Upravo objavljena Autobiografija Save Šumanovića otkriva važne detalje o bolesti i radovima ovog velikog slikara koji je streljan u avgustu pre 84 godine
Mijat Mijatović bio je jedan od najznačajnijih srpskih pevača na gramofonskim pločama pre Drugog svetskog rata. Na fotografiji pored njega je mlada žena u letnjoj haljini. Ko je ona
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Praksu postavljanja ograde svuda, sa planom i projektom ili bez njih, uključujući mesta koja nisu opravdana sa stanovišta struke imaju države u kojima ni obrazovanje ni saobraćajna kultura nisu razvijeni, a urbanizacija se poslednjih godina ili decenija naglo razvila. Šta nam to govori o građanima, a šta o nosiocima gradske vlasti
Prilagođavanje pravosuđa osobama sa invaliditetom nije posebna pogodnost. To je osnovni uslov jednakosti pred zakonom. Arhitektonski, informaciono i komunikacijski pristupačni pravosudni organi i pružaoci pravne pomoći, razumljiv i dostojanstven postupak i podrška u komunikaciji i kretanju kroz procedure ne daju osobi sa invaliditetom prednost. Oni samo otklanjaju prepreke sa kojima se osobe bez invaliditeta ne suočavaju
Nakon gotovo dve decenije suđenja, pravosuđe je donelo konačnu odluku u jednom od najznačajnijih procesa za ratne zločine u Hrvatskoj. Kako je slučaj Branimira Glavaša oblikovao hrvatsku politiku i pravosuđe?
O Frenku Zapi se i dalje pišu knjige, njegova muzika se izvodi i sluša širom sveta, on je prepoznat kao nesuđeni političar i društveni kritičar čiji je svaki intervju doneo novu originalnu misao, vođa benda koji je držao najkomplikovanije audicije, dirigent sa samosvojnim pristupom
Rat protiv Irana je do sada najveći Trampov spoljnopolitički promašaj. Potcenio je snagu Islamske Republike. Narušio je savezništvo sa zemljama Zaliva, koje su kroz gorku lekciju utvrdile da Amerika ne može da im garantuje bezbednost. Pokvareni su odnosi sa Izraelom. Svet je zbog intervencije plaćao dramatično višu cenu nafte. Mnogi iranski zahtevi su iznenađujuć lako uvaženi, što potvrđuje da se Trampu žurilo da što pre izađe iz rata u koji uopšte i nije trebalo da uđe
Svega nekoliko sati nakon što su objavljeni rezultati istorijskog referenduma u Velikoj Britaniji, Najdžel Faraž je gostovao u jutarnjem programu ITV. Euforija među 52 odsto Britanaca koji su glasali da izađu iz EU bila je na vrhuncu. Onih 48 odsto koji su bili protiv uglavnom su bili očajni. A onda je Faraž pristalicama Bregzita servirao bombu za doručak. Znate onih 350 miliona funti nedeljno što smo Boris i ja obećavali da ćemo umesto u kasu EU preusmeriti u britanski zdravstveni sistem? E, od toga najverovatnije nema ništa
Čuo sam da je Disney strašno blizu tome da kompletan igrani film napravi bez ljudskog dodira. Scenaristi su se probali braniti, bili su dugo u štrajku. Pravilo koje su uspeli dobiti je da veštačka inteligencija može napisati scenario, ali da onda mora ići nekom živom scenaristi koji ima pravo to doraditi i sebe potpisati. Bojim se da će doći do ogromne manipulacije, jer će naći klince koji će to potpisati
Šta danas znači gledati, a ne videti? Izložba Metod u ludilu Vesne Perunović, otvorena u Galeriji DOTS u Beogradu, kroz prostorne instalacije istražuje kolektivno slepilo, nasilje, ljudska prava i odgovornost pojedinca u vremenu dubokih društvenih podela
Nije hteo da smeta komšijama, te je iz stana u Njujorku svakodnevno odlazio do obližnjeg mosta Vilijamsburg i satima na pustoj pešačkoj stazi vežbao uprkos saobraćajnoj buci (računajući i metro). Tada ga je malo ko u žurbi primećivao, još ređe prepoznavao, ali od 2016. u toku je inicijativa da se taj most nazove po njemu
Kada mladi ljudi kroz dramski proces shvate da u “Mišolovci” nema pogrešnog odgovora, da je greška legitiman alat učenja i da niko od njih ne očekuje gotov šablon, dešava se neverovatna transformacija. Oni brzo prepoznaju da su spori rezultati do kojih dolaze sopstvenim istraživanjem i traganjem mnogo stabilniji, dublji i trajniji od bilo kakve brze spoljašnje nagrade
