Iz (“levičarskog”) prsta isisana “Afera Arkadija” pokazuje nam, mimo uobičajenih prljavština dnevnopolitičke borbe na srpski način, dokle se dospelo u fenomenalnom civilizacijskom regresu koji je Srbiji donela Miloševićeva era
Kao ovih dana u Novom Sadu, davne 1999. godine su revoltirani građani u Beogradu dolazili pod prozore predstavnika režima, „plaćenih upropastitelja naših života“, da glasno iskažu svoje negodovanje. Teofil Pančić je tada pisao zašto je to pogrešno
U noći u kojoj pišem ove redove, onoj sa prvog martovskog četvrtka na petak, ostajem bez adrese iz naslova. Ponoć već je uveliko otkucala, nikoga odavno nema ni na trećem ni na četvrtom spratu Mišarske 12-14, samo noćni portir dole drema i pita se kad li će onaj kosmati ludak poći na počinak. A ja sam još tu jer ovi redovi samo tu mogu i moraju nastati, u poslednjem trenutku u kojem kuca već opako ranjeno, ali još živo srce moje Mišarske
Ponovo smo pod tiranijom ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i uznapredovalom pokondirenošću
Srbija je u fazi radikalnog srozavanja najkasnije od jesenas, i otuda ovo burno komešanje unutar društvenog tkiva: kao da se najzad probudio instinkt samoodržanja koji je dugo bio držan pod jakim narkoticima
Kada su ti na raspolaganju mehanizmi nelegitimne moći, u nekom trenutku ćeš preći crtu i počinićeš strašne stvari samo da bi – makar jedino sebi – dokazao da nisi smešan
Stvarno bi valjalo videti kakve su pravne mogućnosti da se ime zloupotrebljenog Meše Selimovića napokon “razvede” od Sumračnih Novosti i očisti od konteksta kojem ni životom ni delom nipošto nije pripadao
Nema rata i nema embarga, ali smo opet zapatili one koji su nam i devedesetih sisali krv, kao neke neiskorenjive vaške. I onda je nekako logično da nema ni autobusa, pa i da je prevoz iznova prividno besplatan, u onoj meri u kojoj uopšte postoji
Borbena politička retorika na stranu, niko i ne traži da Srbija “stane” nego, naprotiv, da se pokrene. Srbija je stala odavno
Fantaziranje o “prečicama” kojima se dolazi do promene vlasti neposredna je posledica činjenice da je u ovih dvanaest godina zatvoren gotovo svaki put, čak i kozja staza, koji vodi do normalne smene vladajućih ličnosti i stranaka
Ako postoji aspekt serije “Sablja” koji je gotovo radikalno subverzivan prema vladajućem političkom narativu današnjice, onda je to upravo prikaz medijskog pejzaža Srbije sa samog početka veka
U međuvremenu je stvorena i učvršćena cela jedna polit-ekonomska vladajuća klasa koja je monopolizovala ili sasvim neutralisala sve ionako nejake državne institucije i društvene (samo)regulatorne mehanizme, namenjene sistemskoj prevenciji nastanka neke nove autokratije
Raspala se država, raspao se sistem; da li je barem jedno od toga moglo da opstane, makar nauštrb onog drugog? Ili su bili vezani istom bodljikavom žicom?
Nekoliko dana pred prve izbore koje će dobiti, Tramp kaže: “mogao bih sada da ubijem čoveka nasred Pete avenije, i opet bih pobedio”. “Mi” se zgražavamo, ali nas pomalo i teši tolika njegova naivnost. On pobeđuje
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Bilo koji postjugoslovenski političar, ako rođenjem, opredeljenjem i delovanjem ne pripada “srpskom svetu”, može u Vučićevoj Srbiji dobiti jedino javni i zvanični tretman s mučninom i uz škrgut zuba tolerisanog uljeza, kojeg puštamo da se maje po hodnicima moćničkih palata samo zato što je ovde stigao kao izaslanik malo nezgodnijih političkih adresa
Previše i predugo smo trpeljivi prema njima, što besna i obesna ekipa ume odlično da koristi. Videćete, biće tako i s Pejakovićem: ako nemate stida, a ovaj baš nije stidljiv, rešili ste sve svoje probleme
Osmotrimo pobliže jednu rečenicu V. Đukanovića, tvrdim da važnija nije objavljena u najmanje poslednjih tuce godina
Nedoumice jedino može biti da li je Vučićeva intervencija spontani odgovor na autentičnu tupost i primitivizam njegovih “kadrova” – što je, znajući kakve krševe okuplja, sasvim moguće, ili je ipak inscenirani igrokaz u kojem je reditelj svojim mizernim statistima dodelio uloge dežurnih idiota
Ivica Dačić, kojem je dan početka Osme sednice crveno slovo u kalendaru, ovih je dana izrekao nekoliko reči i misli o kojima bi valjalo dobro razmisliti, ne zato što su ispravne nego zato što su tačne
Refleks moralne panike tipična je tehnika koju u svrhu izobličavanja moći rasuđivanja javnog mnenja koristi nedemokratski, najčešće populistički režim. Ovde vidimo kako “druga strana” počinje da se ponaša na isti način
Šta pesnik nagaravljenog perja, nakon svega čime je počastio, ali i čime je možda ojadio bilo sebe bilo druge, znači svakome od nas koji smo, između ostalih, poneli i njegove pesme u vlastitom neodbacivom prtljagu odrastanja? Na to svako može jedino sam za sebe da odgovori, i u principu nema neispravnih i netačnih odgovora, ako su iskreni
Kad god prizovemo bivšost Jugoslavije, kao da teramo od sebe urok njenog povampirenja. A zašto se toga toliko bojimo? Pa, razmislite: koji bi to ubica voleo da se sretne sa svojom žrtvom oči u oči?
Lakomisleni i haj-nehajni, uglavnom nismo gledali kuda nas (od)voze. A oni voze bez GPS-a, bez mape, ne znajući put a kamoli cilj, sa ugašenim farovima, po zaleđenom drumu, sa neispravnim kočnicama. Ah da, i bez vozačkog ispita. Većina ionako ne bi prošla lekarski pregled
Olimp se od starogrčkih vremena do danas dosta izgradio, pa to više nije jedan vrh, nego ceo planinski venac. Jedan od njegovih vrhova, kojegde i najviši, jeste politički, drugi je sportski, treći zabavno-estradni etc
Odmeravanje na ulici ima smisla samo ako si na ulici jači, ili barem ravnopravan. Ne mora biti u pitanju gola fizička snaga. Može biti odlučnost, ozbiljnost, građanska i politička svest
