u koju je do tada verovao. Nakon izlaska na svetlost dana, predmeti viđeni u pećini činiće se manje izvesnim u odnosu na one obasjane suncem. Na kraju, nekadašnji zatvorenik vraća se u pećinu, ali bivšim sapatnicima ne može da prenese saznanja koja nadilaze njihova iskustva. Zatočenici, drugim rečima, ne razumeju o čemu im on govori. Nezavisno od toga da li je odredimo kao mit ili alegoriju, Platonova pripovest svojom je slikovitošću i značenjima hiljadama godina inspirisala ne samo filozofe. Deset tekstova koji sačinjavaju knjigu Dragana Proleta Pećinski zaokret promišljaju sliku Platonove pećine u različitim istorijskim kontekstima i mogu da se čitaju sukcesivno ili parataktički, sa ozbiljnošću koja podrazumeva filozofsko znanje, ali i manje obavezujuće ukoliko, recimo, nastojimo da pronađemo nit vodilju u mnoštvu tema i ekskursa kojima ova knjiga obiluje. U svakome od tih pristupa sadržaj se, nenametljivo i s distancom (kako filozofija to već ume), obraća našem vremenu i prilikama sa kojima smo suočeni.
[caption id="attachment_5000805" align="alignright" width="165"] ...[/caption]
FILOZOFIJA SLOBODE
Dragan Prole kroz vizuru pećine predočava filozofske refleksije različitih istorijskih formacija. U svakoj od njih možemo da uočimo emancipatorski ton, otvorenost za drugo i drugačije, duh dijaloga, ali isto tako i pritajeno “zlo” insistiranja na jednoobraznom i nepromenljivom svetonazoru koji zahteva potpuno povinovanje. Uspinjanje ka idejama nije uvek dobro, kao što poniranje u dubinu pećine ne znači da je reč o zlu. Renesansno oduševljenje drugim kulturama okončava se u stvaranju reprezentativnog uzora, na osnovu koga se mere i procenjuju drugačiji kulturni sklopovi. Treba uspostaviti hijerarhiju, odvojiti istinsko od nižerazrednog i irelevantnog, centar od periferije, referentno od onog što se njime meri, civilizovane od necivilizovanih, koje treba oblikovati prema uzoru. Otvorenost za druge prerasta u dominaciju koja nadilazi područje kulture. Nadalje, Kantova filozofija slobode koja nas oslobađa autoriteta upozorava upravo na sveprisutnu opasnost od neslobode, jer, kako kaže Prole, dok Aristotel tvrdi da svi ljudi po prirodi teže znanju, “kod Kanta svaki čovek po prirodi teži dogmatizmu”. Nasuprot moralnom delovanju, kojim se kod Kanta jedino može napustiti pećina, na svetlu dana vreba samovolja, koja nastoji da se prokrijumčari kao zakon i sebe smešta u njegovo središte. Politički život koji nudi dogmatizam može da bude samo despotski. Utoliko oslobađanje od prirodnog postojanja, izlazak iz sveta senki, ne jemči slobodu. Izvanpećinski svet ispostavlja se kao suptilniji oblik onih opasnosti koje vrebaju u pećini. Dostojevski pokazuje kako i same ideje mogu da bude isto što senke, odnosno da njihovo slepo prihvatanje izaziva društvena bespuća. Prole naglašava Kafkino naizgled paradoksalno uverenje da je nasilje u društvu omogućeno zakonom. Selektivna primena prava podrazumeva moć u njegovom središtu, a država, nastala iz potrebe da se puka sila isključi iz ljudske zajednice, postaje agregat nasilja i okreće se protiv društva koje bi trebalo da organizuje. Zlo koje se javlja u svetu ideja povratno utiče na ljudski svet, stvarajući u njemu poredak discipline i moći.