Samo jedan primer na temu nekad i sad: pre dvadeset godina, 2006, na deset kulturnih manifestacija čiji je osnivač bio Grad Beograd, učestvovalo je više od 1600 umetnika i stručnjaka iz inostranstva
Izgradnja beogradskog metroa pružiće šansu državi da promeni odnos prema arheološkom nasleđu, a arheolozima da dođu do novih saznanja o istoriji Beograda
Hrvatska književnica i novinarka Slavenka Drakulić preminula je u 77. godini. Drakulić je bila jedna od najprevođenijih hrvatskih književnica, rođena je u Rijeci 4. jula 1949. i živela u Zagrebu i Stokholmu. Karijeru je počela kao novinarka, nakon završenih studija komparativne književnosti i sociologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Pisala je za "Start", zagrebački nedeljnik "Danas" i NIN i bila jedna od novinarki koje su uvele feminističke teme u javnu raspravu. Tim povodom, podsećamo se njenog intervjua koji je ona dala za "Vreme" prošle godine
U razgovoru za “Vreme” predstavnici nekoliko opozicionih partija govore o studentskom pokretu. Jedni ga bezrezervno podržavaju i odustaju od isticanja svojih kandidata na izborima, drugi se spremaju da za učešće na izborima u nekom koalicionom formatu, treći su negde između i još važu. Za buduće analize, neka se zna ko je bio na kom stanovištu u junu 2026. godine, pošto će još promena sigurno biti
Šta, zapravo, u procesu pridruživanja EU hoće, a šta neće od Srbije i obratno? Gde je danas Srbija u onome što hoće i neće od EU, te šta je suština fingiranja ovdašnjeg režima – za nedeljnik “Vreme” govori dr Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji i bivši glavni pravnik u pregovaračkom timu Vlade za pregovore o pristupanju EU
Na deklarativnoj razini i domaći i međunarodni politički akteri zaklinju se u cjelovitu BiH, ali, istodobno, Hrvati gledajući u Zagreb, a Srbi u Beograd, rade na njezinoj razgradnji. Jedino Bošnjaci, iako ni oni nisu posvema nevini u ovim pričama, nemaju kuda i kome se obratiti za potporu
Mi smo ustali protiv. U prethodnih deset godina mnogo puta sam upozorila kuda vodi govor mržnje i imam za to pisane dokaze. Međutim, ovde se ništa ne čuje od zaglušujuće buke proizvođene kako bi se mase držale u stanju ludila dobro proučenim metodama za držanje vlasti
Najnoviji podaci o broju i položaju izbeglica, objavljeni uoči 20. juna, Svetskog dana izbeglica, ujedno su i podsetnik i poziv na razmišljanje. Svake godine ovaj dan je povod da se oda priznanje snazi i dostignućima izbeglica, uz uvažavanje teškoća kroz koje su prošle i izazova sa kojima se i dalje suočavaju. Sada je vreme da obnovimo našu posvećenost solidarnosti. Pravo na traženje sigurnosti bilo je stvoreno upravo za ovakve trenutke
Plašim se da će nas ideja o razgovaranju s mašinama – komadićima plastike koji po definiciji ne mogu imati nikakvo životno iskustvo, osećanja, moralnost ili osećati povezanost – ili o zaljubljivanju u njih i seksu te psihoterapiji s njima, izvući izvan nas samih, umrtviti nas, otuđiti od ljudi u tolikoj meri da ne znam kako ćemo sebe prepoznati, da li ćemo i dalje biti ličnosti
Analitičari procenjuju da britanskoj vojsci od oružja najviše nedostaju mornarička i sredstva protivvazduhoplovne odbrane, ali i savremeni tenkovi, dok zalihe municije ne omogućavaju dugotrajno ratovanje punog intenziteta. Tim pre što su nekadašnje rezerve odavno potrošene na ratištima Ukrajine
Ono što je do juče bilo javno, opšte i neposredno, danas postaje posredovano, a to posredovanje počinje debelo da se naplaćuje, ali i boji neočekivanim bojama. Vrhunac ove tehnologije ne nalazi se samo u rukama nekolicine privatnih kompanija, već pod direktnom kontrolom jedne jedine države koja jednim jedinim dekretom može od nje da odseče ostatak planete
Ovaj predgovor, objavljen je u knjizi Autobiografija izdavačke kuće Kvazar, zajedno sa svedočenjem Savine majke Perside 7. maja 1946. šidskom ogranku Anketne komisije za ispitivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, pismima književniku Rastku Petroviću, te dva eseja o umetnosti – Slikar o slikarstvu i Zašto volim Pusena, koje je napisao na poziv svog prijatelja, pisca Antuna Branka Šimića za predratni list “Književnik”.
