Đavo nosi Pradu i selfi štap

U Fondaciji Prada, milanskom hramu savremene umetnost, posetioci neprestano „love idealane kadrove” za društvene mreže. Prada ovde ne prodaje torbe, već kulturu namenjenu ljudima naviklim na koncept storove i aperitive od 25 evra po čaši.

Čak i u Milanu, gradu koji izgleda kao deo pažljivo uređivanog filmskog seta, Fondacija Prada uspeva da se izdvoji. Ona istovremeno fascinira i zamara svojom pretencioznošću. Među briljantnim izložbama i monumentalnom arhitekturom, kulturno iskustvo ovde se teško razlikuje od „selfi turizma”.

U zagrljaju betona i zlata

Fondaciju su 1993. osnovali Mijuča Prada i njen suprug Patricio Berteli, iz čiste ljubavi prema umetnosti.

U početku, izložbe su bile privremene i selile se po različitim gradovima. Prvi muzej otvara se u Veneciji 2011. Četiri godine kasnije, u zgradama bivše destilerije, otvara se i lokacija u Milanu.

Arhitekta, koji je vodio projekat, Rem Kolhas, kaže da ovo mesto definiše napetost između njegovih suprotnosti – „novo, staro, horizontalno, vertikalno, široko, usko, belo, crno, otvoreno, zatvoreno”.

Foto: Vreme/Anja Mihić

I zaista jeste tako.

Sedam renoviranih zgrada pivare i tri novoizgrađene menjaju betonski pejzaž periferije Milana.

Najprepoznatljiviji simbol Fondacije je Ukleta kuća – četvorospratna zgrada u potpunosti prekrivena listićima 24-karatnog zlata. Pored nje se uzdiže beli Toranj, najviša kula kompleksa, gde je svaki sprat posvećen drugoj izložbi.

Ovde je arhitektura umetnost sama po sebi, a ne samo njen okvir.

Umetnost u doba storija

Pored stalnih postavki, posetioci mogu da obiđu i brojne gostujuće izložbe u Fondaciji.

Trenutno su postavljene Preko, ispod i između britansko-palestinske umetnice Mone Hatoum i Deš kineskog umetnika Cao Feia. Prva se „osvrće na nemire našeg doba i krhkost našeg opstanka”, a druga je multimedijalni projekat koji govori o poljoprivrednoj revoluciji.

Ako pitate posetioce, velika je verovatnoća da neće znati ovo da vam ponove.

Foto: Vreme/Anja Mihić

Iako je gužva na ulasku u halu sa postavljenom mrežom staklenih perli umetnice Hatoum, gomila flajera pored vrata, na kojima je objašnjena njena vizija, gotovo da nije dotaknuta. Umesto toga – red za fotografisanje ispod mreže.

Slična je situacija na svim postavkama. Redovi se prave jedino na mestima na kojim možete da uhvatite lep kadar. Ostatak muzeja je praktično pust.

Na internetu postoje informacije da je fotografisanje bilo zabranjeno na nekim izložbama, kako bi se zaštitili umetnici i nijhovi radovi. Izgleda da to više nije slučaj. Gde god smo ušli, neko je koristio telefon ili fotoaparat.

Na poslednjem spratu Tornja, postavljena je jedna od najposećenijih izložbi – Sinhrono sistem Karstena Holera. Koncept je takav da prolazite kroz potpuno zamračen vijugavi tunel, držeći se jednom rukom za ogradu na njegovim ivicama. Nakon što vam se pošteno zavrti u glavi od ovog prolaza, završavate u roze prostoriji sa čijeg plafona vise rotirajuće pečurke.

Foto: Vreme/Anja Mihić

Čak i ovde, gde bi iskustvo trebalo da bude potpuno uranjajuće i neposredno, posetioci ne ispuštaju telefon iz ruku.

Kad se umore od umetnosti, posetioci masovno sedaju u bar Luce, koji je dizajnirao Ves Anderson. Očekujte pastelne boje, savršenu simetriju i retro nameštaj – baš kao i u njegovim filmovima. Ali, očekujte i ubedljivo najveću gužvu u Fondaciji. Niko ne propupšta da snimi kako jede italijanska peciva pored fliper-mašina i džuboksa.

Selfi turizam

Ako uzmemo u obzir da Instagram ima tri milijarde aktivnih korisnika, a TikTok malo manje od dve, te da se na prvu platformu svakog dana postavi oko 95 miliona fotografija, a na drugu oko 30 miliona videa – ovakvo ponašanje u muzeju nije čudno.

Čak je i UNESKO upozoravao na „selfi turizam”, putnike koje posećuju destinacije prvenstveno da bi fotografisali i delili slike na mrežama.

Za razliku od tradicionalnih porodičnih fotografija napravljenih ispred lokacija poput katedrale u Milanu, ovaj trend podrazumeva da turisti biraju destinacije za posetu samo zato što su „estetične”. Fokus se pomerio sa stvaranja uspomena, na stvaranje sadržaja pogodnog za lajkove.

Rezultat su gužve i površni doživljaj istorijskih i kulturnih spomenika.

Sme li Prada da kritikuje elitu

Mijuča Prada više puta je istakla da Fondacija nije platforma za brend i modu, već prostor za duboko promišljanje sveta kroz umetnost.

Prada se ne plaši „teških” tema. Izložbe često istražuju političke, ekonomske i filozofske ideje, pa i ljudsku patnju i bol.

Ponekad angažuju i umetnike koji kritički promišljaju potrošačko društvo, što deluje paradoksalno s obzirom da je Pradin brend simbol luksuza i konzumerizma.

Foto: Vreme/Anja Mihić

Na jednoj od izložbi u Tornju, stoji fotografija na kojoj piše: „Privatne banke, političari, globalna elita i mas-mediji te lažu, smeju ti se, kradu od tebe, ispiraju ti mozak i uništavaju tebe i tvoju porodicu”.

Da li je licemerno da se Prada, koja prodaje torbe od po 5 hilada evra, bavi ovakvim pitanjima? 

Sve i da zanemarimo redovne cene njihovih prozivoda, teško da brend možemo odvojiti od ideje „globalne elite koja od običnog čoveka krade”.

Pimera radi, prošlog leta (2025.) hiljade lokalnih zanatlija iz Indije, koji ručno izrađuju tradicionalnu kožnu obuću, optužilo je Pradu za plagiranje njihovog dizajna.

Prada jeste kasnije odala priznanje zanatlijama iz Maharaštre za Kolhapuri sandale. Ipak, da bi se to dogodilo bilo je potrebno da se uzburka svetska javnost.

Fondacija zaista nudi ozbiljne, promišljene i često briljantne izložbe. Ali, teško je otrgnuti se utisku da je čitav prostor prilagođen kulturnoj kvazi-eliti, koja može sebi da priušti da o kapitalizmu razmišlja iz muzeja luksuznog brenda.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!