NEPRENOSIVOST ISKUSTVA ZLA
Zlo, u nekom od svojih oblika, često ostaje anonimno ili sakriveno. Isto tako, iskustvo zla je takav šok da ga je nemoguće predočiti drugima. Uzalud su izbeglice iz Beča upozoravale novosadske Jevreje na ono što će se uskoro dogoditi. Takvo nešto bilo je teško shvatljivo u civilizaciji za koju se verovalo da je prevladala varvarstvo prošlih vremena. Govoreći o nemogućnosti izražavanja iskustva sa kojim su se suočili preživeli zatočenici koncentracionih logora, Prole ukazuje na njihovu sličnost sa Platonovim povratnikom u pećinu. Ova paralela podstiče pitanja koja se mogu uputiti našem vremenu: da li opisani hermeneutički jaz važi za svakoga ko u nekom stanju stvari prepozna zlo ili ukazuje na tamnu stranu svetle budućnosti, na opasnosti izvan pećine? Da li je pometnja razumevanja uzrok izostanka mobilizacije pred zajedničkom ugroženošću?
FENOMENOLOGIJA ZLA
Posmatrano kroz vizuru Huserlove fenomenologije, pećinski zatočenik je slepljen sa iskustvima, ali nije za njih odsudno vezan. Redukcija na ono što se može racionalno opravdati, napuštanje prirodnog stava, međutim, uključuje sartrovsku mučninu prema našoj pećinskoj egzistenciji. A ta mučnina, u situaciji kada racionalni svet zadobija lik vođe, kao personaliozovane osnove sveg znanja, premeće se u gađenje prema objektima vođinog prezira. Figura gađenja, smatra Prole, dopunjuje tezu Hane Arent o banalnosti zla, jer objašnjava energiju i podsticaje koji su bili nužni za organizovanje i sprovođenje Holokausta. Gađenje opravdava dehumanizaciju, podelu na čiste i prljave, a zatim i organizaciju “sanitarnih protokola”. Rezultat je negiranje pojma ljudskog roda. Postoje samo rase, superiorne ili inferiorne. Samim tim mora biti napravljen red i u pećini, ili, još doslednije, rase koje nisu superiorne treba da budu proterane u sopstvenu špilju. Parola hospites non sit, pokazuje Prole, odnosi se na “radikalne strance”. Strano i nepoznato uvodi sasvim drugačiju, šokantnu realnost. Nesposobnost za suočavanje sa drugačijim podstiče neprijateljstvo, a ono je credo totalitarizma. Različiti vidovi isključenosti svedoče da se ideja rasne čistote i segregiranja onih čije postojanje “šokira” ne iscrpljuje u nacizmu, odnosno da je daleko raširenija.
NAUTIČKA MUDROST
U završnom poglavlju knjige Dragana Proleta, na temelju analize dionizijstva u delu Eugena Finka, istaknuta je razlika između sklonosti ka jednom zasvagda uređenom svetu, i stalnog preispitivanja. Suočavanje misli sa životom, što bi odgovaralo platonističkom posredovanju ideje i mnoštva, Fink, na Ničeovom tragu, sagledava putem sinteze ontologije i meontike, istraživanja bića u suočavanju sa nebićem. Istinsko filozofiranje zato podrazumeva napuštanje sigurnosti kopna i odlazak na pučinu. A nautička mudrost, naglašava Prole, ne otkriva siguran smer za buduću filozofiju. Dionizijski tragički lik, takođe pokazuje da otkrivanje istine ne donosi sreću, već daleko pre patnju i nesigurnost. Nema svetla koje će spasonosno zasijati na kraju tunela, nema bliskosti lepote i istine. Tragička istina je zato istina pećinskog zaokreta, u kome se susreću biće i drugo, gde se sudaraju morske struje, čineći plovidbu sasvim neizvesnom.
U toj neizvesnosti, ipak, treba prepoznati “ono spasonosno” od svake ideologizacije, dogmatizma i totalitarnosti. Pogled na istoriju iz Platonove pećine u tom smislu se obraća ne samo našem vremenu nego i aktuelnim prilikama: najava slobode lako postaje sopstvena parodija, pa “oblici zapovedanja, povinovanja i pristajanja dominiraju javnim prostorom”, a hipostaziranje ideja i apoteoza emancipatorskih projekata završavaju u ignorisanju drugog. Pa ipak, despotizam, kao primer agresivne isključivosti, zahteva apsolutno priznanje, negirajući slobodu onih koji treba da ga pruže. Priznanje može da potekne samo od slobodnih ljudi, i baš zato despotizam ne može da postane apsolutan.',
'pageDate': '2026-06-17 23:30:56',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