“Knjiga je nastala iz uverenja da jedan od najznačajnijih srpskih slikara 20. veka zaslužuje da bude predstavljen ne samo svojim delima, već i rečima”, kaže Lidija Nikolić, direktorka i urednica Kvazara. “Iako je Šumanović već decenijama prisutan u monografijama i muzejskim postavkama, njegova pisana zaostavština ostala je rasuta po starim katalozima i stručnim izdanjima, najvećim delom nedostupnim široj javnosti.”
Iz prvog dela (U)mesto predgovora, saznajemo kako je Šumanović došao do skromnog, “ruševnog” ateljea u Parizu, sa “tužnim” i “mističnim” svetlom, u duhu starih holandskih majstora, pogodnim, kako kaže, za njegove živce. Tu su nastale slike koje je izlagao te 1939. u Beogradu. Sa čitaocima deli i anegdotu sa pariskog Jesenjeg salona 1929. godine kada su mu neke slike prvo odbijene, a onda je žiri, posle jedne šale, pomislio da su Sezanove, pa ih brzo uvrstio u Salon moleći da se za bruku “da je Sezan odbijen” ne sazna. Navodi i negativan odnos članova pariskog žirija prema slikarima s ovih prostora, koji im nisu bili interesantni jer balkanske države nisu kupovale izložena dela.
“Tako sam doznao da mnogi ne poznaju Sezanovo delo, da suditi niko ne može pravilno i, treće, da Francuzi neće u meni gledati nikada sebi ravnog, nego stranca, koji im je nepotreban i koji im smeta”, piše Šumanović.
On objašnjava i kako se zainteresovao za slikarstvo u 14. godini, kako ga je prof. Jung na likovnom tečaju učio impresionizmu, kako je završio realnu gimnaziju u Zemunu i upisao umetničku školu u Zagrebu. Jedno vreme je radio kao scenograf u tamošnjem Narodnom kazalištu i imao izložbe. Iz Zagreba, koji, kako navodi, nije imao smisla za umetničke novine, Šumanović odlazi u Pariz i pohađa kurs kod slavnog Andrea Lota i upoznaje se sa kubizmom. Priznaje da je bio pod njegovim i uticajem Pikasa, Gromera i Herbena, ali uz lični pečat, pa kad se sa slikama vratio u Hrvatsku, kritika je bila u takvom šoku da “nije smela da piše od straha pred nepoznatim”. I “dobri građani na vlasti” ogradili su se od takvog shvatanja umetnosti, pa za njega nije bilo posla.
Uspeh će, međutim, doživeti u Beogradu, za vreme ženidbenih svečanosti kralja Aleksandra 1922. godine, kada je država priredila Jugoslovensku izložbu, a on prodao sve svoje radove za zavidne iznose. Ponovo je pokušao da živi i radi u Zagrebu, ali se iznova otisnuo u Pariz, gde će imati stalni stres oko produženja boravišne vize. To se loše odrazilo na njegovo zdravlje.
“Sve je išlo dobro dok moja umorna glava i oslabeli nervi od tih svih šikana nisu podlegli jednoj groznici, koja je kod mene provocirala ludilo”, piše Šumanović. Pa ipak, upravo tada je naslikao jedno od svojih najboljih dela Pijani brod, koje je izloženo u čuvenom Salonu nezavisnih. Posle nekoliko meseci bolesti, u Šidu 1928. nastavlja rad i kruniše ga prodajnom izložbom, te će od zarađenog novca opet otputovati u Francusku. Vraća se dve godine kasnije na lečenje. O njemu su brinuli čuveni dr Andra Nikolić, internista i neurolog, lični lekar kralja Petra Karađorđevića, i dr Radenko Stanković, poznati lekar i kraljevski namesnik 1934‒1941.
Očeva bolest i nemaština dovešće ga do upotrebe loših boja, propadanja slika i “teške histerije”. Te slike predstavljale su, kako kaže, “komad njegovog tužnog i gadnog života”. Tako se kristališe Šumanovićev stil drugačiji od onog pariskog, sa konturama oko tela da bi lakše “izrazio sunce i jako svetlo”.
“Značaj knjige vidimo pre svega u tome što ona dopunjuje sliku o Savi Šumanoviću koja je decenijama bila zasnovana gotovo isključivo na tumačenjima. Ovde prvi put dobijamo priliku da u kontinuitetu pratimo njegova razmišljanja, poglede na umetnost, svedočanstva o vremenu u kome je živeo i lične zapise koji predstavljaju dragocen istorijski izvor. Oni nam omogućavaju da ga razumemo potpunije i dublje. Zato verujemo da knjiga predstavlja važan doprinos proučavanju Šumanovića, ali i šire kulturne i umetničke baštine”, kaže Lidija Nikolić.
Kroz autobiografske zapise, a naročito pisma Rastku Petroviću, vidi se da Šumanović neretko koristi kroatizme i hrvatski pravopis, što njegovu tragičnu sudbinu čini još tužnijom i apsurdnijom. Ovaj izvanredni zagrebački đak stradaće od ruke krvožednih i neukih ustaša 1942. godine u raciji koju su sprovele snage ozloglašenog Viktora Tomića. Posle kraćeg zatočenja, sa ostalim civilima biće streljan kao talac u Sremskoj Mitrovici 30. avgusta. Upravo o tome u drugom delu svedoči Persida Šumanović. Obaveštenje o egzekuciji dobila je od Pavelićeve kancelarije u Zagrebu, kojoj se obratila. Pre toga je pokušavala da spase sina, ali bez rezultata, čak je u jednom času i sama bila privedena, ali je po Tomićevoj naredbi odmah puštena.
Prema njenom svedočenju, ustaše su upale na Veliku Gospojinu, 28. juna, po Savu. Dozvolile su mu da se spremi i ponese lekarsku dokumentaciju i papire za koje se nadao da će mu pomoći. Poneo je i zlatan sat sa srebrnim lancem i 2.000 kuna, koje mu je majka tutnula u ruke. S njom se oprostio uz reči: “Možda se nećemo videti, zbogom, mama”.
Od jedne meštanke, koja je takođe privedena pa puštena, Persida je docnije saznala da je izvesni ustaša, dok su uhapšenici još bili ispred sreskog načelstva, pitao ima li ko kakvu žalbu. Javio se Sava. Rekao je da nije počinio nikakvo krivično delo i pozvao se na strica Svetislava Šumanovića, narodnog poslanika u hrvatskom Saboru. Tomić ga je, međutim, brutalno odbio.
Persida zbog starosti i bolesti nije prisustvovala ekshumaciji masovne grobnice u Sremskoj Mitrovici posle rata. Ni njena sestra, ni ostale meštanke među ubijenima nisu prepoznale telo slavnog slikara. Od Savinih slika iz ateljea i kuće nije se odvajala i nije se povlačila s ostalim Šiđanima kako se pomerao Sremski front. Te slike bile su, kako je rekla Komisiji, njeno jedino blago, i osim dve koje su neznatno oštećene, sve ostale je sačuvala u celosti kao uspomenu na sina.
U trećem delu publikovana su pisma Rastku Petroviću iz perioda 1928‒1930. kada je slavni slikar bio u najranjivijoj situaciji. Njih dvojica su se prethodno družila, ali je došlo do svađe iz nepoznatih razloga. Pisma je priredio istoričar umetnosti Lazar Trifunović i 1965. godine objavio u periodici “Umetnost”. Dobio ih je od Aleksandra Deroka, kome je korespodenciju poverio sam Petrović pre odlaska u diplomatiju u SAD. Danas se čuvaju u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju “Adligat”.
U redakcijskoj napomeni izdavači navode da ona omogućavaju uvid u Šumanovićevu borbu s bolešću. U njima se smenjuju izlivi naklonosti sa optužbama jer je slikar bio uveren da ga progoni izvesni Mika Petrović, navodni Rastkov rođak, kom pripisuje natprirodne moći. Na jednom mestu Sava Šumanović piše: “Lud biti nije sramota, to je strahota jer žalosti drugima donosi”.
“Ova pisma objavljujemo zato što predstavljaju jedinstveno svedočanstvo o jednoj od najdramatičnijih životnih borbi u srpskoj umetnosti. U njima ne pronalazimo slavnog slikara, već čoveka suočenog sa strahovima, priviđenjama, sumnjama i osećajem krivice. Ipak, njihova vrednost ne leži samo u tragediji o kojoj svedoče. Naprotiv. Ona su, prvenstveno, priča o snazi umetnika koji nije ostao zarobljen u svojoj nesreći”, navode izdavači ističući da je posle lečenja Šumanović stvorio grandiozna dela, prvenstveno ciklus Šidijanke i čuvene pejzaže.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Lud biti je strahota jer žalosti drugima donosi',
pubdate: '2026-07-02 11:57:06',
authors: authors,
sections: "Mozaik",
tags: "Pariz,Izložba,Sava Šumanović",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Lud biti je strahota jer žalosti drugima donosi',
'pageContent': '“Posle moje potpuno rasprodane izložbe, koja je bila septembra meseca 1928. u Beogradu, krenuo sam natrag za Pariz, iako teško duševno bolestan (...) Čitav moj život u Parizu od 1925. bio je oštra borba u sebi samom protiv žalosti, sentimentalizma, te sam radio slike u vedrom tonu, sa veselim koloritom. Ali sve to nije pomoglo, život je bio toliko ružan, toliko ogavan i žalostan da je dostajala jedna jaka groznica da svu moju ‘odbranu’ sruši.”
Ovako započinje svoju autobiografiju jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih slikara Sava Šumanović, od čije smrti će se u avgustu navršiti 84 godine. Šumanović je ovaj opis naslovio Mesto predgovora i objavio ga u katalogu za veliku izložbu svojih radova 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu. U njemu daje detalje iz dotadašnjeg života, opisuje boravak u Parizu, piše o bolesti i koliko mu slikanje znači.
Ovaj predgovor, objavljen je u knjizi Autobiografija izdavačke kuće Kvazar, zajedno sa svedočenjem Savine majke Perside 7. maja 1946. šidskom ogranku Anketne komisije za ispitivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, pismima književniku Rastku Petroviću, te dva eseja o umetnosti – Slikar o slikarstvu i Zašto volim Pusena, koje je napisao na poziv svog prijatelja, pisca Antuna Branka Šimića za predratni list “Književnik”.
“Knjiga je nastala iz uverenja da jedan od najznačajnijih srpskih slikara 20. veka zaslužuje da bude predstavljen ne samo svojim delima, već i rečima”, kaže Lidija Nikolić, direktorka i urednica Kvazara. “Iako je Šumanović već decenijama prisutan u monografijama i muzejskim postavkama, njegova pisana zaostavština ostala je rasuta po starim katalozima i stručnim izdanjima, najvećim delom nedostupnim široj javnosti.”
Iz prvog dela (U)mesto predgovora, saznajemo kako je Šumanović došao do skromnog, “ruševnog” ateljea u Parizu, sa “tužnim” i “mističnim” svetlom, u duhu starih holandskih majstora, pogodnim, kako kaže, za njegove živce. Tu su nastale slike koje je izlagao te 1939. u Beogradu. Sa čitaocima deli i anegdotu sa pariskog Jesenjeg salona 1929. godine kada su mu neke slike prvo odbijene, a onda je žiri, posle jedne šale, pomislio da su Sezanove, pa ih brzo uvrstio u Salon moleći da se za bruku “da je Sezan odbijen” ne sazna. Navodi i negativan odnos članova pariskog žirija prema slikarima s ovih prostora, koji im nisu bili interesantni jer balkanske države nisu kupovale izložena dela.
“Tako sam doznao da mnogi ne poznaju Sezanovo delo, da suditi niko ne može pravilno i, treće, da Francuzi neće u meni gledati nikada sebi ravnog, nego stranca, koji im je nepotreban i koji im smeta”, piše Šumanović.
On objašnjava i kako se zainteresovao za slikarstvo u 14. godini, kako ga je prof. Jung na likovnom tečaju učio impresionizmu, kako je završio realnu gimnaziju u Zemunu i upisao umetničku školu u Zagrebu. Jedno vreme je radio kao scenograf u tamošnjem Narodnom kazalištu i imao izložbe. Iz Zagreba, koji, kako navodi, nije imao smisla za umetničke novine, Šumanović odlazi u Pariz i pohađa kurs kod slavnog Andrea Lota i upoznaje se sa kubizmom. Priznaje da je bio pod njegovim i uticajem Pikasa, Gromera i Herbena, ali uz lični pečat, pa kad se sa slikama vratio u Hrvatsku, kritika je bila u takvom šoku da “nije smela da piše od straha pred nepoznatim”. I “dobri građani na vlasti” ogradili su se od takvog shvatanja umetnosti, pa za njega nije bilo posla.
Uspeh će, međutim, doživeti u Beogradu, za vreme ženidbenih svečanosti kralja Aleksandra 1922. godine, kada je država priredila Jugoslovensku izložbu, a on prodao sve svoje radove za zavidne iznose. Ponovo je pokušao da živi i radi u Zagrebu, ali se iznova otisnuo u Pariz, gde će imati stalni stres oko produženja boravišne vize. To se loše odrazilo na njegovo zdravlje.
“Sve je išlo dobro dok moja umorna glava i oslabeli nervi od tih svih šikana nisu podlegli jednoj groznici, koja je kod mene provocirala ludilo”, piše Šumanović. Pa ipak, upravo tada je naslikao jedno od svojih najboljih dela Pijani brod, koje je izloženo u čuvenom Salonu nezavisnih. Posle nekoliko meseci bolesti, u Šidu 1928. nastavlja rad i kruniše ga prodajnom izložbom, te će od zarađenog novca opet otputovati u Francusku. Vraća se dve godine kasnije na lečenje. O njemu su brinuli čuveni dr Andra Nikolić, internista i neurolog, lični lekar kralja Petra Karađorđevića, i dr Radenko Stanković, poznati lekar i kraljevski namesnik 1934‒1941.
Očeva bolest i nemaština dovešće ga do upotrebe loših boja, propadanja slika i “teške histerije”. Te slike predstavljale su, kako kaže, “komad njegovog tužnog i gadnog života”. Tako se kristališe Šumanovićev stil drugačiji od onog pariskog, sa konturama oko tela da bi lakše “izrazio sunce i jako svetlo”.
“Značaj knjige vidimo pre svega u tome što ona dopunjuje sliku o Savi Šumanoviću koja je decenijama bila zasnovana gotovo isključivo na tumačenjima. Ovde prvi put dobijamo priliku da u kontinuitetu pratimo njegova razmišljanja, poglede na umetnost, svedočanstva o vremenu u kome je živeo i lične zapise koji predstavljaju dragocen istorijski izvor. Oni nam omogućavaju da ga razumemo potpunije i dublje. Zato verujemo da knjiga predstavlja važan doprinos proučavanju Šumanovića, ali i šire kulturne i umetničke baštine”, kaže Lidija Nikolić.
Kroz autobiografske zapise, a naročito pisma Rastku Petroviću, vidi se da Šumanović neretko koristi kroatizme i hrvatski pravopis, što njegovu tragičnu sudbinu čini još tužnijom i apsurdnijom. Ovaj izvanredni zagrebački đak stradaće od ruke krvožednih i neukih ustaša 1942. godine u raciji koju su sprovele snage ozloglašenog Viktora Tomića. Posle kraćeg zatočenja, sa ostalim civilima biće streljan kao talac u Sremskoj Mitrovici 30. avgusta. Upravo o tome u drugom delu svedoči Persida Šumanović. Obaveštenje o egzekuciji dobila je od Pavelićeve kancelarije u Zagrebu, kojoj se obratila. Pre toga je pokušavala da spase sina, ali bez rezultata, čak je u jednom času i sama bila privedena, ali je po Tomićevoj naredbi odmah puštena.
Prema njenom svedočenju, ustaše su upale na Veliku Gospojinu, 28. juna, po Savu. Dozvolile su mu da se spremi i ponese lekarsku dokumentaciju i papire za koje se nadao da će mu pomoći. Poneo je i zlatan sat sa srebrnim lancem i 2.000 kuna, koje mu je majka tutnula u ruke. S njom se oprostio uz reči: “Možda se nećemo videti, zbogom, mama”.
Od jedne meštanke, koja je takođe privedena pa puštena, Persida je docnije saznala da je izvesni ustaša, dok su uhapšenici još bili ispred sreskog načelstva, pitao ima li ko kakvu žalbu. Javio se Sava. Rekao je da nije počinio nikakvo krivično delo i pozvao se na strica Svetislava Šumanovića, narodnog poslanika u hrvatskom Saboru. Tomić ga je, međutim, brutalno odbio.
Persida zbog starosti i bolesti nije prisustvovala ekshumaciji masovne grobnice u Sremskoj Mitrovici posle rata. Ni njena sestra, ni ostale meštanke među ubijenima nisu prepoznale telo slavnog slikara. Od Savinih slika iz ateljea i kuće nije se odvajala i nije se povlačila s ostalim Šiđanima kako se pomerao Sremski front. Te slike bile su, kako je rekla Komisiji, njeno jedino blago, i osim dve koje su neznatno oštećene, sve ostale je sačuvala u celosti kao uspomenu na sina.
U trećem delu publikovana su pisma Rastku Petroviću iz perioda 1928‒1930. kada je slavni slikar bio u najranjivijoj situaciji. Njih dvojica su se prethodno družila, ali je došlo do svađe iz nepoznatih razloga. Pisma je priredio istoričar umetnosti Lazar Trifunović i 1965. godine objavio u periodici “Umetnost”. Dobio ih je od Aleksandra Deroka, kome je korespodenciju poverio sam Petrović pre odlaska u diplomatiju u SAD. Danas se čuvaju u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju “Adligat”.
U redakcijskoj napomeni izdavači navode da ona omogućavaju uvid u Šumanovićevu borbu s bolešću. U njima se smenjuju izlivi naklonosti sa optužbama jer je slikar bio uveren da ga progoni izvesni Mika Petrović, navodni Rastkov rođak, kom pripisuje natprirodne moći. Na jednom mestu Sava Šumanović piše: “Lud biti nije sramota, to je strahota jer žalosti drugima donosi”.
“Ova pisma objavljujemo zato što predstavljaju jedinstveno svedočanstvo o jednoj od najdramatičnijih životnih borbi u srpskoj umetnosti. U njima ne pronalazimo slavnog slikara, već čoveka suočenog sa strahovima, priviđenjama, sumnjama i osećajem krivice. Ipak, njihova vrednost ne leži samo u tragediji o kojoj svedoče. Naprotiv. Ona su, prvenstveno, priča o snazi umetnika koji nije ostao zarobljen u svojoj nesreći”, navode izdavači ističući da je posle lečenja Šumanović stvorio grandiozna dela, prvenstveno ciklus Šidijanke i čuvene pejzaže.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-07-02 11:57:06',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
